KOKAN MLADENOVIĆ – JEDINSTVO UMETNIČKOG I DRUŠTVENOG BIĆA

Kokan Mladenović je autor i reditelj predstava u pozorištima širom Srbije, Slovenije, Mađarske, Hrvatske, Rumunije, BiH, Crne Gore. Za „Karolinu Nojber“, koju je postavio u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci prema tekstu Nebojše Romčevića, dobio je nagradu za režiju na upravo završenom Sterijinom pozorju. Istovremeno, spekuliše se da je njegov „Jami distrikt“ udaljen iz programa smederevskog festivala „Teatar u tvrđavi“.

Priznanja – ni kada ih dobija, ni kada neopravdano izostanu, često upravo kao posledica istrajavanja u uverenju da pozorište mora da kritikuje svaku vlast, nisu uticala na njega u smislu konformizma, naprotiv. Uprkos mogućnosti da se ušuška u udobnost pozicije etabliranog reditelja, Kokan Mladenović ne odstupa od, kako sam kaže, pomalo uzaludne ali nužne uloge popravljača sveta.

„Samo ne smemo odustati od onoga što smatramo da je važno reći, makar se ispostavilo i da smo bili u zabludi“, istakao je tokom intervjua. Kroz prizmu ove izjave možemo da posmatramo i njegovu potrebu da u jednom periodu svog profesionalnog života utiče na pozorišne tokove delujući i unutar institucija. Već sa dvadeset jednom godinom Kokan Mladenović bio je umetnički direktor pozorišta Dadov, a kasnije je direktorsku funkciju obavljao i u Narodnom pozorištu u Somboru. Bio je i direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i hvaljeni i kritikovani upravnik Ateljea 212.

Da bi premostio jaz koji zjapi između pozorišta i društvene realnosti, nizom vaninstitucionalnih, niskobudžetnih, a regionalno veoma zapaženih i igranih predstava (Dogvil, Jami distrikt, Pad), kreirao je svoj neformalni teatar, neku vrstu male komune posvećenih i nepomirenih pojedinaca/ki, kojima je važnije šta i zašto govore sa pozornice od udobnosti, pa i od honorara. Iako kaže da mu je teatarski jezik bliži od ovog govornog, Kokan Mladenović živo komunicira sa vremenom u kome živi i kroz intervjue u kojima precizno secira društvo, a shodno tome i pozorište, kao svoj prirodni habitat.

WS: Kao mlad reditelj smatrali ste da pozorište može da promeni svet. Kako iz današnje perspektive vidite društvenu ulogu teatra i umetnosti, uopšte? Koji su njeni dometi?

Pozorište je jedan od najvažnijih korektiva društva u ozbiljnim zemljama koje umeju da prepoznaju značaj obrazovanja i kulture. Ono poseduje veliku moć javne reči kazane sa scene. Dve hiljade godina je imalo ekskluzivnost jedinog mas medija. Teatar je bio centar javnog dijaloga, mesto definisanja tokova svesti čitavih naroda i korektiv koji usmerava te tokove u pravcu nekog boljeg i plemenitijeg društva.

Pozorište se, na moje zaprepašćenje, vrlo lako odreklo te moći. Ako svake večeri pred 300-400 ljudi izgovarate nešto što je suštinski opoziciono, a tu ne mislim na političarenje, već na ozbiljna umetnička dela koja u sebi nose pobunu, to i te kako može da utiče na svest publike. Ali naša se pozorišta, pre svega beogradska, prepoznaju u sopstvenom kukavičluku i autocenzuri, u repertoaru koji je sam sebi svrha, koji je jedan larpurlartistitički sajam sujeta i u kome ne postoji ništa što je suštinski vezano za svet u kome živimo.

Ne moraju sve predstave da budu poput onih Olivera Frljića ili Andraša Urbana, ali svako ozbiljno pozorište pokušava da popravi čoveka i svet. Uostalom, svaka istinska umetnost počiva na apsolutnim vrednostima, kao što su ljubav, moral, pravda i morala bi da bude senzibilirana tako da prepozna zloupotrebu tih vrednosti, svaki pokušaj da se one kompromituju u ime politke, estrade, kapitala ili bilo čega drugog. Upravo u tim situacijama pozorište mora da reaguje burno i na sav glas, a ta glasnost je ono što meni ovde nedostaje.

WS: „Pozorišna režija je moj način komunikacije sa svetom“, nedavno ste izjavili. Niste neskolni ni drugim vidovima ispoljavanja svojih stavova. Zašto ste odabrali baš režiju?

Završio sam četvorogodišnju glumačku školu u Nišu. I smatram da gluma jeste jedina suštinska umetnost teatra, ali sam rano postao ubeđen da mnogo više ličnog može da se donese kroz režiju. Mislim da je u savremenom teatru reditelj autor priče, bez obzira na to da li za to koristi dramski tekst, novinski članak, dramatizaciju romana ili piše svoju priču od nule. Ta sloboda da se kreira čitav jedan svet i da se u taj svet umetnu sopstveni stavovi i emocije, jeste veoma značajno polje za mene i ja se toj slobodi radujem. Profesor Belović je govorio da je režija poezija u prostoru i vremenu. Upravo taj jezik metafora i scenskih slika koje imaju i svoju ubojitost, ali i svoju lepotu, jeste jezik koji mi je mnogo bliži od ovog izgovornog.

WS: Koliko je teorijski okvir važan za umetničku praksu? Kojoj literaturi se vraćate kada Vam zatreba drugo mišljenje u stvaralačkom procesu?

Ozbiljno teorijsko obrazovanje se podrazumeva u ozbiljnoj umetnosti. Sveopšta estradizacija društva nam je donela da neznanje, bahatost i primitivizam proglašavamo autentičnošću, a pozorište, nažalost, nije ostalo imuno na te barbarogenije bez ikakvog obrazovanja.

Reditelj, kao i glumac, mora da akumulira sva aktuelna znanja epohe. Podjednako je važno čitati Badjua i Žižeka, kao i Milera ili teorijsku literaturu o teatru, jer nije pozorište neka intuitivna umetnost koja nastaje duboko u našoj imaginaciji, već je reakcija na trenutak u kome živimo. Ako ste neznalica svog vremena, onda iscrpljujete maštu u mizernim literarnim predlošcima ili pravite neke samodovoljne komade. A ako umete da prepoznate tokove svog doba, njegove devijacije, i mnogo ređe, njegove lepote, onda vodite dijalog sa vremenom upravo posredstvom svoje umetnosti.

WS: Mnogi Vaši saradnici su apostrofirali da ste gotovo fanatično posvećeni svojim projektima. Takođe ste i sami istakli da je adrenalin koji donose gotovo nemoguće okolnosti tokom pripreme neke predstave ono što Vas najbolje pokreće. Da li to znači da Vam rad služi kao eskapizam ili, pak, kao neka vrsta mehanizma za porinuće u sebe?

Pozorišna režija jeste jedan od dobrih mehanizama samospoznaje, ali i način komunikacije sa svetom. Skoro su me pitali u nekom intervjuu čime se bavim kada se ne bavim pozorištem. Odgovorio sam: „A kad se ja to ne bavim pozorištem?“

Teatarski život znači posvećenost koja prosto usisava celo vaše biće, zbog čega i privatan život postaje nekako sekundaran. Preuzimanje odgovornosti, borba za priču koju želite da ispričate do samog kraja, koliko god da je uzbudljivo i zanimljivo, toliko predstavlja i ogroman balast.

U jednom trenutku prestanete da se samoobmanjujete da imate nekog drugog do li pozorišnog života, jer meni tog privatnog vremena ostane manje od mesec dana godišnje. A ako je tako, onda je logično da učinite sve što možete da taj proces rada na predstavi od dva meseca bude i sam jedno umetničko delo. Jer on nije puka proizvodnja, već istraživanje fenomena koji vas zanimaju celim bićem.

WS: Nemački dramaturg i pesnik Fridrih Hebel napisao je: „Živeti znači zauzeti stranu“. Posmatrajući Vaše umetničko, i svako drugo, javno delovanje, čini se da ste istomišljenici?

Čitav život, ne samo delovanje u umetnosti, odabiranje je strana: šta želite da budete, šta želite da kažete, na koje vrednosti pristajete, a na koje ne. Naravno da se strana mora odabrati i da sam ja svoju odabrao. Malopre smo pomenuli te apsolutne vrednosti na kojima počiva svaka umetnost. Verujem da smo svi mi koji se posvećeno bavimo svojim poslom borci za popravljanje sveta, a to je jedno od najzaludnijih zanimanja. Ali ako svi odustanemo, on će zauvek ostati ovakav kakav jeste. I naravno da kada jednom odaberete stranu, onda nema kompromisa.

WS: Koja je relacija između umetnosti i aktivizma? Da li je u okolnostima društvenih previranja tzv. artivizam jedini opravdani umetnički izraz?

Mislim da je nemoguće rigidno odvajati umetničko od društvenog bića. Nužno je napraviti jedinstvo ta dva. Uostalom, pozorište nije skup scenskih veština, kako ga dobar deo kolega doživljava. Postoji jedan nivo dobrog zanata kojim možete apsolutno svaki komad da postavite na scenu, a da to bude pristojno i kvalitetno. Ali, koje je onda vaše biće koje unosite u umetnost? Šta su njegove vrednosti i stavovi? Šta hoće da kaže svetu u kome živi?

U romanu Klausa Mana Mefisto glavni junak sve uništi zarad sopstvenog uspeha i postane promoter nacističke ideologije i sve vreme ponavlja: „Ali, ja sam samo glumac“. Ne postoji mogućnost biti samo glumac ili samo reditelj u državi koja baštini sve naopake vrednosti ili u svetu koji ima tako mnogo problema i koji je toliko daleko od demokratskog i uređenog.

Jedinstvo umetničkog i društvenog bića mora da postoji. U suprotnom smo ili građani kukavice ili umetnici zanatlije.

WS: Jedan od dva aktuelna koloseka u Vašem stvaralaštu čine predstave Dogvil, Jami distrikt, Pad, koje su veoma minimalistički postavljene, gotovo garažne. Sa druge strane, Vaš opus su obeležile i veoma raskošne pozorišne produkcije. Koji pristup Vam je bliži?

Naravno da je uvek lepše da imate dovoljno sredstava da mašta ne ostane uskraćena, ali je suštinski važno da i jedna i druga vrsta teatra ishode iz vaših stavova i želje da nešto kažete svetu. Mi smo i Dogvil i Jami distrikt i Pad radili u gotovo nemogućim uslovima. Sa mizernim budžetima ili gotovo bez budžeta, često bez honorara. Ali to su teme o kojima teatar mora da govori na sav glas i to odmah. I nedostatak novca, prostora, uslova za rad, te umetničke udobnosti, ne smeju da budu izgovor za nedelanje u određenom trenutku.

Sa Branislavom Trifunovićem, Markom Grubićem i sjajnim mladim glumicama iz Jami distrikta, uspeli smo da napravimo umetničku komunu koja zna da će se jako mučiti da bi stvorila predstavu i koja je spremna da se odrekne svih lagodnosti dobro naplaćenog pozorišnog posla. I imali smo sreće da to budu jako prepoznate predstave, bez obzira na to što u njima gotovo da nema dekora i što sem te specifične estetike, glumačke igre i načina na koji je priča ispričana, nema ničeg od onog što bi bila pozorišna iluzija. Poslednjih nekoliko godina to je moja lična vrsta teatra kojom delujem na svet.

Kad se ukaže prilika da su produkcije bogatije, da su uslovi bolji, takođe se pričaju neke značajne priče, naravno u jednom lagodnijem okruženju. Samo ne smemo odustati od toga što smatramo da je važno reći, makar se ispostavilo i da smo bili u zabludi.

WS: Zašto nema među mlađim autorima/kama više upravo tog garažnog, alternativnog pristupa? Kao da je svima njima važno da rade isključivo u okviru institucija, koje se gotovo po pravilu pokazuju hermetičnim i rigidnim. Kako Vi gledate na to?

To ima veze sa mnogo stvari, a pre svega sa našim umetničkim školama, čiji su moral i integritet, pa i umetnički domet, jako upitni. Ako nekoga obrazujete, onda je suštinsko pitanje da li školujete zanatlije ili svesne mlade ljude koji će znati da umetnošću reaguju na svoje doba, a tu se naše škole pokazuju kao jako loše.

Tu je i opšta estradizacija društva koja donosi obrazac instant uspeha, dostupnost lake slave, posle koje je teško ubediti mlade glumce da su se upustili u jednu veličanstvenu umetnost koja traži i ozbiljne žrtve i neprekidan rad na sebi.

Pre par godina sam u Somboru na festivalu Okupacija grada, držao master klas apsolventima umetničkih akademija. Pri prvom susretu pitam kolege, ako bih ja finansirao njihov projekat, koji je to projekat koji bi mogli da započnu istog dana. I onda vidite da su rezultati poražavajući, da je tu mnogo praznog besa. Tačno je da je zabranjen prijem mladih glumaca, ne otvaraju se nova pozorišta, ne finasiraju se alternativne scene. To sve jeste sramotno i ne ide im na ruku. Ali ta njihova pubertetska pobuna sama je sebi svrha i nije utemeljena na tome da imaju konkretne ideje, projekte, koje su željni da urade, a nisu im omogućeni.

WS: Da li prepoznajete rad nekih mladih autora/ki koji, uprkos svemu o čemu govorite, čine ovdašnju scenu vitalnom?

Naravno. Ima među mladim ljudima i sjajnih i pobunjenih i uspešnih. Poštujem rad Igora Vuka Torbice, sjajnog mladog reditelja, koji se nametnuo i talentom i zrelošću. Ima i sjajnih mladih glumaca, nekolicina mladih hrabrih pisaca, koji ne zabijaju glavu u pesak, ne prave vulgarne kompromise, a kreiraju jedan regionalno uspešan teatar. Ali sve to, nažalost, ne predstavlja nikakav talas, već incident u moru proseka i estrade. Većinski sistem koji im je nametnut je takav da bi voleli da se etabliraju, umesto da sruše sistem kome streme, a ja tvrdim da je sistem instituacionalnog pozorišta, kakav imamo, kancer naše pozorišne kulture, i da bi se morao uništiti do temelja.

WS: Već u 21. godini ste postali umetnički direktor pozorišta Dadov, a onda su usledile i druge upravničke pozicije. Šta Vas je iznova motivisalo da se i na taj način od početka karijere uključujete u rad pozorišnih institucija?

Kao što reditelj kreira jednu celinu, umetnički direktor ili upravnik, ako je umetnik, kreira spektar značajnih priča za koje smatra da su neophodne društvu. To se kod nas, naravno, jako retko dešava. I praktično od najboljih subotičkih dana KPGT-a Ljubiše Ristića, nemamo jedan do perfekcije odnegovan teatar. To je danak stalnih ansambala i njihove heterogenosti.

U Nemačkoj, kada dođe novi intendant, dobije odrešene ruke da promeni kompletan zatečeni ansambl i da dovede ljude koji odgovaraju njegovoj estetici i stavovima. I tako dobijate jednu umetničku trupu čiji repertoar odražava upravo njihove intelektualna i kreativna stremljenja, a koja je, pritom, i dobro finasirana.

Onda dolazite do naših teatara gde pozorišta, što bi rekao sjajni pokojni Dejan Penčić Poljanski, ne stavljaju komade na repertoar, nego reditelje. Pozorište vas pozove, pita šta biste hteli da radite, pa da li su to memoari vaše mame ili Šekspir, njima je svejedno.

Jako sam se trudio dok sam imao želje i energije da sem sopstvene karijere usmeravam i neke šire pozorišne tokove, da upravo oformim repertoar koji će biti jasni rukopis teatara koji vodim. Međutim, kada se nađete u pozorištu koje nema želju za tom konceptualnom vrstom razmišljanja ili sa ansamblima čije je umetničko nejedinstvo veliko, pa se ispostavi da smo mi samo izvođači glumačkih radova, a ne svesni ljudi, onda to vodi u nesporazum koji se sa vremenom samo umnožava, dok ne dobije skandalozne razmere.

WS: Koliko je izazovno za umetnika i slobodoumnog čoveka, da ostane u svojoj moralnoj vertikali kada deluje kao deo establišmenta?

Nastavili smo da kritikujemo ono što je moralo da se kritikuje. Prva predstava mog upravničkog mandata u Ateljeu 212 bila je Dokle koja je govorila o izdaji vrednosti Petog oktobra. Uveliko su tada demokrate na vlasti, koje i finasiraju naš teatar kroz gradski budžet, ali stavili smo kroz tu predstavu jasno do znanja da su kopromitovali ideje revolucije, promene, demokratije.

Nemam želju da ponovo učestvujem u tom kolektivnom popravljanju sveta. Tu su moje predstave, teme kojima želim da se bavim, i ni na koji način ne bih želeo da budem ponovo deo jedne takve zajednice i da budem na rukovodećoj funkciji nečega što vodi u sukobe, nerazumevanje i propast. Jer biti angažovan, a u sistemu, nemoguća je pozicija.

WS: Jedan ste od retkih autora koji se bave aktuelnim, osetljivim i fundamentalno važnim temama, poput vršnjačkog nasilja u predstavi Nasilje ili pogibijama i nezavidnim položajem radnika, u predstavi Pad. Vratila bih se, stoga, na pitanje sa početka. Kada institucije ćute – koji je domet umetnosti u osvetljavanju ovakvih društvenih problema?

Kad niko neće, onda umetnost mora. Ako ne postoji društvena platforma koju je iniciralo Ministarstvo prosvete, vlada ili neka druga institucija, koja će raditi na suzbijanju vršnjačkog nasilja, morate da napravite predstavu koja predstavlja njegove stravične posledice.

Ako niko ne misli da je problem to što je 50 radnika izgubilo život tokom prošle godine u Srbiji, onda ćemo mi napraviti predstavu Pad kojom ćemo poslati poruku da je to nedopustivo, da javna sfera mora da reaguje, ako već zakoni to ne čine.

Moramo da preuzmemo i umetničku i društvenu odgovornost za one teme kojima društvo neće da se bavi. To je nešto što donosi nelagodu u privatni život, cenzuru, odbijanja, ali to spada upravo u onu vrstu ličnog žrtvovanja o kome smo govorili na početku. Morate biti spremni da ostavite po strani udobnost zarad nečega u šta verujete.

WS: Trenutno radite na predstavi Labudovo jezero u Mađarskom državnom pozorištu Čiki Gergelj iz Temišvara, a pripremate i jedan komad na beogradskoj sceni. Recite nam nešto više o tome.

Čiki Gergelj je jedan sjajan teatar. Sa njima smo već radili dve predstave: Prosjačku operu, prema tekstu Džona Geja, i Šekspirov Sonet  66. Upravo ova druga, u kojoj smo koristili samo tih 14 stihova iz soneta za čitav komad, inspirisala nas je da napravimo predstavu koja ima još manje teksta – Swan Lake Reviseted, rađenu po motivima Labudovog jezera Čajkovskog. To „revisited“ se odnosi na ponovno tumačenje ovog dela u današnjem svetu u kome ta vrsta lirizma i tako čista umetnost, kao što je balet, postaju bespotrebni, u kojoj bajke ne mogu više da se ispričaju na isti način, jer živimo u teroru političke korektnosti. Kada iz bajke izbacite sve što narušava tu političku korektnost, ona postaje jedna sterilna, bespotrebna priča. Naravno, bavimo se i ličnim udelom čoveka u ekološkoj katastrofi koju smo priredili planeti. Kombinacijom mračnog kabarea, baleta i pozorišnog angažmana, nastala je ova predstava čija je premijera bila 18. maja na TESZT festivalu u Temišvaru.

Početkom juna bi trebalo da u Narodnom pozorištu u Beogradu počnemo da radimo Šekspirov San letnje noći sa kompletno ženskom podelom od 18 glumica. Premijera će biti u oktobru na Velikoj sceni.

WS: A da li u Vašoj intimnoj stvarnosti ima vina? Kada je ono najčešće prisutno?

Pripadam Banatskom vinskom redu Svetog Teodora, čije je sedište u Vršcu. Biti vitez vina znači da su vas neki ljudi koji su dobre vinopije prepoznali kao nekog ko u vinu uživa, ko vino voli i kome ono čini jedan lep deo života. To jeste nešto što me čini delom jedne zanimljive, drage, raznorodne, grupe ljudi, gde su profesori, ekonomisti, proizvođači vina…

U stvaranju vrhunske flaše vina ima mnogo toga što je slično pozorišnoj režiji. Treba izabrati najbolju zemlju, najbolju sortu, negovati je, rezati, okopavati, paziti, muljati, stavljati u burad, pretakati, da biste na kraju dobili litar užitka. Takođe mnogo pripreme, pažljivog odabira sastojaka, intervencija, potrebno je od prve rediteljske ideje do trenutka premijere kada će, ako ste sve napravili najbolje moguće, nekom takođe ostati sećanje na jedno lepo veče, na užitak koji traje sat, dva ili tri.

Ima nekih sorti i vrsta vina koje jako volim. Tu je, recimo, margo, crveno vino iz Bordoa, pa vina iz naših vinarija, kao što su Cilić i Temet. Tvrdoško vino iz BiH takođe veoma volim. A volim i muskatna vina koja uglavnom nabavljam u Mađarskoj, jer su moji pozorišni putevi često vezani za tu zemlju. Tokaj i druge muskatne sorte koje su tamo jako zastupljene čine mi mnogo radosti.

WS: Da li ste skoro posetili neku vinariju?

Pre nekoliko sezona bio sam član žirija na Danima komedije u Jagodini i tada sam imao privilegiju da budem gost vinarije Cilić kojom smo bili iskreno oduševljeni, ne samo ambijentom, a cela vinarija je jedna jako moderna zgrada usred vinograda, već i ljubaznim domaćinima koji su nam mnogo toga govorili o vinu i o procesu njegovog nastajanja. To je bilo jedno od najlepših pozorišnih druženja u mojoj karijeri.