Kenija, u poseti selu naroda Masai (FOTO GALERIJA)

Autorka teksta i fotografija: Ivana Dukčević www.umetnostputovanja.rs 

Masai žive u Keniji i u Tanzaniji, i poznati su po tome što važe za neke od prosečno najviših ljudi na planeti. Bave se stočarstvom i mnogi od njih danas aktivno učestvuju u turističkoj industriji Kenije. Žene prave i prodaju nakit od perlica, dok muškarci (ne samo ovog naroda) izrađuju predmete od drveta kao što je na primer abonos – izuzetno kvalitetno drvo Afrike, crne boje – i od mlevene i istopljene goveđe kosti, čija boja je nalik slonovači. Od mlevene i kuvane goveđe kosti, i drveta, u Keniji se izrađuje veoma lep nakit.

Ispred bungalova gde smo odseli, u rano predvečerje po nas je došao Aleks. Iako njegovo pravo ime zvuči sasvim drugačije, sin poglavice koji ima dvadeset devet godina, sebi je nadenuo i zapadnjačko ime, kako bi ga turisti koje vodi u obilazak, lakše zapamtili. Njegovo selo nalazi se u neposrednoj blizini Nacionalnog parka Masai Mara, na jugozapadu Kenije, i broji oko tridesetak ljudi. Nakon dolaska u selo, pozvani smo da posetimo unutrašnjost blatnih kuća s dodatkom kravlje balege, koje za svoje porodice prave isključivo Masai žene, na maa jeziku – Enjitok. Aleks nas je pozvao u svoju kuću, koja ima jednu glavnu prostoriju površine oko 6 m2, i još dve pregrađene, u kojim spavaju deca i slučajni gosti. Aleks ima dve žene i sa svakom po dvoje dece. Pokazuje nam oca, poglavicu koji mirno stoji ispred jedne od seoskih kuća: “Ima 89 godina”, kaže nam, “a za njegovog oca (koji stoji iza), ne znamo koliko je star”. Svakih devet godina, Masai napuštaju svoje kuće i na drugoj lokaciji nedaleko od prethodne, grade nove. Razlog selidbi su termiti koji kuću “pojedu” čime “zauzmu teritoriju”, te se pleme preseli i na drugom mestu podigne novi dom. Tokom boravka u nacionalnom parku, u visokoj, požuteloj travi i pejzažima gotovo bez drveća, videli smo na stotine termitnjaka.

Tradicionalno i već generacijama, Masai jedu goveđe meso, i piju kravlje mleko i krv. Od govečeta koriste sve. S obzirom da globalizacija polako uzma svoj danak i stiže do svih kutaka planete, na kraju posete, u očekivanju priloga za njega i porodicu, Aleks nam je rekao da njegova deca sve manje jedu meso i mleko goveda, već se za njihovu hranu skuplja novac i kupuje u nekoliko kilometara udaljenoj bakalnici. Osim samoposluge, na samo tri mesta u nepreglednom prostranstvu afričke savane, pre ulaska u nacionalni park videli smo jednostavne pumpe za gorivo.

Nakon obilaska seoskih kuća, odeveni u tradicionalnu nošnju, Masai muškarci su za nas izveli svoj ritualni ples uz grlene zvuke koji prate ritam pokreta. Zatim su mladići demonstrirali sposobnost skakanja u vis (na maa jeziku: Adumu – stari naziv: Enkipaata ili Aigus), običaj koji ih uvodi u svet odraslih. Dok su mladići skakali, njihove pokrete imitirala su seoska dečica. Krupnim, crnim očima, posmatrala su nas, pridošlice zbog kojih je upriličen ples. Osim ovih plesova, Maasai imaju i ples lova na lava (Ojelejo), zatim ples za rastanak (Liparu) i ples koji se izvodi na dan venčanja.

Najveća zabluda u koju mnogi turisti još uvek veruju, tiče se starog običaja gde Masai dečak ulazi u svet odraslih kada ulovi lava. Lov na divlje životinje u Africi je zvanično zabranjen već nekoliko decenija, i poslednji Masai dečaci na ovaj način su obeležili svoje odrastanje pre oko dve decenije. Lav se lovio uvek u grupi, što je najčešće trajalo čitav dan, gde su stariji muškarci “navodili” lava ka mlađem, koji bi ga na kraju spremno dočekao i usmrtio. Ipak, neki Masai pokušaće da posetiocima “prodaju” priču o ovom običaju uz tvrdnju da je lov na lava još uvek zastupljen, a sve uz prigodne ogrlice na kojim – kako je tvrdio Aleks – visi lavlji zub. Ipak, iako je lov na životinje zabranjen, za veliku svotu novca i van granica nacionalnih parkova, država povremeno izdaje dozvole, i lov je i dalje moguć. Krivolov je takođe prisutan.

Na kraju posete, Masai su nam pokazali kako peru zube, grančicom drveta koje nazivaju “drvo četkice za zube” (lat. Salvadora persica – “toothbrush tree”, na svahiliju: “Mti wa mswaki”). Stabljika ove biljke koja u afričkoj savani raste kao niski žbun ili drvce, ne samo da odlično čisti usnu duplju, već efikasno izbeljuje zube, utiče na prestanak povlačenja desni i ima svojstvo antibiotika. Masai žvaću ovu stabljiku u proseku oko deset minuta, dnevno. Lišće biljke koristi se u ishrani kao salata, ali i u narodnoj medicini kao lek protiv kašlja, astme i reumatizma. Cvetovi žbuna koriste se kao laksativ, a mali plodovi su jestivi i imaju ukus voćke. Ekstrakt korena žbuna leči gonoreju i stomačne probleme, dok mleko koje izbija iz stabla leči ekceme na koži.

Nakon pranja zuba, usledila je demonstracija pravljenja vatre, pomoću dve vrste drveta – mekog i tvrdog, koje trenjem izazivaju varničenje, na podlozi koju čini komad metala. Za ovaj poduhvat, osim veštine potrebna je snaga, te se u pravljenju vatre uglavnom smenjuju dvojica muškaraca – kada se jedan umori, hitro preuzima drugi, i obratno, dok se od dima ne stvori plamen. Iako Masai imaju svoj jezik (maa), on je samo jedan od na stotinu jezika Afrike. Za većinski čitave istočne Afrike, proglašen je svahili (ki-swahili), koji se od nedavno uči u osnovnim školama, osim engleskog koji zbog kolonijalnog prisustva Britanaca sve do 1960-tih poznaju svi Kenijci. Uvođenjem zajedničkog jezika, narodi istočne Afrike koji su se udružili i u političku uniju (Kenija, Tanzanija, Uganda, Ruanda, Kongo, Somalija), imaće zajedničku korist, ali će dugoročno gledano, neki plemenski jezici možda nestati. Sumrak se već uveliko spustio na savanu istočne Afrike, kada smo našim domaćinima rekli Oleseri – doviđenja, a oni nas otpozdrali uz aši – hvala. 

Knjigu Umetnost putovanje možete pronaći na stranci Samizdat B92.