Dobro je kad možete da se izmestite u prošlost, a pričate priču o vremenu u kojem živite

Autor: Jelena Milinčić, Izvor: Wine Style

Iako je u producentske vode ušao davno, sa filmom Hadersfild (za ulogu Raše nagrađen je priznanjem Car Konstantin) i u međuvremenu realizovao mnogo uspešnih televizijskih projekata, gluma je i dalje njegovo pogonsko gorivo, što je i rekao, otvarajući 69. Sterijino pozorje u Novom Sadu: „Jedan život ne može da se ispriča jednom besedom. Ali, jednom pozorišnom predstavom može da se ispriča priča o svim ljudima, od postanka sveta do njegovog kraja”, istakao je, između ostalog, dvostruki Sterijin laureat koji je, kao stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, oživljavao na sceni razne sudbine. Gledali smo ga u komadima Beogradska trilogija, Bure baruta, Mizantrop, Supermarket, Pseći valcer, Hamlet, Šine, Hadersfild, Zločin i kazna… Zapažene uloge ostvario je i u pozorištima Boško Buha (ovde je davne 1993. godine odigrao svoju prvu predstavu), Ateljeu 212, kao i u Narodnom pozorištu, u kome trenutno tumači Svetog Savu u predstavi U ime oca i sina.  Razgovor sa Goranom Šušljikom za Wine Style započeli smo pričom o ovoj ulozi.

WS: Poslednju pozorišnu ulogu ostvarili ste u Narodnom pozorištu?

Da, u februaru je bila premijera predstave u kojoj igram Svetog Savu. Moja prva pozorišna uloga bila je 1993. u pozorištu Boško Buha, u predstavi koja se zvala Princ Rastko – monah Sava, koji je režirao Milan Karadžić prema tekstu Milovana Vitezovića. Trideset tri godine kasnije evo nastavka te priče. Prvi deo govori o Rastku do trenutka kada se zamonašio, a ovo je od trenutka zamonašenja do smrti. Publika prilično emotivno reaguje na ovaj komad, i sam sam ga doživeo prilično emotivno – kao ponovni susret sa tim čovekom i sa svim što je radio. Postoji i neka intimna razmena sa publikom – tako je urađena predstava, ali moja intimna razmena sa samim likom, blisko doživljavam odnos sa tim ko je i šta je on, kao i šta sam ja u odnosu na to. 

WS: Mnogo je likova koje ste tumačili, sudbina koje ste oživeli, na filmu i u pozorištu. Jeste li pomislili da postoji uloga za koju ste rođeni?  

Pa ne, to možete da znate samo u trenutku kad se suočite sa ulogom, bilo kojom. Uloge i glumci sreću se negde na pola. Može se nekad reći da je uloga rođena za glumca, kao da je glumac rođen za neku ulogu. Nije netačno ni jedno ni drugo. Uvek je u pitanju susret. 

WS: Jednom ste izjavili da ste, dok ste čitali roman, potajno priželjkivali ulogu Petra Bajevića, kojeg igrate u Vremenu zla. Zašto?  

Petar je uzbudljiv i komplikovan junak. Još u mladosti je odlučio da sledi ideju koja je odredila njegov put, ali ga je ujedno i ograničila. Pokušava da, vođen tom idejom i velikom željom, menja svet. S druge strane, a Ćosić je to jako dobro postavio, slama ga to što je vernik, i to ne samo ideološki vernik, već hrišćanski, što podrazumeva ljubav prema drugome, što on dosta dobro, kruto krije. Susret sa velikom ljubavi Milenom Dragović pravi rascep u njemu. U suštini, on je jedan tragičan lik, a ta ljubav mu daje crtu ljudskosti. Iako je uzbudljivo to što je on tajni agnet zanimljivog života, ono što je mene najviše privuklo jeste raspolućenost između dužnosti i ljubavi, između ideologije i vere. 

WS: Sećate li se kad ste se prvi put susreli sa delima Dobrice Ćosića? 

Prvi put sam se susreo sa Ćosićem u srednjoj školi, gde je bio deo obavezne lektire, a u kasnijim godinama mi se javio, kao što to obično biva sa mnogim velikim piscima, iz nekih sasvim drugih razloga. U njegovim knjigama sam tražio odgovore na pitanja koja me interesuju, pa sam, pronalazeći ih, pomislio da će oni i drugima koristiti ili makar biti podjednako uzbudljivi kao meni. Kada sam čitao Korene, nakon rada na seriji Čizmaši, učinilo mi se da u toj knjizi, osim njenog simboličnog naziva, postoje neka pitanja, ključevi, pa čak i odgovori koji nas se i danas tiču. To se na kraju ispostavilo tačnim. I ne samo to, ispostavilo se da teme kojima se Ćosić bavi za nas nisu istorija, naročito ne neka romantizirana prošlost, već da to o čemu on piše živimo upravo sada.  Ugodno je kad možete da se izmestite u neko drugo vreme, a da, u stvari, pričate priču o vremenu u kojem živite. 

WS: Nakon Korena i Vremena zla, snimili ste najzahtevniji produkcijski projekat na našim prostorima, Vreme smrti. Imali ste preko 200 snimajućih dana, 400 glumaca, na hiljade statista i preko 1200 stranica scenarija … Jesu li se slegli utisci nakon emitovanja serije i kako Vam se iz sadašnje perspektive čini ovaj poduhvat? 

Utisci su se slegli, mislim da smo uspeli u svom naumu, a to je da ekranizujemo značajnu temu naše istorije, ali sa nekim savremenim pogledom, koja dosta toga može da kaže u filozofskom, emotivnom i u političkom smislu i o današnjem vremenu, iako se odnosi na nešto što se dogodilo relativno davno. Mislim da je to delo zasluživalo da ga ekranizujemo. Nama je uspelo, iako je to bio jedan ogroman produkcioni poduhvat. Prikazan je prvi deo, na jesen nas očekuje drugi. Prema reakcijama publike – kolega, ljudi koje srećemo na ulici, pa i reakcijama na društvenim mrežama, shvatili smo da je to – to.   

WS: U Vremenu zla igraju neki mladi glumci – na neki način primetna je smena generacija. Gledamo Denisa Murića, Pavla Mensura, Alekseja Bjelogrlića… Kako su se oni snašli u tumačenju istorijskih likova, da li im je susert sa njima bio blizak?  

Sam roman je doneo te likove. Jedna vrlo značajna linija u romanu bavi se sudbinom naših kaplara, u seriji su neki od naših najvažnijih likova pripadnici tog dobrovoljačkog odreda – formacije sačinjene od mladih ljudi koji su nakon objave rata prijavili da dobrovoljno služe svojoj otadžbini. Neki od njih nisu imali ni dva meseca obuke organizovane u Skoplju, i to je prikazano u seriji; oni su, iznenada, kad je rat objavljen, prekinuli obuku i otišli na front da podignu moral u trenucima kada je Prva armija bila pred kolapsom i kada se odlučivala sudbina opstanka Srbije. Većina je poginula, i mi pratimo ne samo njihovu ratnu avanturu, nego i njihove ličnosti, ideale, suočvanja sa stvarnim životom i užasom rata. Mislim da su te uzbudljive sudbine ovi mladi ljudi koje ste naveli, ali i mnogi drugi, doneli sa punom verom u to što rade i sa ogromnim talentom.  

WS: Jesu li se zanimali za tematiku Ćosićevog romana?  

Iako je mogla postojati izvesna skepsa u vezi s tim kako će izneti svoje uloge, s obzirom na to da pripadaju generaciji koja možda slabije čita, ona je ubrzo otklonjena. Kada su se suočili sa materijalom, a gotovo svi su pročitali roman, shvatili su da tu postoji nešto uzbudljivo i za njih, iako se priča bavi junacima iz nekog drugog vremena. Mislim da su dosta lično osetili njjihove sudbine.  

WS: I pre 2017. počeli ste da se bavite delima Dobrice Ćosića koja ste u međuvremenu ekranizovali, što je sedam–osam godina. U kojoj meri vas je to promenilo? 

Hteo-ne hteo, sigurno se jesam izmenio. Sećam se da sam u jednom trenutku, kada sam shvatio da ćemo raditi i Vreme zla i Vreme smrti, izračunao koliko me još godina čeka – bila je to 2019. godina. Verovatno se jesam promenio, ne mogu da kažem da svi ti poslovi, konkretno te teme, nisu kod mene produbile izvesna razmišljanja, interesovanja i pogled na život. Mislim da sada mnogo bolje razumem sadašnjost, definitivno bolje razumem prošlost. Otkrio sam mnogo stvari koje nisam znao, iako se bavimo literaturom koja je neka vrsta fikcije, ali je u velikoj meri zasnovana na onome što se zaista dogodilo. Ono što sam pročitao razvilo je kod mene mnoge dileme i otvorilo razna pitanja.   

WS: Igrate u španskoj seriji Ožiljak. Možete li da nam kažete nešto više o tome?  

U pitanju je španska serija koja je nastala u koprodukciji sa Telekomom, delom je snimana u Srbji, veći deo snimljen je u Španiji. Milena Radulović igra glavnu ulogu, ja igram jednu od značajnih epizoda, zajedno sa Stefanom Kapičićem i Mladenom Soviljem, uz još nekoliko domaćih glumaca. Snimao sam zimus u Bilbau i bilo je baš uzbudljivo. Ožiljak bi trebalo da izađe na jesen u Španiji, onda na Amazon Prime-u, pa kod nas.  

WS: Kažete da je snimanje bilo ubudljivo. Šta Vas danas uzbuđuje kao glumca i kao producenta?  

I dalje me uzbuđuju iste stvari. I stalno razvijam neke ideje koje su u mojoj glavi, ne sedim čekajući. Ne mogu da kažem kakva uloga može da me uzbudi – postoje likovi koje volim, a koji su deo dramske literature. Što se tiče uloga na televiziji ili na filmu, to nikad ne znate.  

WS: A da li vam je trenutno uzbudljiviji glumački ili producentski posao? I planirate li uvek da igrate u projektima koje producirate? 

Producentski posao ne podrazumeva samo ideje, nego i kamione, reflektore, papire i priznanice, a u glumi sam negde najbliže tome da ispričam priču kroz samog sebe, to je nešto što je najbliže meni. Gluma je i dalje moja strast, strasti imaju svoje uspone i padove. Teško je dobiti priliku da se kontinuirano razvijate kao glumac, a meni se to desilo. Razvijao sam se i dosezao visine na kojima sam se osećao veoma dobro. I tu je bilo uspona i padova, ali me je svaki projekat terao još dalje. Gluma zaista jeste moja strast, koju sam uspeo dodatno da  pojačam radeći na stvarima koje me interesuju, ali to više nije pitanje količine, već čega, šta želim da radim. Nisam baš u prilici da odbijam uloge, ali ne planiram glumom da se bavim samo kroz svoje projekte, niti je to moguće, niti to želim. Dugo i intenzivno sam radio u pozorištu, sada mnogo manje i trenutno mi najviše nedostaje da igram na sceni. Nije uvek tako bilo – u jednom trenutku sam se zasitio pozorišta, jer sam imao predstave gotovo svako veče. U nekom trenutku, a valjda je to i prirodno, dođe do zamora, trenutka u kojem ne znate šta više možete da date. Osećam da sam se sada pročistio kroz svoje produkcije, pa mi kontinuirani rad u pozorištu  nedostaje. 

WS: U kojoj meri je hiperprodukcija serija i filmskog sadržaja s pojavom streaming servisa uticala na Vaš posao?  

Nemam neki poseban analitički stav o tome. Naravno da osećam promene, deluje da su došle naglo, a u stvari je to jedno valjanje koje traje već neko vreme – samom pojavom interneta i mogućnostima brze razmene, ne samo informacija, nego i svega ostalog. Ne osećam preteranu odbojnost, svestan sam toga. I kod nas je, kao i na globalnom nivou nastala hiperprodukcija, ali zapravo ne znamo da li je hiper ili je sasvim u skladu sa vremenom, sa prilagođavanjem vremenu u kojem živimo. Mnogo je više sadržaja, svakakvog. U tom smislu postoji i neki dobar sadržaj koji gledam, a često mi se desi da ne mogu da kraja da odgledam nešto, da odbacim, da pređem na nešto drugo. Pitanje je izbora i ličnog interesovanja. Zanimljivo je da često i nešto, za šta nikad ne biste pomislili da može da vam bude interesantno, sad se pojavljuje kao zanimljivo.  

WS: Šta Vas uzbuđuje kao gledaoca?  

Evo, nedavno sam drugi put pogledao film Engleski pacijent, gledao sam ga samo jednom i shvatio da uopšte nije ostario. Bio je jako dobar tada, kad se pojavio, evo i sada. Voleo sam da gledam seriju Fauda, po meni je to fantastično ostvarenje. Gledam i dokumentarne filmove. Mnogo je toga što može da me zainteresuje, ali ipak se trudim da imam i neku meru u svom konzumerizmu. 

O vinu  

WS: Pijete li vino?  

Svakog dana, ako smem da kažem. S obzirom na to da jedem svaki dan i vino je deo moje svakodnevice. Ono je vrlo dobar način da oplemenim svoj život, hranu, prostor, ljude oko sebe.  

WS: Može li da se kaže da se razumete u vina?  

Ne u smislu da mogu da nabrojim deset vrsta vina, ali se razumem u tom smislu da znam šta volim, da mogu da procenim da li je vino dobro ili nije. Pijem ono što je meni dostupno, a da je dobro i što ne mora da ima neku vrstu pedigrea i važnosti u užem smislu. Kvalitet vina pojačava i to gde sam i sa kim sam.  

WS: Kada ste započeli ljubavnu priču s vinom?  

Kada sam upoznao suprugu Irinu. Jako je dobro kuvala i sećam se da su naši obroci podrazumevali čašu dobrog vina. Bilo je to početkom dvehiljaditih i tada je bila retkost pronaći dobro domaće vino. Ali mi i dalje kupujemo u istoj vinariji, u kraju u kojem živimo godinama, i gledamo kako se izbor vina menja, raste i postaje sve bolji. Ostajemo pri tome da pijemo naša vina. Od stranih, najviše mi dopadaju francuska, neprevaziđena po rafiniranosti i onome što osećam dok ih pijem. Sećam se da sam na nekom gostovanju u Americi probao neko kalifornijsko vino – do dana današnjeg mi je žao što nisam zapamtio kako se zove.  

WS: Crveno, belo ili rose? 

Rose ne pijem, vrlo retko, ne znam zašto. Penušavce takođe retko pijem, ali sam nedavno otkrio da u Sremskim Karlovcima vinarija Vinum pravi fenomenalan penušavac. Tamo ima nekoliko vinarija koje volim. A koje vino pijem zavisi od hrane koju jedem, od raspoloženja, zasićenja… menja se to.  

WS: Mnogo vaših kolega, posebno onih iz inostranstva, ima svoje vino. Jeste li razmišljali nekad o tome?  

To je divno, ali jedno je imati vinograd, a drugo je baviti se njime. Ko je jednom prošao kroz vinograd da nešto radi – obrezivao, kalemio, brao grožđe ili ga podizao sa zemlje, zna da to nije baš tako lako i da nije pitanje stila života, već ozbiljan posao. Veoma poštujem ljude koji se time bave i voleo bih da je više vinograda u našoj zemlji, nekad ih je imalo gotovo svako gazdinstvo. Da je sreća da se pije više vina kod nas, ali mislim da još uvek nismo dovoljno otvoreni za to. Vino ne mora da bude skupo da bi bilo dobro i mislim da je bolje piti vino nego rakiju, da se ne uvrede ljubitelji rakije, ali verujem da je vino zdravije. S razlogom postoji otkada je sveta i veka.  

Tekst je prenet iz Wine Style.