Razgovori sa Unkovskim

Pripredila: Zoja Buzalkovska

Pretpostavljam da je još u vreme kada ste studirali u Beogradu to bilo jedno od vodećih pozorišta.

Da, bilo je. Tamo je radio i Boro Drašković, koji je za mene bio posebno važan reditelj. On je u JDP uradio četiri predstave. Ja sam stalno imao ideju da uradim četiri predstave u JDP, kao on. To su neki moji privatni, kako da kažem… On je tada radio Tikve („Kad su cvetale tikve“), koje su bile zabranjene, prethodno je radio Prljave ruke, radio je Pirandelovog Henrija IV… i sve su to bile odlične predstave. I u jednom trenutku upravnik je postao Voja Brajović. Tamo su se upravnici smenjivali stalno. Bilo je to veoma jako pozorište i zato…

Voja Brajović je bio dosta mlad kada je postao upravnik JDP.

Pa, bio je mojih godina, u to vreme imao je 34. Bio je v.d. upravnika. I on mi se javio jednog dana, da li bi hteo da dođeš da nešto radiš. Kažem ja njemu, pošaljite mi tekst. Hteo sam ja tada da radim tamo bilo šta, ali ipak kažem pošaljite mi tekst. Poslali su mi tekst, čitam Hrvatski Faust Slobodana Šnajdera, ništa ne razumem. Apsolutno ništa. Mislim, razumem šta se govori, izdanje Teatra ITD, mislim da je bila neka njihova edicija. I, krenuo ja, dolazim već u Beograd, rano sam stigao, vozom, preko puta Jugoslovenskog dramskog bio je neki brica pa se podšišam da bih bio bolje doteran. Dolazim tamo, Voja kaže: Ooo, ala bros, išao si kod komšije na šišanje.

Voju ste, pretpostavljam, već dobro poznavali.

Voja i ja smo bili u istoj generaciji na Fakultetu. Igrao je u nekoliko mojih ispitnih predstava zajedno s Mikijem Manojlovićem. (…) I, pojavljuje se Šnajder. Gledamo se nas dvojica, prvi put nas upoznaju i on pita: gde je Ljubiša Georgievski? Pošto je on imao dogovor s Ljubišom da radi taj tekst i kada je projekat došao na Umetnički savet, mislim da je Dejan Mijač rekao: „Ne, ovo je tekst samo za Unkovskog, njega i nikog drugog”. U svakom slučaju, šta će Šnajder, to je to, tekst treba da se radi. Dogovaramo se, drž-nedaj, sve se to dešava na proleće, u aprilu-maju, a probe počinju u septembru. I, odem ja kući. Meta Hočevar, već sam radio s njom, Legendu u Zenici, prvu predstavu, radio sam Divlje meso, radio sam Let u mestu i sad ćemo da radimo ovo. Ona smišlja dosta ambiciozan dekor, ja dajem neke dodatne ideje, da se podiže patos, da ceo popuca, pošto se sve dešava u pozorištu itd. Pravimo podelu… A ja tokom leta imam dovoljno vremena da skratim tekst. Mislim, da bih se oslobodio fascinacije što radim u Jugoslovenskom dramskom, prelazim na praktične stvari – spasavanje žive glave. Čitam tekst, počinjem da kapiram stvari, skraćujem tekst dramatično, pravim podelu koja mi je generacijski bliska: Miki Manojlović, Aleksandar Berček, Vladica Milosavljević, Lane Gutović, Žarko Laušević, koji nije bio, to je podela na početku. Dolazim na prvu probu, sto je dugačak petnaest metara, toliko glumaca ima, jedno trideset glumaca. Ogroman sto, strah da te uhvati. Gore je bio Titov salon, tamo su se održavale probe, na prvoj galeriji. Predstavljaju me tamo-vamo, svi su gledali moje bitne predstave, tako da je, u tom smislu, sve bilo u redu. Počeli smo da čitamo tekst, (…) dramatično, pozitivno, otvaraju strukturu. I tako, radimo i dolazimo do jednog trenutka kada nameštaju scenografiju koja je katastrofalno izrađena. Ništa ne pasuje, ništa ne valja. Kupili su kompresore da podignemo taj patos, napravili od gume nekakve čamce na naduvavanje, pa se taj patos podiže itd. Meta Hočevar dobija „nervni slom“, ostavlja oproštajno pismo – i odlazi. Ja se motam po pozorištu još neko vreme i kažem, ovako više ne ide, odoh i ja. (…) Došao Voja, sav doteran, svileno šalče… I sad, s njim ne mogu da se isvađam pošteno, zato što se znamo hiljadu godina, razumeš. Kaže, šta je, šta se desilo? Kažem mu, šta se desilo? Gotovo, odlazim. Ali predstava može da bude ovakva, može da bude onakva. Znam, kažem ja, da može da bude, pa šta onda kad nije, kad neće biti takva. Ovo nije ono što može da bude. Uglavnom, sedim tamo jedno dva-tri sata, ubeđujemo se u „Slaviji“. Uviđa da imamo značajnu predstavu. I, kaže, ajde da predložim sledeće. A ide neki praznik, 29. novembar, recimo. I kaže on meni, imaš li neke uslove? Imam, da se preradi cela scenografija. (…) Kaže Voja, ovako, mi ćemo da preradimo sve, ti nemoj da ideš, ostani tu. Mi ćemo sve da preradimo i ti ćeš da nastaviš sa probama. Pitam, dokle? Za tri dana ćemo sve da uradimo. Dobro, kažem, ja ću da budem ovde, a vi to završite. I Voja pozove sve zaposlene u pozorištu. Administraciju, tehniku, svakoga. Svi dolaze da ponovo lepe pločice, da nameštaju, da rade sve što treba i za tri dana imamo scenografiju. Meta se nikad više nije vratila, kostimografkinja Ljilja Dragović, savršena, odlična kostimografkinja, uradila je jednu fantastičnu crvenu haljinu za Vladicu baš u tom trenutku i – videlo se da će biti predstave. Okupljamo se pred predstavu, dolaze svi, nameštamo svetlo, bio je film…

Pomenuli ste nešto od ovoga kada ste govorili o odustajanju, ali odlično je što ste sada izneli više detalja. Predstava ima dramatičan kraj, jedan od onih šokova koje često priređujete publici u samom finalu.

Na kraju Miki Manojlović puca u svoju sliku. Pošto dolazi iz partizana. Pobegao je u šumu iz Fausta i sada se vraća iz partizana, u HNK se vraća. I komesar mu kaže, moramo nešto ozbiljno da stavimo na repertoar. Šta, pita? Pa Fausta da stavimo na repertoar ponovo. I on prvo pojede jedan masan burek, što je trebalo da bude asocijacija na sličnu scenu u zabranjenoj predstavi Kad su cvetale tikve. To je bila jedna antologijska scena, a mi je ovde ponavljamo. Uglavnom, u jednom trenutku na samom kraju, kad ponovo traže od njega da igra u Faustu, da se sve vrati na staro – znači to je odnos politika–umetnost, jedna vrlo jaka dimenzija – počinju da se izvode bez tona dramatični odlomci iz filmova u kojima su igrali glumci iz predstave. Vladica je snimala filmove, Berček je imao film, Miki Manojlović je imao film, ti glavni likovi koji su svi bili… Oni igraju brze scene iz svojih filmova gore, iznad njegove glave i dolazimo do scene u… – tada sam bio mnogo talentovaniji… – dolazimo do scene iz filma Samo jednom se ljubi u kojoj Miki puca sebi u usta. To je nemi film i kada dođe ta scena, on izvadi pištolj i upuca se. Mozak mu se razleti i on se sruši. I, to je onda bio trijumf bogznakakav. Vlada Stamenković, koji je sad nedavno preminuo (on je bio kritičar Nina, sreo sam ga posle predstave) pokazao mi je: Vidite, vidite – ruke su mu bile skroz crvene od aplauza, znači toliko je aplaudirao. A aplauz je trajao toliko dugo da sam ja sišao sa druge galerije, sa mesta gde smo puštali film, uzeo kaput iz garderobe (već je bila zima, hladno, imao sam kaput, tada sam bio ozbiljan čovek) i izašao napolje u park. Prošetao sam parkom, tim pionirskim što se tamo nalazi, vratio se nazad i sreo Paola Mađelija i Lazara Ristovskog koji sede na klupi (potresla ih je predstava, izašli su da puše). Vraćam se nazad i ulazim u salu, još traje aplauz. (…) I posle sam proveo jedno, pa mislim, sedam-osam godina u dogovorima za moj sledeći projekat u Jugoslovenskom dramskom…

Upravo to htedoh da vas pitam, zašto je prošlo toliko vremena između Hrvatskog Fausta i Pozorišnih iluzija?

Zato što… toliki je bio uspeh te predstave, da je bilo vrlo teško odabrati sledeću. I svake sezone javljao mi se Jovan Ćirilov, slao je neke tekstove, ali meni se ništa nije dopadalo. Ja sam u to vreme radio vrlo intenzivno, nisam sedeo skrštenih ruku…

Bili ste u međuvremenu i u Americi…

Da, bio sam i u Americi. Znači, i u Americi su mi pisali, stalno se postavljalo pitanje zbog čega ne dolazim. A za mene je to bilo strašno. Kao ovi što u Veneciji dobiju nagradu za prvi film, pa posle snimi sledeći, ako možeš. Šta god da snimiš, nije dobro. Uglavnom, posle toga predložili su mi Pozorišne iluzije. Kad su mi poslali taj tekst, to što sam bio zbunjen Hrvatskim Faustom malo je bilo u odnosu na ovo. (smeh) Apsolutno! Zašto baš to? Ali, rekoh sebi, čim Jovan ovo predlaže, znači da ima razloga. Pa, tako, seo sam, opet malo pročitao tekst, razmislio i našao razlog, pa smo ga uradili. A to je bilo stvarno uspešno. I posle četiri godine radio sam Bure baruta, s tim da je trebalo da radim Čehova, Galeba. Dogovarali smo Galeba i pojavljuje se Dejanov tekst, gledao sam ga u Skoplju na premijeri. Dejan mi stalno govori, pišem tekst, imam jedan super tekst, daću ga tebi i u jednom trenutku vidim da će tekst imati premijeru u MNT! Nisam ni znao da se sprema, pošto se ne motam mnogo po Skoplju, dolazim – premijera! Kog teksta? Dejanovog. Kako, bre? Zar nije trebalo da ga dâ meni? Sašo Milenkovski režira Bure baruta. Predstava mi se osrednje dopala, neke scene su mi se jako dopale, ali tekst mi se dopao skroz. I uzeo sam tekst od Dejana i pročitao ga još jednom pre nego što sam ga predložio. Zaprepastio sam se koliko tu ima psovki, nisam to znao. (smeh) Poslao sam ga Jovanu, kažem, Jovane, pogledaj ovo, mislim da treba odmah da se radi kod vas. I on ga je pročitao, sutradan se javio, kaže, ostavi Čehova za drugi put, radimo ovo. Za mesec dana počinju probe. Jovan ga je preveo, jedna stvar mu nije bila jasna, samo zbog jedne stvari se javio – Aj’ za arno, za ubavo. Nije mu bilo jasno kako to da prevede i ne znam ni kako je preveo, sad sam zaboravio. Uglavnom, došao sam tamo i Voja Brajović mi je mnogo pomogao da uradim podelu. On je našao te mlade glumce, ja ih nisam poznavao, nikoga. Dragan Mićanović, Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović, Milica Mihajlović, Tamara Vučković, Mira Karanović, Cvijeta Mesić, Branko Cvejić i drugi. Ta predstava je urađena sa 33 probe.

To mi je prosto neverovatno! Jednom ste već ovo rekli i pitala sam se da li sam dobro čula ili ne…

Da. Dvanaest scena ima, mogao sam svakog dana da probam po tri-četiri scene, po dva sata, od 10 do 16, recimo. Bilo mi je vrlo jasno šta radim, a to sa filmovima se pojavilo, nije bilo predviđeno od početka. To u vezi s filmovima, Pulp Fiction, svim tim filmovima. Kada sam jednog otvorio… To je zanimljivo, kako se filmovi vraćaju. Znači, nije to nešto što se meni mnogo sviđa, nego, tek tako je iskrsavalo. I počeli smo da hvatamo te veze. Ajde Pulp Fiction da probamo ovde, ovo onde, dok na kraju nismo došli do scene u kojoj se pojavljuju Otpisani, pošto svi tu igraju, tako se potrefilo. Gaga Nikolić je u tom trenutku bio… Prethodno sam ga ja zvao da igra u Tetoviranim dušama i mnogo smo se zgotivili, ali nekako nije mogao. I kad je došlo ovo, rekao sam – dođi jednog jutra, odigraj, i dođe on i odigra, stvarno. I kad je već odigrao on, dodao sam scenu iz filma Kad budem mrtav i beo u kojoj umire, tako da je bilo… Ja se sećam premijere, gledao sam je iz jedne rupe, u Jugoslovenskom dramskom je tada bila jedna rupa u portalu, kada se pojavio WC, kada je počela muzika iz filma Kad budem mrtav i beo. Odjednom pucaju u njega, on počinje da se tetura i pojavljuje se jedan poljski WC, sâm stiže – ne sâm, gura ga jedan čovek, ali sâm stiže (smeh) – uz jednu fantastičnu muziku. Vrata se sama otvaraju i on ulazi, znaš, gledala si predstavu, seda tamo i umire isto kao što umire u filmu. I, sad, gledam ja publiku koja film zna odlično, pošto je to domaći film, i ostaje onako „paf“, kako da kažem… Ili, recimo, kada na kraju ulaze Otpisani i tako dalje, da ne dužim. Tako da je bio veliki gušt da se sve to odigra. Bilo je to inspirativno, zato što je to… već smo pričali o tome – Jugoslovensko dramsko iz tog vremena. Pomenem da nam možda treba autobus, a oni stvarno iskopaju autobus. Za razliku od drugih kuća gde bih rekao može li fića, pa me posle nekog vremena pitaju: može li samo jedna strana od fiće, može li fića da ima samo sedište, samo volan, može li da nema ništa na kraju. A ovde ne. Ovde kada sam rekao da nam možda stvarno treba autobus, da dođe jedan veliki autobus, znaš oni trenuci kada pričaš u kancelariji, auuuuu… – to je Jugoslovensko dramsko. Slažu se i počinju da jure autobus. Iz GSP su nam dali sedišta, dali su nam stranu, dali nam ovo, dali nam ono, pa su nam vrata dali… Pošto je autobus na platformi, točkovi su mu kaširani, samo je karoserija takva kakva je. I ja kažem, e super, super, fantastično. I onako, da se našalim: još kad bi se vrata otvarala… Au, vrata, vrata! Dolaze oni iz GSP, nose rezervoar za vazduh, jedan kompresor, pa pune rezervoar, tako da može onaj sa ručicom da pusti, da uradi – pšššš, da se zatvore vrata. Tog iz GSP su vodili na turneju po celom svetu, da bi vrata radila kako treba. To je Jugoslovensko dramsko. Kao što sam rekao da u Nije smrt biciklo otac na kraju treba da dođe avionom. Misliš da nisu našli avion, Galeba dvojku, da nije došlo telo od aviona? Morali su da mu skinu krila, da bi ušao u pozorište. Pravi avion. Pa, kad su pitali iz vojske da li avion treba da leti… Pošto su se javili ministru odbrane koji je bio na nekoj konferenciji međunarodnoj, ne znam gde. Cveja je bio direktor, gde možeš da zaustaviš Cveju? Znači, javlja mu se, pa rekao sam ja, avion. Avion? Celo pozorište se rastrčalo, sve smo sklonili što je bilo teško i u jednom trenutku na kraju predstave – ne znam da li si gledala tu predstavu…

Gledala sam je, da. I probu sam gledala!

Jesi, gledala si je. Zaboravio sam. I na kraju, jel’da, dolazi avion. Nema veze. On deluje više… da nije bio pravi, bolje bi delovao! (smeh) Ali, bio je pravi avion.

Ma nije moguće…

Hoću da kažem da je to Jugoslovensko dramsko.

Ono što je takođe uočljivo kada je Jugoslovensko dramsko u pitanju, to je briga o predstavama koje su veoma dugo na repertoaru. Sećam se da je u jednom trenutku ovde igrao impozantan broj vaših predstava.

Hrvatski Faust je u prvoj sezoni i po odigran sedamdeset puta. A Bure baruta igrano je 12-13 godina.

Mislim, bio je jedan period u kome su na ulazu bili plakati za nekoliko vaših predstava. To su bile predstave iz različitih perioda i sve su bile istovremeno na repertoaru pozorišta. Bilo je Bure baruta, bio je Galeb, bile su Šine i još nešto, nekoliko predstava.

Šine su isto jedna od tih odličnih predstava, ali stvarno odličnih, koje su tačno gađale tamo gde treba. Sa jednom odličnom ekipom, savršenom. Sad su mi pisali, prekjuče, hoće da objave knjigu o Nebojši Glogovcu. Odgovorio sam im da ne mogu da napišem ništa više od tog govora koji sam napisao za komemoraciju. Rekao sam da ne mogu. To mi je takva jedna trauma… kao sa Nenadom. Mislim, na drugi način, razume se. I, ne mogu. Prosto ne mogu da preživim da pišem to još jednom. Tako da… ne znam kako će se to završiti, ali sam im napisao da ne mogu. Nisam ja bio privatno blizak s njim, jednom ili dvaput smo sedeli zajedno u kafani. Mi smo zajedno radili. A u Šinama je zaista igrao odlično. Tamo najviše volim scenu kada farbaju kućicu za mačku i kada na kraju uđu u tu istu kućicu koja je postala velika.

Izvor: Jugoslovensko dramsko pozorište