Slučaj vranjskog investitora: Kako uništiti sve što postoji zarad partijskih i ličnih interesa? (FOTO) (VIDEO)

Kostić 2006. godine na licitaciji kupuje plac koji je planskim dokumentima grada predviđen za vrtić.

U godinama koje slede Kostić ulaže preko 600.000 evra sopstvenog novca i uspeva da u gornjem delu Vranja napravi evropski moderan vrtić „Naše lane“, po svim važećim standardima u ovoj oblasti, i to bez ičije pomoći.
– Moj jedini cilj je bio da u ovom gradu sagradi nešto što nije, recimo, kockarnica, nego da ovaj vrtić ostane i iza mene. Želeo sam najbolje, a evo šta mi se dešava – kaže Kostić.

Vrtić je svečano otvoren pre nekoliko meseci, ali tada i počinju Kostićeve muke sa lokalnom samoupravom u Vranju.
Iako je jedan od retkih investitora u Vranju, iako je uložio sopstvevnih 600.000 evra, iako je zaposlio 31-og radnika i zbrinjava 63-je dece, i to isključivo sopstvenim sredstvima, Kostić se ne dopada lokalnoj samoupravi u Vranju koja čini sve ne bi li uništila ovu jedinu, pravu samostalnu investiciju u Vranju.
Svuda u Srbiji, što je i po zakonu, lokalna vlast dužna je da svojim sredstvima finansira polovinu pune cene boravka dece u vrtiću.
U državnim vrtićima cena je 22.000, ostatak do pune cene finansira lokalna vlast. Tako je u Vranju, Beogradu, Zaječaru, Crnoj Travi…
U navedenim mestima, kao i širom Srbije biznis sa privatnim vrtićim cveta, makar svojim kapacitetima oni ne mogu da priđu državnim vrtićima.
U Vranju, zahvaljujući isključivo investitoru Kostiću, postoji savremeni vrtić kao retko gde, ali ga vlast neće.
Kostić otkriva da je posle niza sastanaka sa gradonačelnikom Milenkovićem došao do zaključka da nema druge nego da zatvori svoj vrtić, a da je spreman u znak protesta protiv teške neodgovornosti i u krajnjoj liniji bezobrazluka lokalne vlasti da na kraju sruši objekat vredan 600.000 evra, i državi vrati livadu koju je od nje kupio.

Vlast tvrdi da nema lista čekanja u državnim vrtićima, te da privatni vrtić nije potreban, zašto li onda zidaju novi vrtić u Raškoj?
Da se ovde ne radi o novcu nego o nečem sasvim drugom, pokazuje činjenica da roditelji 63-je dece koji trenutno borave u vrtiću ne plaćaju ni dinara, već da sav trošak od oko dva miliona dinara mesečno snosi sam Kostić.
Zato si u zaposleni i roditelji na njegovoj strani.

Poznata aktiviskinja SNS-a Gordana Stanković koja se nalazi na čelu vrtića i preko koje je išlo zapošljavanje naprednjaka u ovu ustanovu, što je bio direktan zahtev SNS-a, ako vrtić ima nameru da ovde radi, kaže da se nada da će problemi ipak biti rešeni „jer ovako kvalitetna ustanova ima mogućnosti i razloga da dalje živi i napreduje“.

Jedan od roditelja, Dragana Ilić, kaže da su roditelji prezadovoljni situacijom u novom vrtiću i da će učiniti sve da se tako i nastavi.
– Počinjemo sa peticijom prema gradonačelniku, pa ćemo videti – kaže Ilićeva.
Na kraju ostaje ideja da država koja na ovakav način brine o svojim najmlađima nema apsolutno nikakve izglede u budućnosti.

Kako je moguće da su gradonačelniku Milenkoviću dobri oni investitori koji od države dobijaju po 10.000 evra da zaposle jednog radnika, a ne valjaju privatni investitori, još Vranjanci, koji odvajaju po 20.000 evra sopstvenih sredstava za zapošljavanja jednog radnika?
Kostić nažalost na vetromenitini surovih uslova, ličnih i političkih, ostaje sam, da se pita „šta mi je sve ovo trebalo“.
Zaista, ima li makar malo pameti u ovoj zemlji, ako već obraza, ljudskosti i morala nema ni za lek?