Otkazivanje

28. August 2019.
Glupo mi je da sad ja nešto stalno branim Miru, ali mi je još gluplje da ćutim. Jer, istina je drugačija: Mira ne otkazuje predstave. Ona igra uvek, jer veruje da je u igri njen smisao.
14670770_1333638976660697_1607307369955833528_n
Iz ličnog albuma Biljane Srbljanović

Piše: Biljana Srbljanović, Blic

Glumci ne otkazuju predstave. Oni to jednostavno ne rade, iz neke mitske lojalnosti prema publici i prema kolegama, oni nalaze snagu da igraju gotovo uvek: uprkos bolestima, tragičnim slučajevima, oluji, tehničkim nedostacima, svemu. Čak i kad publike nema, glumac će igrati makar za jednog jedinog čoveka u sali. Peca Ejdus je, na predstave, dolazio pravo sa hemoterapije. Ateljeova predstava Svećar, čuvenog Mucija Draškića, igrana je gotovo pravo po povratku s groblja, kad su glumci sahranili svog Taška Načića, a onda izašli na scenu da igraju komad u kom je, do te noći, upravo Taško igrao Svećara. Mima Karadžić je tada, stegao srce i sa svojim kolegama, uskočio da igra Taškovog Svećara, da se predstava ne bi slučajno otkazala. Marko Janketić je, samo pre neki mesec, igrao predstavu onog dana kad mu je otac, naš i njegov Miša, umro. Pecina Vanja Ejdus, igrala je za svog oca, par dana nakon što ga je ukopala. Igrali su, jer glumci ne otkazuju predstave.

Ovakvih priča je na stotine i nabrajam ih samo da bih naglasila do koje mere je glumačko biće posvećeno izvodjenju predstave i pojasnila šta to toliko nepremostivo mora da se desi da bi predstava bila otkazana.
E, pa, ove subote to se desilo. Na festivalu “Mermer i zvuci”, koju bi umetnici, zbog notorno loše organizacije, uvek izbegavali, a da nije divne, posvećene arandjelovačke publike, otkazana je predstava “Balava” autorke Dunje Matić. Predstavu čine samo četiri glumice, medju kojima prvakinje Mirjana Karanović i Jasna Djuričić, i sve četiri su neprestano na sceni, nema izlazaka u kulise, nema sklanjanja, nema predaha. Na sceni imaju samo četiri stolice, nešto malo sitne rekvizite, klavir u ćošku i to je to. Ipak, one, svojim darom, posvećenošću, glasom i pojavom, dočaravaju sve – i stan porodice u kojoj se radnja odvija, i groblje na kom sahranjuju jednu od njih, i železničku stanicu, voćnjak, unutrašnji svet i horizont u koji pokušavaju da beže. Da bi to mogle, da bi taj ogroman umetnički napor načinile, potrebno im je samo jedno – da publika može da ih vidi. Da ne budu u mraku, da prosto ima dovoljno svetla. I sad, da ne ulazim u banalnosti propusta domaćina iz Arandjelovca i dramu koja je trajala šest sati, te skratim priču, scena u parku, na otvorenom, jednostavno nije mogla da se privede funkciji, da publika uopšte može da vidi šta treba da vidi. I onda je predstava otkazana, na ogromno razočarenje i glumica i publike, jer je sve stvar samo jedne velike lenjosti i nekompetencije organizatora, da jednostavno samo obezbedi neophodno jako svetlo.

Usledio je uobičajeni topovski napad, podmetačine u tabloidu, predstavnica domaćina, verovatno u panici za svoje nameštenje, izvredjala je Miru, udarilo se uobičajenim tropima o “razmaženoj glumici koja izigrava zvezdu” i sve to. Glupo mi je da sad ja nešto stalno branim Miru, ali mi je još gluplje da ćutim. Jer, istina je drugačija: Mira ne otkazuje predstave. Ona igra uvek, jer veruje da je u igri njen smisao.

Tokom protesta 1996.-97., kad smo svojim prisustvom na ulici pokušavali da zaustavimo svet, sećam se velike i napete tribine u CZKD-u, na koju se sjatio ceo pozorišni svet. Sedeli smo u strašnoj hladnoći, u kaputima, sa kapama navučenim do očiju, mrzli se i slušali kako se silovito raspravljalo da li pozorišta treba da stanu i da se tako pridruže  protestu, ili, naprotiv, baš treba da igraju i tako, svojim predstavama, protest uvedu u pozorište. Mi, početnici u to vreme, došli smo kod Borke kao publika, da gledamo umetnike i na toj sceni, značila nam je njihova reč. I sećam se Mire tad, kako je govorila da ne pristaje na otkazivanje i da će svojom igrom, protest zapravo izvesti na scenu. Sećam se i jedne profesorke, koja je Miru tada mučki vredjala, zbog tog stava, rekavši joj da je “grozna sa tom svojom kapom”, ponižavala kako “izigrava razmaženu zvezdu”. Iste reči, ista mržnja, potreba da se glumica potpuno poništi, samo zato što veruje da mora da igra. Taj trenutak jeste bio istorijski, razlozi debate su bili vredni, ovaj u Arandjelovcu je samo jadan u svojoj banalnosti, ali je silina i vrsta napada su uvek isti. Jer, nije glumica otkazala predstavu, otkazao je onaj zbog kog nije moglo da se upali svetlo.

 

Click