U zamci srednje razvijenosti

Piše: Miloš Obradović, Izvor: Nova ekonomija

Sve se češće može čuti tvrdnja da se do sada još niko nije razvio na stranim investicijama i da nam preti zamka srednje razvijenosti. To je stanje u kome ekonomija ima visok nivo zaposlenosti, ali je privreda zasnovana na zastarelim tehnologijama ili onima nižeg nivoa razvoja i nikako ne može da napravi skok u društvo visokorazvijenih zemalja.

Slušajući političare, posebno sad u predizbornoj kampanji, lako je bilo poverovati da je Srbija lider u regionu, ekonomski tigar ili kakva druga ekonomski uspešna zverka.

Predstavljajući ekonomske uspehe, državni službenici na vlasti pre svega su koristili dva indikatora – strane direktne investicije i državne investicije u infrastrukturu.

I zaista, Srbija je u privlačenju stranih investicija apsolutno dominantna u regionu i relativno i apsolutno posmatrano. Ove godine za devet meseci već je u zemlju ušlo oko četiri milijarde evra SDI i izgleda da će za 12 meseci ove godine prevazići prošlogodišnjih rekordnih 4,4 milijarde evra.

S druge strane, svedoci smo da se već nekoliko godina ogroman novac ulaže u državne infrastrukturne projekte. Grade se auto-putevi, pruge, narednih godina i metro, nacionalni stadion, Ekspo. Ne ulazeći u to koliko je efikasna gradnja tih projekata, koliko košta, a koliko bi mogao da košta kilometar auto-puta i da li su nam baš potrebni fudbalski stadioni, a ne kanalizacija i, recimo, fabrike za preradu otpadne vode, nesporno je da država silan novac troši na investicije.

Prošle godine kapitalne investicije iznosile su 7,4 odsto BDP-a, koliko i pretprošle, a ove je rebalansom budžeta izdvojeno 7,2 odsto BDP-a na nivou države. Tih 7,2 odsto BDP-a je, ilustracije radi, oko pet milijardi evra.

Taj rast u budžetskim izdvajanjima za investicije traje od 2018. godine i u nominalnom iznosu od tada su povećana 2,5 puta, a u odnosu na BDP su skoro pa udvostručena.

Konačno, ekonomija je poslednjih pet, šest godina uspela da prebaci nivo investicija od 20 odsto BDP-a, a prošle godine je došla do respektabilnih 24 odsto.

Pa ipak, posmatrajući poslednjih 10-15 godina, prosečan privredni rast Srbije je oko tri odsto, otprilike na nivou zemalja Centralne i Istočne Evrope. Problem je što su one na dvostruko višem ekonomskom nivou od nas i, da bismo ih pristigli, neophodno je da dugoročno rastemo dvostruko brže od njih. 

Zašto, ukoliko nam pristižu milijarde stranih investicija i država ulaže više nego ikad u infrastrukturu? Odgovor možda leži u trećoj komponenti ukupnih investicija u jednoj državi – privatnim domaćim investicijama.

Poslednjih godina smo u situaciji da su strane investicije na nivou ili čak i veće od investicija preduzeća sa domaćim kapitalom. Takva neuobičajena situacija navela je ekonomiste da postave pitanje da li se može naša ekonomija dugoročno razviti na stranim direktnim investicijama. Odgovor je najčešće – ne. Zapravo, sve se češće može čuti tvrdnja da se do sada još niko nije razvio na stranim investicijama i da nam preti zamka srednje razvijenosti. To je stanje u kome ekonomija ima visok nivo zaposlenosti, ali je privreda zasnovana na zastarelim tehnologijama ili onima nižeg nivoa razvoja i nikako ne može da napravi skok u društvo visokorazvijenih zemalja. 

TREBA BITI ISKREN I REĆI DA NAŠE FIRME ČESTO NE MOGU DA ISPUNE STANDARDE VELIKIH SVETSKIH KOMPANIJA

MSP BEZ ADEKVATNE PODRŠKE

Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije, jedan je od ekonomista koji smatra da je zabluda da se možemo razviti na SDI.

„Ne radi se o nekoj odbojnosti prema stranim investicijama. Ali one dolaze ovde da bi ostvarile profit i to u kratkom roku. I čim se negde pojave bolji uslovi, jeftinija radna snaga, oni mogu da odu dalje. Ne vidim budućnost bez domaćih investicija. Bez njih nemamo velike šanse za dugoročan i stabilan razvoj“, napominje Jevtović.

On izvor budućeg kvalitetnog razvoja vidi u malim i srednjim preduzećima, jer se od velikih državnih kompanija ne može očekivati efikasno investiranje.

„Ali da li se naša mala preduzeća mogu takmičiti sa velikim stranim investitorima, pre svega za radnu snagu? Da li smo iscrpeli model privlačenja stranih direktnih investicija? Mislim da bi trebalo da država napravi strategiju za razvoj domaćih preduzeća, da strani investitori mogu da dobiju subvencije samo ako angažuju naše kompanije za dobavljače“, kaže on, ali dodaje da treba biti iskren i reći da naše firme često ne mogu da ispune standarde velikih svetskih kompanija. 

„Na primer, mi smo se dosta fokusirali na automobilsku industriju vezanu za nemačke kompanije. Ali da bi naša kompanija ušla u njihov lanac snabdevanja, mora da uloži u SAP informacioni logistički sistem koji košta od sto do petsto hiljada evra. I kada to ne može da ispuni, strana kompanija napravi fabriku, uzme zaposlene i to je kraj“, objašnjava Jevtović.

On ističe da država daje subvencije i domaćim investitorima, ne samo stranim, ali ne može se očekivati od naših malih firmi da otvore 1.000 radnih mesta i uzmu milionske subvencije.

Tim malim i srednjim preduzećima je potrebna pomoć i država bi mogla da je pruži ali, kako ističe naš sagovornik, kada se država umeša, nastaju problemi.

On ističe da bi koristila neka domaća razvojna banka koja bi finansirala mala preduzeća, ali već smo to probali i upropastili.

„Tako dolazimo do začaranog kruga“, upozorava on.

Statistika privatnih investicija domaćih firmi, ili bolje reći firmi sa domaćim kapitalom, pošto su sve kompanije registrovane u našem APR-u domaće, ne postoji, ali se ekonomisti koriste procenama koje dobiju kada se od ukupnih bruto fiksnih investicija u osnovna sredstva oduzmu strane direktne investicije koje prati NBS i kapitalni rashodi države koje evidentira Ministarstvo finansija.

Tako su ukupne investicije u 2022. godini iznosile 24,2 odsto BDP-a, SDI 7,3 odsto, a kapitalni rashodi 7,4 odsto. Razlika je 9,5 odsto BDP-a, ali tu su uračunate i investicije fizičkih lica u kupovinu nekretnina i državnih preduzeća.

Gledano unazad od 2012, SDI su povećane sa tri na 7,3 odsto BDP-a, kapitalni rashodi države sa 3,3 na 7,4 odsto BDP-a, dok su privatne domaće investicije pale sa 13,9 na 9,5 odsto BDP-a.

Prema rečima Pavla Medića, ekonomiste Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), kada se sve sabere i oduzme, ulaganja domaće privrede iznose pet-šest odsto BDP-a zemlje. 

„Iznos u zemljama EU je dvostruko veći i on je od 10 do 12 odsto BDP-a. Zbog toga i država toliko ulaže, da bi nadoknadila, i po državnim investicijama smo možda i najbolji u Evropi“, napominje Medić.

ULAGANJA DOMAĆE PRIVREDE IZNOSE PET-ŠEST ODSTO BDP  ZEMLJE. IZNOS U ZEMLJAMA EU JE DVOSTRUKO VEĆI I ON JE OD 10 DO 12 ODSTO BDP

KORUPCIJA I NESIGURNOST GUŠE DOMAĆU PRIVREDU

Profesor na Ekonomskom fakultetu Milojko Arsić ocenjuje da su domaće privatne investicije u zemljama Centralne i Istočne Evrope veće nego kod nas za četiri-pet procentnih poena.

„Te zemlje nisu više toliko atraktivne za strane investicije, imaju visoke plate i zato imaju velike domaće investicije. Zemlje poput Mađarske, Poljske, Češke i same postaju strani investitori u drugim zemljama“, primećuje Arsić.

On ističe da je jedan od faktora niskih domaćih investicija niska štednja.

„Niska štednja je karakteristike južnoevropskih zemalja. Ona je posledica nestabilnosti, nesigurnosti. Očigledno je da podsticaji za domaće investitore nisu dobri. Recimo, u zemljama CIE mnogo su veće domaće privatne investicije iako nisu na toliko višem ekonomskom nivou“, napominje Arsić.

Da li je niska štednja jedini razlog zašto nema domaćih investicija? Izgleda da ne. Prema rečima Arsića, to su korupcija i vladavina prava. Kako poznati američki ekonomista Leri Samers kaže, „vladavina prava je vazduh koji uspešni kapitalizam diše“.

Kod nas deluje da se domaći deo privrede guši u nesigurnosti.

„Veliki investitori su zaštićeni od korupcije. S druge strane, postoje priče, mada je to teško dokazati, da neki vlasnici malih uspešnih preduzeća moraju da ih prodaju pod pritiskom, da su primorani da plaćaju štošta, da ne mogu da dobiju priključke i dozvole iako uredno sve plate“, kaže on.

Medić ocenjuje i da je niska štednja posledica nesigurnosti.

„Mi imamo kreditni rejting ispod investicionog i to nije slučajno. Recimo, u metodologiji rejting kuća Mudiz se prilično oslanja na indikatore javnog upravljanja koji daje Svetska banka. To se odnosi na korupciju, vladavinu prava, efikasnost javne uprave… Osim toga, i naša preduzeća imaju zastarele sisteme upravljanja. U velikoj meri se kod investicija oslanjaju na sopstvena sredstva. A skupiti sopstvena sredstva za veliko ulaganje traje veoma dugo. Mislim da bi prvi prioritet države trebalo da bude stvaranje ambijenta u kome će se domaća preduzeća osetiti sigurnim da investiraju. Bez toga nema ništa o onim stopama rasta od četiri-pet odsto o kojima se stalno govori“, napominje Medić.

Inače, prema podacima Zavoda za statistiku, u prošloj godini čak 73 odsto investicija u osnovna sredstva su iz sopstvenih izvora, a 22 odsto iz kredita.

Tekst je prenet iz Nova ekonomija.