Mens sana in corpore sano: Zdrav duh u zdravom telu
Nema toga ko od malih nogu ne sluša da je zdrav duh u zdravom telu. Ova izreka se i danas često koristi u svom izvornom, latinskom obliku, ali će retko ko znati da je u pitanju stih iz Desete satire rimskog pesnika Juvenala, gde se govori o onome što čovek treba da želi u životu. Evo tog mesta u prevodu koji nije dostojan zvonkih Juvenalovih stihova, ali je bar veran značenju:
Moli se za zdrav duh u zdravom telu
i za bodro srce koje ne zna za strah od smrti,
a prihvata da je dug vek najmanji od darova
prirode,
i ni sa čim ne žudi, koje volije znoj i krv
Heraklitovih radova
nego razvrat i gozbe na Sardanapalovom jastuku
od svile.
Ovo što ti savetujem možeš i sam sebi dati
jer, druge nema, put do mirna života preko
vrline vodi.
Decim Junije Juvenal, koji je delovao oko 100. godine naše ere, bio je gorak hroničar moralnog rasula i društvenih nepravdi u Rimu svog vremena. Ostala je zapamćena Juvenalova reč da je u vremenu kao što je njegovo „teško ne pisati satiru“. Inače, van konteksta u kojem je nastao, izraz „zdrav duh u zdravom telu“ može se shvatiti dvojako – da je briga o telu preduslov duševnog zdravlja, i obrnuto – da samo duhovno uravnotežen čovek može biti telesno zdrav. Neka ovde bude navedeno i jedno jeretičko shvatanje, iz pera drsko duhovitog pokojnog američkog novinara i gurmana na glasu Ej Džej Liblinga:
Mens sana in corpore sano je kao izraz već po sebi kontradikcija, idelistička fantazija onih koji bi i da pojedu kolačić i da ga sačuvaju. Nijedno zdravo i razumno biče ne može sebi dozvoliti da se odrekne životnih uživanja, a nijedan asketa se ne može smatrati istinski uravnoteženim. Hitler je, na primer, bio uzor uzdržanosti u jelu i piću. Čim su ga videli kako u minhenskim pivnicama pije samo vodu, Nemci su morali znati da imaju posla sa čovekom kojem se ne sme verovati.
