Ko je žito, a ko kukolj

Piše: Vera Didanović, NIN

Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin, odlučio je da baci rukavicu kritičarima sa opozicione scene: uputio im je javni poziv da „umesto tvitovanja“ protiv mogućeg izlaska na lokalne izbore, dođu u taj grad i brane ga od uobičajenog naprednjačkog sredstva uterivanja glasova na sopstveni račun – potencijalne okupacije džipovima bez tablica sa ozbiljnim „vaspitnim“ potencijalom.

Zbog najave mogućeg učešća na lokalnim izborima u Paraćinu i Šapcu, Paunović, inače zamenik predsednika Demokratske stranke i Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca i lider Zajedno za Srbiju, već danima su meta bojkotaškog gneva – što i nije teško razumeti, s obzirom na njihov istaknut doprinos u agitovanju za neizlazak na predstojeće izbore, zbog nedostatka minimalnih demokratskih uslova za njihovo održavanje.

Odmah nakon što je, u razgovoru za NIN, u ponedeljak, pozvao opoziciju da „dođe sa svojim jugićima, ili šta već ima“, Paunović je provokaciju kojom nagoveštava izlazak na lokalne izbore preneo i na Tviter: „Ima li opozicija u Srbiji 1.500 građana da reše jednom tu stvar sa 500 huligana, ili je njen krajnji domet tvitovanje? Pa dođite, brate u Paraćin i da rešimo tu situaciju. Bar ima ko da vas dočeka.“

Dobrovoljci za bitku, međutim, nisu pohrlili – većina odgovora bila je ljutita i svodila se na pitanje – zašto je Paraćin bitniji od Bora (Irena Živković iz Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa).

A onda je, istog popodneva, stiglo i saopštenje Saveza za Srbiju u kome se, uz još jedno zaklinjanje da „čvrsta odluka o bojkotu izbora“ i to na svim nivoima, neće biti promenjena, pojavila i vest da Zelenovićev ZzS u naredne dve nedelje neće učestvovati u radu Saveza „do zauzimanja stava o lokalnim izborima u Šapcu“.

Da li je, samo nedelju dana nakon zvaničnog proglašenja početka zajedničke bojkot-kampanje SzS i nekoliko drugih stranaka, stigao presudni argument na već povelikom brdu razloga za prognozu da je ideja o bojkotu neodrživa, a opstanak SzS nemoguć? Da li eventualni izlazak na izbore u dva grada u kojima je, ukupno, upisano oko 150.000 birača, zaista može da poništi efekat bojkota na parlamentarnim izborima, na kojima je upisano oko 6,8 miliona birača? I da li je glavna opozicija autokratskom režimu posle višemesečnih dogovora uspela samo da izgubi vreme za pripremu za izbore – na koje bi se, nakon što je temeljno zbunila birače, mogla strmeknuti navrat-nanos, pa šta bude?

Kad se halabuka utiša, a argumenti racionalno preispitaju, čini se da i dalje stoje ključni argumenti za držanje bojkot-kursa, kad je već, uprkos svim rizicima, zauzet. O tome najbolje govore potezi koje je vlast bila prinuđena da povuče – od pristanka na međunarodno posredovanje u pokušaju dogovora sa opozicijom, do smanjenja izbornog cenzusa, kako bi se bar neko sem SNS i SPS mogao ugurati u parlament, kad realno najjači protivnici to odbijaju.

S druge strane, postoje i razlozi da se razmotri ideja o posebnim odlukama za Paraćin i Šabac, čiji građani su, za razliku od drugih, uspeli da se odbrane od naprednjačkog pohoda. A to nije baš lako, s obzirom na viku „ili bojkot svuda, ili svi na izbore“, koja stiže od zbunjenih i mnogo puta izneverenih građana, ali i iz različitih delova SzS.

Objašnjavajući zašto Paraćin i Šabac nisu u svim pogledima isti kao druge lokalne samouprave (Čajetinu su, ionako, svi zaboravili otkako je Milan Stamatović istupio iz SzS i najavio izlazak na izbore, a Stari grad nije jedinica lokalne samouprave, već gradska opština), Paunović i Zelenović podsećaju da su upravo lokalne samouprave zadužene za izbornu administraciju, kao i da imaju mogućnost da finansiraju profesionalne lokalne medije (u Šapcu postoje čak tri lokalna TV kanala i dva nedeljnika koji, kako kaže Zelenović, omogućavaju informisanje o politici parlamentarne većine, ali i naprednjačke opozicije).

Ali, zašto o tome nije bilo reči do sada već smo samo slušali priču o bojkotu na svim nivoima – i to, pored ostalih, i od Paunovića i Zelenovića? Zašto su građani, nakon što su pratili unutarstranačka natezanja oko bojkota – naročito u okviru DS, čiji je Paunović visoki funkcioner, a Zelenović lider stranke koja bi trebalo da postane deo ujedinjene DS – morali da dobiju još jedan „hladan tuš“ u vidu najave kršenja zajedničke odluke do koje se tako teško došlo?

Paunović tvrdi da se o situaciji u „opozicionim“ opštinama razgovaralo još u avgustu, kada je, u okviru stranaka članica SzS ali i Saveza u celini, donošena odluka o bojkotu. On za NIN kaže da je, prethodno, kada je odlučivano o bojkotu republičkog i lokalnih parlamenata, bilo dogovoreno da za „opozicione“ opštine važi presedan, zbog čega u njima bojkota nije bilo. Na osnovu toga je, nastavlja, kada je o izborima razgovarao sa „donosiocima odluka u DS i SzS“ (koje ne želi da imenuje) došao do zaključka da isti presedan važi i za izbore („ako sam dobro razumeo“). Kaže i da je u tim razgovorima preovladalo uverenje da o lokalnim izborima u „opozicionim“ opštinama ne bi trebalo javno govoriti, da se ne bi „odvlačila pažnja sa glavne teme“.

Šta god se ranije razgovaralo, i kako god ko tumačio te razgovore, ono što sada imamo je oštra paljba prema dvojici „sebičnih“ gradonačelnika, pred kojima je izbor između dva zla – da se zamere svojim sugrađanima, ili da se zamere opozicionim kolegama i građanima širom Srbije, koji ih uveliko optužuju za „izdaju“, nedostatak solidarnosti, gaženje date reči… A iz SzS im stiže jasna poruka – u Savezu nema mesta za one koji izađu na izbore, na bilo kom nivou.

Iako se čini da su obojica na putu da se upuste u lokalnu utakmicu, sve pozivajući sugrađane da bojkotuju izbore za republički parlament, i Paunović i Zelenović kažu da odluka još nije doneta. „Neću napraviti problem ni Demokratskoj stranci, ni celoj opoziciji, naći ću način, o svemu ćemo razgovarati“, kaže Paunović i dodaje da su još uvek sve opcije u igri – od bojkota do izlaska na lokalne izbore. To „traženje načina“, sudeći po izjavi Zorana Lutovca, predsednika DS-a datoj Danasu, jeste pokušaj da „u skladu sa Statutom i procedurama traži podršku unutar DS“. Ako ne uveri potrebnu većinu, neće ni dobiti podršku, precizirao je Lutovac. A ukoliko bi bez podrške stranke izašao na lokalne izbore, prema rečima naših sagovornika iz DS-a, sledio bi mu disciplinski postupak i moguće izbacivanje iz stranke.

Zelenović za NIN ponavlja priču o opasnosti da Šabac padne u ruke izvesnog Milana Ostojića Sandokana, za koga kaže da je suđen za ubistvo i organizovani kriminal, a sada vodi SNS u tom gradu. Zato, kaže, debatuje sa sugrađanima koji svakodnevno iznose razloge „da se grad mora odbraniti“, ali dodaje i da mu je jasno da značajan deo opozicione javnosti ne može da oseti tu „energiju i volju za odbranu grada“.

„Kao predsednik parlamentarne stranke ZzS imam obavezu da vodim računa o tome da borba za slobodne izbore u celoj Srbiji ne bude oslabljena odlukom o tome šta će se desiti u Šapcu. Imam punu svest o značaju ove odluke za Šabac i o njenom značaju za celu zemlju. Predložiću odluku čiste savesti i jasnoga uma“, kaže Zelenović. To će se desiti u naredne dve nedelje i zbog toga smo se dogovorili u SzS-u da se do donošenja ove odluke ZzS uzdrži od učešća u radu Saveza, dodaje gradonačelnik Šapca.

Pristup „bojkot na svim nivoima, kako bi se odvojilo žito od kukolja“ na kome insistiraju predstavnici i simpatizeri SzS nije, međutim, jedino što opterećuje čelnike Šapca i Paraćina. Uz bojkot u celoj Srbiji, otvara se mogućnost da u dva grada koja su se uspešno opirala svim pokušajima preuzimanja u prethodnih osam godina, bude koncentrisan sav poznati naprednjački arsenal namenjen borbi za dobijanje glasova – bilo da je reč o „štapovima“ (džipovi, kao metafora raznih oblika pritiska na građane) ili „šargarepama“ (novčani i drugi vidovi podmićivanja).

Odatle i pomenuti Paunovićev „izazov“ opozicionarima, naročito onim sa Tvitera – dosta više tog kukanja zbog džipova, vreme je da se suprotstavimo, kaže predvodnik liste koja je na prošlim izborima osvojila za trećinu glasova više nego SNS. Građani Paraćina, kaže, sada ne bi mogli da razumeju tvrdnju da izborni uslovi ne postoje, s obzirom na to da ih organizuje opština i da imaju mogućnost da se informišu o dešavanjima u svom kraju – ali, ako bi došlo do snažnog pritiska, bilo bi moguće naknadno odustajanje, tako da građanima bude očigledno zašto se to desilo. „Ne bi bilo isto kao u Lučanima ili Medveđi, jer bi se sada desilo pod reflektorima, tako da ceo svet vidi“, kaže.

S druge strane, nižu se argumenti za tvrdnju da je Aleksandar Vučić dobio jasan primer win-win situacije: ukoliko Paunović i Zelenović izađu na izbore, unosi se razdor u opozicioni blok, raste nepoverenje građana u političare koji „ne drže reč“, a priča o nepostojanju izbornih uslova, lako se „ubija“ tvrdnjama o nespremnosti opozicije da izađe na izbore tamo gde je „narod neće“. Ako se, s druge strane, odluče na bojkot, SNS dobija „na tacni“ do sada nepristupačne gradove, a time i priliku za kampanju o „otkrivenom kriminalu“ i dodatno urnisanje protivnika – bez obzira na to da li postoje ikakvi dokazi za tvrdnje o zloupotrebama u radu dosadašnje lokalne vlasti.

Pa onda – ako bi opozicione liste pobedile u dva grada, SNS bi dobio argument za tvrdnju da u Srbiji postoji demokratija i pluralizam. A ako bi izgubile, bio bi to divan dokaz omiljene naprednjačke poruke konkurentima – neće vas narod…

Istovremeno, unutaropozicioni rat, u kome, reklo bi se, osim borbe za „princip“, ima i dosta međustranačkog odmeravanja snaga, smanjio je potrebu naprednjačkih medija da izmišljaju priče o Vučićevim oponentima – mnogo je jednostavnije preneti optužbe za „izdaju“ i javno preispitivanje ko je „prava opozicija“, a ko „radi za Vučića“, koje je dobacilo čak i do rasprava o tome ko je šta „lajkovao“ na društvenim mrežama.

I dok Zelenović i Paunović rešavaju nemoguć zadatak, onaj deo SzS koji se protivio odluci o izbornom bojkotu neskriveno likuje. Posle neočekivane odluke Gordane Čomić, poslanice DS, da prekrši bojkot parlamenta kako bi branila amandman o zastupljenosti 40 posto žena na izbornim listama, koji je, sasvim iznenada, postao prihvatljiv naprednjačkoj većini, porasla je uverljivost prognoza o pripremi izborne liste Srbija 21. Od zaklinjanja da se o izlasku na izbore ne razmišlja, izrečenih nakon potpisivanja Deklaracije o evropskoj Srbiji 23. novembra, Srbija 21, koja okuplja deo poslanika DS, ali i SDS Borisa Tadića i nekadašnjih članova LDP Čedomira Jovanovića, brzo je stigla do tvrdnji da građani „žele borbu“. Ali još uvek ne i do konačne odluke o izborima.

Čini se da je u toku rat nerava: ukoliko žele na izbore, grupi poslanika DS odgovaralo bi da Gordana Čomić bude isključena iz stranke – ali se i dalje ne zna kada bi se Disciplinska komisija, na preporuku Etičkog odbora, mogla baviti njenim slučajem. Eventualna odluka Paunovića o izlasku na izbore mogla bi poslužiti kao argument da se traži odluka Disciplinske komisije – ali vreme teče, a pred novom organizacijom je dosta posla.

Za sve to vreme jača uverenje da – uz sve razumevanje izrazito teških uslova u kojima radi – opozicija nije dorasla zadatku sprečavanja kleptokratske vlasti u daljem razaranju zemlje. Prilika da dokaže da to nije tačno, ipak, još uvek postoji.

Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.