Violinistkinja Julija Hartig: U životu i muzici važno je ostati veran svojim vrednostima (FOTO/VIDEO)

Razgovarala: Snežana Miletić, Izvor: mojnovisad.com

Violinistkinja Julija Hartig, Novosađanka po rođenju, Holanđanka po jastuku koji domom zove, a Evropljanka po svemu što radi, jedan je od retkih umetnika, ali i ljudi uopšte, koji pronalaze mir u središtu svetlosti koja gori. Iz velikih životnih nemira i izazova, kroz koje je, kaže, prošla, a koji su odvajkada najvažniji motivacioni stepenik da se pobedi običnost i dođe na put pronalaska smisla življenja, Hartig je u svojim zrelim godinama postigla da je evropska muzička industrija percipira kao posve mladog umetnika, a nije li to ono čemu bi svako od nas morao da stremi, da, iako telo kazuje drugačije, naš duh ostane večno radoznao i mlad?

U Holandiji, gde živi već 30 godina i gde je danas deo postave prvih violina Filharmonijskog orkestra Holandskog radija, Hartig je nedavno dobila veliko diskografsko priznanje – nagradu “Edison”, koja je, kada je u pitanju klasična muzika, u rangu američkog “Gremija”. Prestižnu nagradu dobila je u kategoriji nadolazećih umetnika, za autobiografski CD “Dark Vеlvеt” na kojem je 10 kompozicija posvećenih, pisanih, ili aranžiranih baš za nju. Pet – od deset autora, koje izvodi na ovom albumu, sa naših su prostora: Isidora Žеbеljan, Alеksandra Vrеbalov, Rudolf Bruči, Vеljko Nеnadić, te Julijin otac Tibor Hartig, kompozitor i violončеlista, koji je jedan od dva muzička roditelja ove umetnice. Drugi roditelj, čuvena jugoslovenska sopranistkinja, je njena majka Julija Bisak, žena božanskog glasa.

Dok sedi u gradu u kojem je rođena, na njenoj Podbari, nedaleko od mesta na kojem “Dunav ljubi nebo”, tamo ispod Železničkog mosta gde se velika reka izvija u pravcu koji šuma skriva od očiju, Hartig priča o tome kakav je bio put koji ju je, kroz prethodnih 30 godina, doveo do velike evropske muzičke nagrade…

Zašto ste otišli iz Novog Sada kad ste ovde imali sve, karijeru, bili ste cenjeni, pred vama je sve bilo otvoreno? Kako se sećate tog odlaska?

– Bilo je to 19. marta, davne 1994. godine. Kako sam otišla – verujte mi – ne znam. Znam samo koji je bio splet događaja koji je omogućio da odem, ali sam čin puta mi je izbrisan iz svesti, verovatno zato što je bio toliko traumatičan da u mojoj svesnoj registraciji ne postoji. Otišla sam na studije na Konzevatorijum u Roterdamu, kod profesora Ilije Gruberta koji je bio i profesor ovde na Akademiji. Bilo je to sletanje bez padobrana. Sećam se samo da me je tata, usred noći na Miletićevom trgu, stavio u autobus, jer ništa nije letelo tih dana. Bilo je kao na nekom filmu, ilegalna evakuacija. Odatle smo išli u Budimpeštu, pa dalje u Amsterdam sa silnim papirima. Bilo je to vreme onog najstrašnijeg embarga. Sećam se samo da sam u jednom trenutku u autobusu u Novom Sadu, a sledeći trenutak koga se sećam je bašta divnih ljudi, familije Oto, koja mi je omogućila stipendiju. Sećam se mirisa kafe, holandske, koja je bila toliko drugačija od mirisa kafe, kod nas u ono vreme – turske. Naravno, čovek je pun nade kad se nađe u novom svetu koji deluje potpuno čarobno. Naročito u to vreme, kontrast – u odnosu na našu zemlju, nije mogao da bude veći: bio je to veliki, razvijeni svet, uredan, čist, uređen. U Roterdam sam, na studije, došla sa tadašnjim partnerom. Dobili smo sobu, u nekom stravičnom apartmanu/kući, u kojoj su miševi bukvalno iskakali iz kante za đubre. Bila je to nova realnost za mene. Usledilo je navikavanje na sredinu u kojoj te niko ne poznaje, niti ti ikoga znaš, što je bilo u velikoj suprotnosti s onim odakle sam došla, gde sam bila Julija Hartig, docent, asistent na AU u Novom Sadu, koncert majstor koji je vodio “Kameratu akademiku”, bukvalno, scena je ovde bila moja, osećala sam se udobno, svi su me znali, svi su znali moje roditelje, imala sam pedigre i onda odjedanput si tresnuo kao meteor među neke miševe i stravična mesta u Roterdamu.

Sve što radimo u životu niz koji se nastavlja u ovom momentu…

– Nikoga nije bilo briga šta će biti sa mnom. Bilo je srećom i pojedinaca koji su se jako trudili i pomogli nam na tom početku: davali su nam neke stvari, jer otišao si s jednim koferom i violinom… Malo po malo, taj prvi period prolazio je u navikavanju i čekanju da se sve sredi, a onda je došla dugogodišnja borba sa migrenom. Mislim da sam se u svemu prethodnom negde iščašila, da moj organizam nije mogao da podnese taj stres od novog života, ma koliko me on istovremeno usrećivao, jer sam vrlo brzo stekla mnogo prijatelja… Te stravične migrene učinile su da, s jedne strane budem potpuno nefunkcionalna, otele su mi 10 godina života, onih najdragocenijih godina kada se čovek najviše može baviti svojom karijerom, kada se ostvaruješ na tom svom polju i možeš da trčiš s drugim kandidatima jednako brzo i da stvaraš neko generacijsko jezgro. Često se šalim na taj račun, pa kažem da ja zbog tog perioda nemam 50, nego 40 godina. Ali te godine su me istovremeno naučile mnogim stvarima, izvukla sam dosta mudrosti iz njih. Svet koji se kreirao tada u mom mozgu i duhu pomogao mi je da danas budem to što jesam. Naboj svakakvih strašnih stvari koje sam preživela, inicirao je “Dark Velvet”. Verujem u to, jer mislim da je sve što radimo u životu niz koji se nastavlja u ovom momentu.

Kako ste se oslobodili toga što vam je odnelo deceniju života?

– Bilo je potrebno naučiti slušati sebe, osluškivati, voditi čist, zdrav život. U ono vreme nije postojao internet i morala sam na teži način da istražujem razne načine ishrane, dijete, makrobiotiku… Čovek je morao da proba razne načine izlečenja, malo po malo, naučila sam šta smem, a šta ne, kako moram da se ophodim prema sebi, koliko moram da spavam, kada moram da kažem “ne” i “vidimo se sutra”. Otkrivaš da možeš da kažeš da si umoran, da ne možeš više i da je to u redu. Okrenula sam se i jogi, koju i danas upražnjavam.

Pomenuli ste samovanje: ljudi danas ne umeju da budu sami, sablazni ih situacija u kojoj moraju da se osame. U koroni su se prvih 15 dana svi fotkali u svojim samoćama, sa knjigama i šoljama čaja, a onda je nastala frka od samoće. Mnogi se ljudi nisu nikad oporavili. Čovek se zapravo uplaši kad mora da bude sam sa sobom, jer je to osoba koju najmanje poznaje, a kad se sretneš sa svojim mrakom, ne bude baš prijatno. Nismo hrabri za tu akciju…

– To je verovatno povezano s onim što se zove razvijanje sopstvenog duha, bavljenje unutrašnjim svetom i razvojem tog sveta. Ne znam da li je možda urođena sklonost da to neki ljudi imaju više ili manje, ali ja sam još kao dete umela da budem sama u svojoj sobi –  možda jer sam bila jedino dete. Nisam imala nekoga da delim vreme za igru. Oduvek sam imala neko svoje vreme i to mi je uvek bio omiljeni način provođenja vremena. Imala sam svoju svesku u koju sam na kraju dana pisala šta ću sutra da radim i onda bih sebi davala ocenu toga što bih uspela da uradim. Ne znam da li je to neka potreba za kontrolom, ili tek redom, a red je uvek bila moja unutrašnja potreba. I danas, kad se probudim, to je jednostavno navika, napišem svoj dnevni program i razmislim o svemu što mi se dešava, od čega bih želela da napravim celinu za taj dan. Imam, naravno, svest o tome da to nije ni početak, niti kraj. Ne mislim da sve u budućnosti zavisi od ovog momenta, iako je jednom ta neka budućnost dovela do svega ovoga sada – ovog momenta. Mislim da nas je internet potpuno usisao u neku drugu dimenziju, u kojoj se ljudi mnogo manje posvećuju svom sadržaju, a čovek ima toliko sadržaja kojima bi se vredelo baviti. Naravno, mi kao umetnici ne postojimo bez sadržaja, mi moramo davati sadržaj da bismo uopšte bili primećeni. Čak i ako te neko angažuje, neka koncertna dvorana, npr, ona želi da vidi koliko imaš sledbenika/falovera, jer to utiče na prodaju karata. Malo smo postali robovi tog medijskog, internet sveta. Danas je svako svoj novinar na mreži, svako kreira svoj sadržaj, svoju priču. To je novo stanje, ne možemo se toga osloboditi, niti protiv toga boriti zato što je sve otišlo previše daleko i ko zna kuda to još vodi.

Čak i ako te neko angažuje, neka koncertna dvorana, npr, ona želi da vidi koliko imaš sledbenika/falovera, jer to utiče na prodaju karata. Malo smo postali robovi tog medijskog, internet sveta…

Koliko ste vi u stanju da očuvate svoju samoću da biste napravili dobar sadržaj, jer danas našim životima bruje mahom sadržaji koji nisu potekli iz samoća već, naprotiv, iz raznih pogrešnih kakofonija? Koliko je tišine od buke života moguće uopšte oteti?

– S obzirom na to da ja živim sama, to nije problem. Tišina se spontano dešava: nemam porodicu i decu, potpuno sam slobodna i sama u tom smislu, tako da se u mom slučaju ne moram mnogo boriti za nju. A sve ostalo je disciplina.

Kako stojite s njom, disciplinom i vežbanjem, s ponavljanjem koje je majka svih znanja, bar tako su nas učili. I za to je danas malo vremena, volje i strpljenja…

– Meni je, npr, vreme korone proteklo u neverovatnoj disciplini. Ustajala sam u šest, pisala svoj blog. U svom životu imala sam dekade strašnih stvari, a nisam imala vremena da ih procesuiram, poradim na njima. Sve te neke gubitke, drame koje su mi se dešavale na ličnom planu, nosila sam u sebi jureći za poslom. Tokom korone, međutim, došao je taj trenutak da stanem i vidim kako sam tu dospela. šta se sve u mom životu desilo da me dovelo do ove tačke? Počela sam da pišem priče na mom blogu, pisala sam o svemu čega sam se setila, svih upečatljivih momenta iz života, iskustava koja su ostavila duboki trag… Na taj način sam, raščlanjujući ono što me bolelo, slala taj bol ad akta. Ta iskrenost, koju je čovek spreman da podeli s celim svetom, onim koji želi da pročita, je dosta brutalna i onda se čovek pogleda jako dobro u oči i oslobodi svakog osećaja stida. To je bilo dosta oslobađajuće za mene. Nakon pisanja do devet sati, do kada je mozak još uvek svež, neuprljan svakodnevnim dešavanjima, usledilo bi vežbanje. Nije mi bilo bitno koliko vežbam, ali mi je bilo bitno da to činim. Moglo je da bude 15 minuta, ili pet sati. Odem u svoj studio, otvorim instrument, tu samo, opet zajedno. Nekad se čovek ne oseća tako da bi svirao, ali čim se ostvari kontakt, želja već postoji i sve to na koncu stvori veliku sigurnost. To mu dođe kao neka higijena. Posle podne, oko 17 sati, sledi sat vremena joge. Volim rutinu i disciplinu, i sve te “ine” čine me staloženom. Ništa mi nije falilo, ništa mi nije smetalo tokom korone, iako smo imali dosta zabrana, srećom ne rigoroznih, Čovek nije smeo nigde da ode, jedino ako je imao prijatelje, a ja sam imala divnu porodicu s kojom sam bliska. Bili smo tu jedni za druge. Oko nas su bila njihova deca, pas… Sve je nekako bilo pogodno tlo za kretivnost i bavljenje samim sobom, što me je dovelo do ove nagrade.

Julija Hartig ima impresivnu karijeru, o kojoj se ovde kod nas, nažalost, malo zna. Kritika beleži da je njeno muziciranje očaravajuće, da ga odlikuju jaka ekspresivnost i eksplozivnost, dok njena rafinirana tehnika istovremeno proizvodi krajnje toplu senzitivnost. Način na koji svira privlači mnoge savremene kompozitore da sarađuju sa njom. Nakon života u Novom Sadu, gde je na AU bila asistent svojoj bivšoj profesorki Evgeniji Čugajevoj, studirala je u Roterdamu i Utrehtu. Kao solista, svirala je sa različitim orkestrima: Simfoničarima novosadske AU, kamernim orkestrima “Kamerata akademika” i Gudačima Svetog Đorđa… Nastupala je po celoj Jugoslaviji, u Rusiji, Nemačkoj, Belgiji, Finskoj, Australiji i Brazilu. Gostovala je na mnogo festivala, uključujući i Dubrovačke ljetnje igre. Njen repertoar uključuje dela barokne i savremene muzike. Hartig je, čini se i, prilično preduzimljiva: svojevremeno je osnovala “Hartig-Broekhans” orkestar, koji je nagrađen na takmičenju “Gaetano Zinetti”, već 20 godina članica je virtuoznog “Hungary Gods” ansambla, s kojim sarađuje na planu filma i pozorišta. Članica je i “Roktet” ansambla koji je sama vodila. Suosnivačica je platforme Splendor Amsterdam – novog kretivnog  podijuma koji je dobio Kulturnu nagradu Amsterdama 2015. godine. Hartig je bila jedna od inicijatora Ludwig kolektiva koji je dobitnik nagrade Gremi za svoj prvi CD sa Barbarom Haningan 2018. godine. Umetnica novosadskih korena svira na violini Jean Baptiste Vuillaume, (bivšoj Zimmermann), koja je deo holandske Fondacije Duch National Musical Instrument.

Nagradu ste dobili kao nadolazeća umetnica, dakle kao neko svež i mlad. Lepo je znati da čovek u belom svetu može biti percipiran tako i kada više nije u tinejdžerskim godinama… Kako je nastajao nagrađeni, autobiografski “Dark Velvet”?

– Nastajao je iz procesa introspekcije i nalaženja identiteta. U jednom trenutku shvatila da sam celog života zapravo bila okružena kompozitorima. Dok većina klasičnih muzičara ima odbojnost prema novoj muzici, jer je drugačija, ima drugačiji jezik izražavanja i mnogi od njih zato ne žele da idu u tom pravcu, ona je meni oduvek bila bliska. Imala sam jako lepa prijateljstva, s kompozitorima, čak i vezu. Uvek su mi donosili materijal na proveru ili su želeli da pišu za mene. Jedna od njih bila je Isidora Žebeljan i svi koji su na ovom CD-u. Osvestila sam u jednom trenutku da imam toliko kompozicija, napisanih za mene, da bi bilo lepo da ih snimim, da nešto tako lično ostane iza mene, to je bilo moje stvaralaštvo, moje dete. Počela sam da istražujem ko bi mogao da snimi i objavi nešto tako lično i nekomercijalno. Nekako u to vreme, pre godinu dana, u Novom Sadu, srela sam se sa Aleksandrom Vrebalov – nas dve imamo slične puteve: ona je otišla u Ameriku, ja u Holandiju, bile smo u istoj školi, na istom konzervatorijumu. Lepo smo razgovarale i ja sam joj predložila da napiše nešto za ovaj CD. I napisala je “Constellation Hartig” (“Sazvežđe Hartig”), jednu od najdivnijih kompozicija koju sviram, koju, kada je izvodim, publika ne diše. U međuvremenu su neki kompozitori dodali po još jednu kompoziciju – imala sam ih na koncu 10. Nazvala sam izdavačku kuću “Challenge Classics”, koja je objavila CD ansambla “Roktet” s kojim inače sviram, da ih pitam za savet, kome da se obratim za ovako ličan projekat. Rekli su mi da im pošaljem, da vide o čemu se radi. Ubrzo su odgovorili da će objaviti oni, a ja sam se odmah bacila na disciplinu u rangu sportiste.

Morala sam da nadigram sebe. Upravo takve situacije, u kojima nisam znala da li sam u stanju da ostvarim ono što je pred mene stavljeno, za mene su bile uvek veliki izazov.

Šta mislite da je presudilo da “Challenge Classics” objavi nešto tako nekomercijalno, lično, kako kažete, može se dodati i vrlo kompleksno, strasno i razarajuće?

– Mislim da je razlog velika moć komunikativnosti, otvorenosti i iskrenosti koje postoje u tim kompozicijama. U njima ništa nije namešteno da bi se bolje prodalo, da bi neko to voleo. Nisam imala taj aspekt, samo da budem potpuno iskrena i svako ko čuje taj CD, ili čuje kompozicije na koncertu, oseti taj atak iskrenosti. To je, mislim, tajna uspeha “Dark Velveta” koji je doveo do nagrade “Edison”. Ona je, inače, nastala 1960. godine. Princip je da sve produkcijske kuće šalju svoje predloge za nagradu. Moja, “Challenge Classics”, poslala je moj “Dark Velvet” i od stotina poslatih, izabrana su po tri u svakoj kategoriji. Ja sam bila u kategoriji novodolazećih, domaćih umetnika, i to je bilo prvi put da se dodeljuje nagrada u ovoj kategoriji. Našla sam se u društvu jednog mladog holandskog pijaniste i jednog mladog kvarteta. Kako su nadolazeći ljudi uglavnom mladi, ova nagrada je za mene posebna čast, a ono što je u mom slučaju bilo najdirljivije je da je žiri bio dovoljno smeo i hrabar, baš odvažan, da izabere za nagradu nekoga u mojim godinama, s takvom pričom. To dokazuje da je uvek sve moguće, da nade uvek ima. Do kraja.

Da li to znači da ejdžizam ne postoji u muzici?

– Svugde postoje pravila igre. To znači korak, jedan, dva, pet, 20, zavisi od cilja. Postoje pravila i merila po kojima su određeni kriterijumi onda zastupljeni. Međutim, ova moja priča nema pravila. Moj život nikada nije bio linearan: ja sam imala jedan život, pa ništa, pa onda bez života, pa potom kockice ponovo zajedno. Zato je u mom slučaju nagrada ispala baš u istom kontekstu kao taj moj život – neočekivano i bez nekog normalnog objašnjenja. Uostalom, ko danas ima normalan život?

Kada ovde kod nas ljudi dobiju nagradu, uglavnom se posle toga ništa ne desi, osim što im se možda zatvore neka vrata, pogotovo ako njih otvorenim drži neki lokalni kulturni moćnik. Kako je u Holandiji? Kako ste preživeli nagradu?

– Njena dodela je bila pomalo traumatična za mene, potpuno holivudski spektakularna, za mozak malo i opterećujuća. Osećala sam odgovornost: šta će sada ovo značiti, šta će meni promeniti, kako će me promeniti, kako ću iskoristiti šansu koja mi je ukazana? Tog dana uopšte nisam bila srećna. Zapravo, više sam bila potresena sećanjem na svoj život, na sve ono što je dovelo do ove nagrade. Bila sam u nekom čudnom stanju i raspoloženju, svesna odgovornosti – šta sada s tim i kuda dalje?

I, kuda dalje?

– Pa to je veliko pitanje, na koje sada nemam odgovor. Naravno da se sada očekuje da ubrzo dođe i drugi CD, što će se sigurno desiti, slede koncerti… Ali mislim da je najvažniji aspekt nastaviti tim ličnim putem, ostati dosledan sebi. Ne razmišljati šta bi sada trebalo da bude, šta će biti taj drugi CD, ne opeterećivati se spoljašnjim svetom, već dati jasnu definiciju toga šta je moje, šta su moje vrednosti u životu i muzici, i ostati dosledan tome.

Nekoliko puta ste pomenuli reč “identitet”. Je li ga moguće definisati u vremenu višestrukih identiteta, šta je on uopšte: unutrašnja istina koja retko biva otkrivena, jer su ljudi svesni da neko može da je hakuje i zloupotrebi. U umetnosti je, međutim, ona imperativ, jer samo se tako dobija uzvišen, aparan sadržaj, kome po lepoti samo priroda može konkuristi.

– Ranjivost je naš pokretač, razlog da se radi, da se bude, da se stvara. Ja duboko verujem da život ne postoji bez tog nekog bola postojanja. Naučila sam to da volim, ali bukvalno, da se pitam dosta duboko o toj boli. Oslobađajuće je kad to prepoznaš i razumeš. Oslobođenost od patnje ne dolazi zato što ta bol ne postoji, što prestane, već iz toga šta mi s tim bolom radimo, iz toga kako taj bol doživljavamo, kako ga usmeravamo prema nečemu što može biti od pomoći – nama i drugima. To je tačka kreativnosti iz koje sve počinje.

Kako živi muzičar u Holandiji dolazi do koncerata, do turneja?  Radite li vi sami, ili imate agenta?

– Donedavno sam sve sama radila, ali kad je “Dark Velvet” počeo da dobija odlične kritike, pažnju u medijima, shvatila sam da dalje ne mogu sama. Nisam za to imala moć koju ima agent. Posrećilo mi se da me je jedna agencija prihvatila i sad sam znatiželjna kako će sve to da izgleda posle ove nagrade. Verujem da će sada biti moguće otvoriti razna vrata. Inače, umetnici u Holandiji žive različito, u zavisnosti od toga kako se i kojom muzikom bave, u kakvom su statusu. Ljudi u orkestrima su uglavnom zaposleni. Ja sam takođe zaposlena u orkestru, ali 75 odsto. Nikada nisam radila sto odsto, jer mi je uvek bio važan i aspekt slobode. Lako mi se bilo odreći nekoliko stotina evra mesečno da bih imala prostora da se bavim nečim što je meni važno, što me drži svežom i u dobroj formi. Imam, dakle, dve osobe u sebi: onu koja bi da plati račune, ali i onu koja bi da uradi i nešto mimo računa. Ima, naravno, i ljudi koji rade samo za račune, koji ostalo vreme provode sa svojom porodicom, dok drugi, poput mene, rade jako mnogo projekata.

Postoji li neki muzički most između vas i Novog Sada? Postoji li saradnja, veza između muzičkog sveta koji vi tamo predstavljate i ovog ovde koji postoji?

– Sviram ovde ponekad, a želela bih da sviram i više. Nadam se da će se to i desiti. Kada je Novi Sad bio Evropska prestonica kulture, uspela sam da dovedem moj “Roktet” gudački snsambl iz Holandije koji je svirao u novoj Gradskoj koncertnoj dvorani. To je za mene bio uzbudljiv i nadasve dirljiv momenat, da vidimo moje kolege iz Holandije da sviraju ovde. Bio je to trenutak spajanja moja dva sveta. Imala sam tada i prezentaciju CD-a u “Svilari”, baš uoči njegova izlaska. Jako bih volela da ostvarim neku razmenu, tako da svoje iskustvo nekako vratim ovom prostoru. To je moja geografija. Ako svakog leta ne dođem ovde, leta kao da nije bilo. Zato, kad god mogu, dolazim na to moje energetsko polje, moje uzemljenje. Svi mi koji smo otišli negde, težimo da se i vratimo. Ukus jabuka ovde je potpuno drugačiji…

Ni jabuke ovde nisu što su nekad bile…

– Nikada nisam bila nostalgična, ali ima nešto u življenju tog paralelnog života. Kao stranac negde tamo, vi stalno prevodite život…

I danas ga prevodite, posle 30 godina?

– Ma i sada. Sada je već počelo da se prevodi na sve strane: i s ove, i one. Naučila sam dosta dobro holandski za ove tri decenije, iako je engleski jezik na kojem sanjam, koji mi je najjače uporište života i rada danas. Međutim, kada ljudi govore na holandskom, ja to moram da prevedem, da prevedem intonaciju, jer ne znam tačno da li su oni to rekli malo ovako, ili onako, šta to zaista znači. Kada živite u inostranstvu, vaš mozak je totalno zaokupljen prikupljanjem informacija i njihovim prevođenjem, Zapravo, vi ste u konstantnoj nesigurnosti da li ste dobro razumeli situaciju, intonaciju, konotaciju. Stalno ste na nekom alert modu, što čoveka ujedno pravi znatiželjnijim i otvorenijim. Ništa nije zdravo za gotovo, sve mora malo da se proveri, svesno ili nesvesno. Dok ovde, u svom jeziku, možete verovati nekom svom osećaju… Sada, doduše, i ovde moram malo da prevodim, jer sam pomalo izgubila nit kako ljudi govore, kako se obraćaju jedni drugima. To je kulturološki vrlo definisano: šta se kaže, kako se kaže, šta se ne kaže; ako se ne kaže – šta to znači ako se nije reklo, itd.

Kako se sećate Novog Sada iz vremena pre Holandije, a kako vam on sada izgleda? Kakav je njegov duh, ima li grad duha? Često se čini da je ceo region sveden na jednu metropolu – na Beograd…

– Pa svuda je to tako. Time se ne treba opterećivati. Naši ljudi su jako opterećeni time. Roterdam, u kojem sam živela, je drugi grad po veličini u Holandiji, dakle, kao Novi Sad. I tamo sve ide u Amsterdam, i tamo se neki stalno pitaju zašto sve ide u Amsterdam, zašto on sve uzima, zašto on može, a mi ne možemo. Stalno traje ta nepeta borba za prestiž i situacija “drugog grada” koji je uvek u nekoj nepravdi. Meni se to nimalo ne sviđa. Dok sam živela u Roterdamu – a jedna od klauzula stipendije bila je da se neće putovati ni od kuda, da će pare ići samo na školovanje, a ne na putovanje, sedam godina sam jedva čekala kad ću moći da se preselim u Amsterdam, jer ne volim mentalitet borbe koju sam pomenula. Ako čovek nije zadovoljan tamo gde jeste, treba da se potrudi i ode negde gde će mu biti bolje. Taj osećaj nepravde i jadnosti postane deo identiteta. Kad počnemo da se žalimo na nešto, mi smo u poziciji da je to nešto veće od nas i da tu mi ništa ne možemo, osim da se žalimo jedni drugima, tako provodimo vreme i spajamo se, dobro nam je, jer se razumemo po nekakvoj poziciji u koju su nas stavili. Čovek bi, međutim, trebalo da se stavi u drugu poziciji, ne žrtve, već aktera, bar ja to tako doživljavam. Rekla bih, zapravo, da Novi Sad postaje sve lepši, da ima više identiteta nego nekada, te da je potpuno drugačiji nego kada sam ja tu živela.

Pozitivno drugačiji ili negativno drugačiji?

– Drugi je svet. Drugačije se govori, i nemam nikakav problem s tim. Mislim da je migracija sastavni deo čovečanstva. Ona se dešava konstalno, na velikim i manjim skalama. Novi Sad se jednostavno razvija. Primećujem da ima više ustanova koje se bave kulturom nego što je bilo ranije. Sve te promene doživljavam pozitivno, ali možda sam ja tako opredeljena da vidim. Ne upuštam se u okolno propitivanje. Sve doživljavam na ličnom nivou, možda zato osećam dobre vibracije.

Članak je prenet sa portala mojnovisad.com.

.