Evropa na rubu recesije, a Srbija se češlja

Dok je evro postajao sve jeftiniji, jeste li primetili da su negde pojeftinili uvozni proizvodi? Niste, naravno. I nećete. Uvoznici su tu razliku uredno stavljali u svoj džep. A nama, za uspomenu, ostavili rastući spoljnotrgovinski deficit. A to će da plati – ko? Vi, naravno

Ako bukne cela evrozona, proći ćemo gore od njih: za njihov jedinični pad, naš pad može da dostigne oko 1.4 procentna poena. Može li Srbija tu nešto da uradi? Može, može… Ima jedan lek, oproban i delotvoran, a zove se – depresijacija.

Najveće evropske zemlje su na pragu recesije. Što znači – loše nam se piše… Prvi na udaru su izvoznici, naročito oni koji izvoze u Italiju i Nemačku, gde je recesija već zvanično registrovana. A ako dođe do zastoja evrozone – svi smo na udaru. Kolikom? MMF kaže, za svaki pad nemačkog ili italijanskog dži-di-pija od jednog procentnog poena – nama sledi četvrtina tog pada. A ako bukne cela evrozona, proći ćemo gore od njih: za njihov jedinični pad, naš pad može da dostigne oko 1.4 procentna poena.

Može li Srbija tu nešto da uradi? Može, može… Ima jedan lek, oproban i delotvoran, a zove se – depresijacija. Pojeftiniš strancima svoj izvoz. Toj meri često pribegava i evrozona, i SAD, i Kina… A još bolje rezultate depresijacija daje u malim zemljama. To je bio glavni način da Slovenija, na početku tranzicije, preotme turiste od Italije i Austrije, i dovede ih u svoje banje i skijališta. Slovenija to više ne može, jer je u međuvremenu i sama postala članica evrozone… ali mi možemo!

Dve stvari bismo dobili depresijacijom, to jest smanjenjem vrednosti dinara. Najpre, to bi bila jedinstvena prilika da svi izvoznici u Srbiji dobiju isti, povlašćeni tretman. Zatim, izgubili bi uvoznici, čiji se položaj već godinama neprekidno poboljšava. Kako? Evo ovako. Dok je evro postajao sve jeftiniji, jeste li primetili da su negde pojeftinili uvozni proizvodi? Niste, naravno. I nećete. Uvoznici su tu razliku uredno stavljali u svoj džep. A nama, za uspomenu, ostavili rastući spoljnotrgovinski deficit. A to će da plati – ko? Vi, naravno.

Šta bi Srbija izgubila depresijacijom? Sad, otvoreno govoreći, Srbija ne bi izgubila ništa, naprotiv, ali bi unutar Srbije došlo do preraspodele. Izgubili bi uvoznici i dužnici u stranoj valuti, koji, ruku na srce, u Srbiji imaju veći politički značaj i od izvoznika, i od poverilaca. Ne zaboravimo, i srpska država je dužnik, i njoj odgovara da ovde strana valuta i dalje slabi – jer tako lakše otplaćuje dugove.

I da ne zaboravimo najvažniju stvar. Idu izbori, a dobro je poznato da je predsednik Vučić obećao da će prosečna plata iznositi najmanje 500 evra! Kako da predsednik podigne platu na taj nivo, kad se privredni rast usporava, a još dinar da počne da pada? Kad je već tako, depresijacije neće ni biti, a jedini lek je – apresijacija, ako može, od osam-devet odsto! Sitnica! Dostižemo prosečnu platu od 500 evra, za koju možeš da kupiš isto koliko danas za 460 evra, ali, šta ima veze, ko sad da ulazi u detalje!

Tako da nam ostaje da se nadamo da do recesije neće ni doći, a ako dođe, da će biti blaga i kratka. Samo, slabi su izgledi da se to ostvari.

Svet se promenio. Na vlast su došli trampovi, borisi džonsoni, erdogani i orbani, koji podižu zidove, vode carinske ratove i vuku celu planetu u propast. Baš kao oni podmetači požara po Amazoniji, koji zbog masnog profita ostavljaju Zemlju bez njenih prirodnih pluća. Šta sad ima veze planeta, šta ima veze šteta koju čine, kad se barem njima, i barem danas, ništa strašno neće desiti?

A može da se desi. U čitavom svetu se usporava rast, pre svega zbog Trampove sulude carinske politike – i uzvratne kineske odmazde. U Evropi, još veću štetu pravi Bregzit. Samo su Nemci, recimo, smanjili izvoz u Britaniju za petnaestak odsto. I Britanija je, javljaju mediji, na pragu recesije…

Najveći problem sada leži u tome što bi se iz te, nadolazeće recesije, zemlje teško mogle izvući štampanjem novca i javnim investicijama. Ne, neće moći… Para ima već previše, ali se tržišta smanjuju. A smanjuje ih politika zatvaranja u sopstvene granice, sopstvene nacije, sopstvena ludila… Kako reke da teku, kad svi grade brane, podižu zidove, uvode carine – jer su sebi najvažniji, jer žele sebe da zaštite. Makar dok ne primete da im je pola ruke, ili levi bubreg ostao s druge strane zida…

U svemu tome, naravno, ne možemo ništa, osim da mislimo na sebe. A kad počnemo da mislimo, da razmislimo i o depresijaciji. I o tome jesu li nam važniji izvoz i rast, ili da nas statistika za Novu godinu obraduje vešću da je prosečna plata u Srbiji konačno dostigla 500 evra.

Glasam za platu od 500 evra. A vi?

Danica Popović

Tekst prenet sa portala NIN