Deo iz knjige Srbi i Albanci kroz vekove Petrita Imamija „Otapanje leda“

Autor: Petrit Imami

Posle demokratskih promena u Srbiji u oktobru 2000, polako je počeo da se otapa led u kulturnim kontaktima između Srba i Albanaca. U časopisa za književnost i kulturu i društvena pitanja Reč (2000, br. 60.6), koji izdaje “B92” (urednik Dejan Ilić), u tematskom bloku “KosovA – KosovO”, koji je priredila Vesna Tašić, objavljeni su prilozi, pesme i razgovori pet albanskih autora iz srednje generacije s Kosova: Baton Hadžiju, Dževdet Bajraj, Beć Cufaj, Enver Robeli i Fadilj Bajraj. To je bilo prvo pristajanje albanskih intelektualaca s Kosova da se oglase u nekom od srpskih medija posle interevencije NATO u Jugoslaviji. Oni su iskazali svoja razmišljanja o onome šta se zbilo, svoja suočavanja sa stravičnim zločinima koji su se desili na Kosovu, a ujedno su se otvorili prema budućnosti prema kojoj treba ići zajedno. 

Tek posle pada staljinizma u Albaniji se pojavilo interesovanje za pojedine srpske pisce. U prvoj deceniji XXI veka prevedena su šest dela Ive Andrića od strane njihovih prevodilaca, jer su ta dela na Kosovu bila prevedena na gegijskom dijalektu: Na Drini ćuprija (2005), Prokleta avlija (2006), Anikina vremna (2006), Prokleta avlija (206), Priče iz Sarajeva (2007) i Travnička hronika (2009. Takođe su prevedena književna dela, Meše Selimovića Derviš i smrt (2009), Vaska Pope Odavanje pošte šepavom vuku (2003), pesme iz zbirke Kora i Nepočin-polje, Danila Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča (1999) i Enciklopedija mrtvih (2007), Davida Albaharija Cink (2005), Vuk Drašković Sudija (2010).

Nasuprot izdavačima Albaniji, izdavači na Kosovu od 1989. ne pokazuju više interesovanje za prevođenje dela srpskih književnika, osim u nekoliko izuzetaka, David Albahari Izabrane priče koja je na albanski prevedena pod naslovom Lice smrti (1990), angažovano pesničko delo Radovana Zogovića Došljaci – pjesme o Ali Binaku (2009), na albanskom, srpskom i engleskom jeziku, Mirko Kovač Grad u zrcalu : obiteljski nokturno (2010), koji je pisan na hrvatskom, 

Filip David San o ljubavi i smrti (1913). 

Kada je te godine “Samoizdat Free B92” želeo da objavi i zbirku pesama pesnika Beća Cufaja (rođen 1970), koje su već bile prevedene i pripremljene za štampu, autor se u poslednjem trenutku predomislio, rekavši da još nije vreme za to. Nasuprot njemu, pesnik Dževdet Bajraj (rođen 1960) štampao je u ediciji “Ledolomac” nove izdavačke kuće “Rende” u Beogradu 2000. zbirku pesimističke lirike Sloboda užasa, koju je autor sam preveo na srpski uz saradnju na prepevu prijatelja, srpskog pisca Vladimira Arsenijevića. U isto vreme, sa ovom zbirkom je štampano i svedočenje Vladimira Arsenijevića Mexico (s  podnaslovom “Ratni dnevnik”), koje u prvom delu, u formi autentičnog dnevnika, sadrži beleške pisca o tome šta su on i njegova porodica iz dana u dan doživljavali za vreme vazdušne intervencije NATO alijanse na Jugoslavije, pod autokratskim režimom Slobodana Miloševića. Pominje svoje kontakte s Baškimom Šehuom, književnikom iz Albanije, koji je u Barceloni vodio međunarodnu organizaciju za spašavanje pisaca u nevolji, i svoja nastojanja da pomogne Dževdetu Bajraju da sa suprugom i detetom se izvuče sa Kosova, iz tamošnjeg pakla. U drugom delu, naslovljenom “Dževdet i ja”, pisac opisuje šta mu je Dževdet pričao o onom šta se za sve to vreme događalo na samom Kosovu, zatim u Albaniji, pa sve do dolaska u Meksiko. (Svoje svedočenje Vladimir Arsenijević je posvetio Baškimu Šehuu i Elizabeti Verdući.) 

Prvo gostovanje u Albaniji nekog srpskog pozorišna bilo je na II međunarodnom pozorišnom festivalu u Sarandi 2001, koji se održava u antičkom amfiteatru u Butrintu, starom oko 3.000 godina. Tu činjenicu je istakao direktor ovog festivala reditelj Alfred Bualoti, koji se lično obratio publici pre početka predstave San o Balkanu pozorišne ad-hok grupe “Balkan novi pokret” iz Beograda, koju je vodio Milovan Zdravković. Glumci Vesna Stanković, Dušica Duca Popović i Ištvan Kereši, uz muziku Sanje Ilić, izveli su igrokaz o ritualima i mitovima Balkana. Kraj predstave je publika pozdravila burnim aplauzom na nogama, a albanska štampa i televezija ovu predstavu su nazvali “snom o Balkanu”. 

Na konferenciji nacionalnih biblioteka Balkanu u decembru 2001. učestvovala je Etleva Domi, zamenik direktora Nacionalne biblioteke u Tirani. Ona je 17. decembra posetila Filološki fakultet gde je održala zapaženo predavanje o bibliotekarstvu. U susretima s kolegama iskazana je obostrana zainteresovanost za uspostavljanje saradnje i razmene. U novembru 2002. Filološki fakultet je posetio potpredsednik Vlade Albanije i ujedno ministar spoljnih poslova Iljir Meta, kojom priliko je poklonio biblioteci Katedre za savremeni albanski jezik oko 40 naučnih i stručnih knjiga iz Albanije. 

U izdanju Foruma pisaca objavljen je 2003. godine roman Baškima Šehua Gozba, u prevodu Škeljzena Malićija, koja sadrži autobiografske elemente. Povodom pojave te knjige, urednik edicije, pesnik Milan Đorđević, izjavio je: “U kulturnom smislu, izdavanje ove knjige znači više od običnog objavljivanja stranog pisca, jer predstavlja spajanje kultura susednih naroda”. 

Izdavačka kuća “Arka” iz Smedereva objavila je 2013. dvojezično, na albanskom i srpskom, antologiju poezije Albanaca sa Kosova Hap derën mbyll peizazhin = Otvaram vrata zatvaram predeo, u izboru albanskog književnog kritičara Alije Aliua.  

U beogradskom književnom časopisu Pisma objavljena je 2004. jednočinka Stefana Čapaljikua “Utopos”, u prevodu Nailje Malje Imami. To je duboko polemička i antinacionalistička drama u kojoj se teži demitizaciji i deherojizaciji istorije. U njoj se dovodi u pitanje smisao poznate legende o uziđavanju i o žrtvovanju, koja je dugo “zaokupljala” mozak i osećanja i predstavljala je tabu. Inače, Čapaljiku profesor je književnosti i estetike. Prvi put je boravio u Srbiji početkom decembra 2002. godine, na Međunarodnom festivalu scenskih umetnosti “Ogledalizacija” u Novom Sadu, na kome mu je izvedena drama Cipele, u izvođenju Teatra Akademije umetnosti u Tirani. 

U Beogradu je 12. marta 2004. godine, albanski violinista koji živi u Parizu, Tedi Papavrami, svirao dela Mocarta i Ebena uz Beogradsku filharmoniju, pod dirigentskom palicom Alehandra Posada Gomeza iz Kolumbije. Tedi Papavrami, rodom iz Tirane, u svojoj 11. godini postao je stipendista francuske vlade. Završio je pariski Konzervatorijum i dobitnik je značajnih nagrada na takmičenjima Rodolfo Lipicer, Žorž Enesku i Sarasate. Nastupao je s poznatim evropskim filharmonijskim orkestrima.

Na Trećem međunarodnom pozorišnog festivala “Slavija 2004” u Beogradu 11. marta 2004. učestvovalo je Narodno pozorište iz Tirane s predstavom Sokratova prava odbrana. Reč je o replici na Sofoklovog Sokrata rađenoj po savremenom tekstu albanskog pisca Konstantina Varnalisa, u adaptaciji, režiji i u naslovnoj ulozi Miruša Kabašija. Njegovi partneri na sceni su bili iskusni glumac Alfred Bualoti i seksepilna mlada glumica Inis Gjoni, koja je, kako ističe kritičar beogradskog list Kurir L. Golubović, “umerenim obnaživanjem na sceni razbila monotoniju Sokratove stroge propovedi”. U prikazu predstave kritičara beogradskog Kurira kaže se da je “albanski Sokrat”, u poređenju sa nekadašnjom čuvenom beogradskom predstavom Sokratova odbrana i smrt, u interpretaciji legendarnog glummca Ljube Tadića, “ostavio je odličan utisak na publiku, čiji je aplauz bio mnogo jači od uobičajenog kurtoaznog”.

Poznati evropski konceptualni umetnik Albanac Anri Sala dobitnik je glavne nagrade 45. oktobarskog salona 2004 – Kontinentalni doručak u Beogradu, za video-rad Burek. U Galeriji “Artget” nagradu mladom umetniku iz Tirane uručio je Branimir Karanović, član internacionalnog žirija ove manifestacije i profesor na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu.

Nacionalnom teatru iz Tirane gostovao je na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu  25. novembra 2005. predstavom Galeb Antona Pavloviča Čehova, u režiji Kićo Londe. Kako su srpske novine izvestile, dobro uigrana predstava je “nebrojeno puta izazvali aplauze, mnogo jače od uobičajeno kurtoaznih” glumaca.Ndričim Džepa,  Luiza Džuvani, Ulka Mujo i Valbona Imani. na  konferenciji za novinare, upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić rekao je da je pocetak značajne saradnje dva teatra, ali da saradnju sa Nacionalnim teatrom iz Tirane ne posmatra ni u kakvom drugom kontekstu, osim u umetničkom, poput saradnje sa Burg teatrom iz Beča, Dramatena iz Stokholma i drugim stranim kućama. Reditelj predstave I ujedno upravnik pozorišta Kićo Londa rekao je: “Mi ne možemo da rešimo konflikte između naših zemalja, ali ovakve saradnje su put za prevazilaženje takve situacije,” 

Narodno pozorište iz Beograda, u uzvratnom gostovanju, izvelo je 28. marta 2006. na sceni Nacionalnog teatru a Tirani predstavu Žendiba Nikolaja Gogolja, u režiji Slavenka Saletovića.  Glumac u predstavi, Mihailo Lađevac, o svojim utiscima sa tog gostovanja rekao za beogradsko izdanje magazina Glorija da je publika bila beskrajno zahvalna. “Pred takvom publikom je najveće zadovoljstvo igrati. Aplauz i bis smo dobili. Potom odlazimo u kafić s njihovim glumcima i glumicama. Razmenjujemo iskustva, pijemo, pevamo i igramo. U jednom trenutku, kada su shvatili da smo iz Beograda, puštaju srpsku muziku: Madonu, Stonse i Džordža Majkla zamenjuju Vlado Georgiev, Čola i ‘Zabranjeno pušenje’. Vrhunac večeri bio je trenutak kada zajedno s domaćinima skačemo i pevamo uz ‘Kalašnjikov’. Bizarno i nestvarno. Ali nekako pozitivno. Što je možda i najbizarnije. 

Politički antropolog Ivana Čolovića reagovao je u vezi sa istorijskom optikom o guslama na Balkanu koju iskazuje albanski pisac Ismail Kadarea u romanu Dosije H (1990). Povod su kako je Kadarea predstavio dva lika, dva Irca, preko kojih je asocijativno transponovao dva čuvena američka naučnika Milman Peri i Albert B. Lord, koji su tridesetih godina XX veka istraživali tragove guslarske tradicije u nekim delovima Balkana. Čolović zamera autoru romana što ta dva Irca nisu neutralni u sukobu između Albanaca i Slovena, već odlučno staju na stranu Albanaca, pošto jedan od njih eksplicitno kaže: “Bilo bi naivno, da mislimo da su epovi kod ova dva naroda nastali nezavisno jedni od drugih. Mi smo duboko uvereni da su ih Albanci, kao najstariji narod balkanskog poluostrva, prvi stvorili”. (Danas, 04.01.2006)

Višestruko nagrađivani dokumentarni film Borisa Mitića UNMIK Titanik, koji oslikava novogodišnji provod poslednjih sto prištinskih Srba u zgradi-getu Ju Program, prikazan je tokom vikenda u Prištini, u okviru filmskog festivala “One World”, uz prisustvo autora, koji je nakon projekcije dugo polemisao sa publikom, saopšteno je iz produkcijske kuće “Dribbling Pictures”. Kako navodi list beogradski list Danas (13.12.2005), u punoj sali bioskopa “ABC1”, autor filma je strpljivo odgovarao na brojna, često neumesna i pristrasna pitanja, koja su se više ticala onoga što na filmu nije prikazano nego onoga što jeste. Mitić je, takođe, optuživan da radi za razne obaveštajne službe i da je film snimio po nečijoj narudžbi, tim pre što publici nikako nije bilo jasno zašto bi neko tek tako došao u Prištinu da sam snima film, i to baš za Novu godinu…” Filmu Unmik Titaniku prethodila je projekcija “Lepe Dijane” (Pretty Dyana), Mitićevog kultnog prvenca (70 festivala, 10 nagrada), koji je publika za razliku od drugog filma sa oduševljenjem prihvatila. 

Na filmskom festivalu FEST u februaru 2006. prikazan je film iz Albanije Magično oko, reditelja Kujtima Čaškua, kome je to drugi film prikazan na tom festivalu. Svoj film je objasnio: “Magično oko bavi se upravo moći medija koja je, po njegovom mišljenju, dvostruka – oni u trenutku mogu da kažu istinu ili da slažu… Magično oko pokazalo je samo kakve mogu da budu posledice zamene stvarnosti stvarnošću medija”. (Danas, 4-5.03.2006)

Prvi koprodukcioni srpsko-albanski film snimio je Goran Paskaljević Medeni mesec (2009) za koji je pisao scenario zajedno s Gencom Permetijem iz Albanije. Film sadrži dve paralelne priče, jedne iz Albanije, a druge iz Srbije. U obe priče reč je o parovima, u Albaniji o mladiću koji se zaljubio u devojku svoga brata koji je nestao u morskim talasima pri bekstvu u Italiju, ali tu ljubava ne sme da okrije majci koja veruje da je on živ, zbog čega odlučuju da tajno s kupljenim pasošima putuju u Italiju, a u Srbiji o mladom bračnom paru kome se ne živi u zemlji i žele da odu preko Mađarske u Evropu. Oba para se suočavaju u svojim zemljama s nacionalističkim ispadima. Jednima i drugima se prelaz preko italijanske, odnosne mađarske granice se iskompluje, jer nisu svima pasoši u redu. 

U Novom Sadu priređena je 10.11.2010. izložba intervjua i fotografija iz života Srba i Albanaca na Kosovu pod nazivom “Pogledi: Susret ličnih istorija Srba i Albanaca”, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, a u organizaciji Asocijacija Kulturanova iz Novog Sada i Multimedia Centar iz Prištine. Cilj izložbe je bio da se posetioci dokumentarno upoznaju sa životima stanovnika Kosova, pre, za vreme i posle rata, izbegavajući stereotipizaciju i generalnu medijsku sliku Kosova prisutnu kod najširih slojeva stanovništva. Izložba je obuhvatala materijal koji je sačinila devetočlana ekipa oba kulturna centra na prostoru Kosova 15-19. jula 2010. godine, registrujući životne priče sa anonimno intervjuisanim srpskim i albanskim sagovornicima. Celokupni rad ekipe, putovanje, pripreme i vođenja intervjua, zabeležen je fotografijama, audio i video opremom. 

Na osnovu prikupljenih intervjua, kroz saradnju dramaturga Milene Bogavac (Beograd) i Jetona Neziraja (Priština), pod supervizijom reditelja Dina Mustafića (Sarajevo),  nastala je bilingvalna srspko-albanska pozorišna predstava beogradskog Bitef teatar Patriotik hipermarket, koja je premijerno izvedena  3. oktobra 2011. godine. Umetničku ekipu činili su glumci Dubravka Kovijanić, Milutin Milošević, Slobodan Beštić (Beograd), Kuštrim Hodža (Priština), Ema Andrea (Tirana), Bajruš Mijaku (Skoplje), kompozitor Vladimir Pejković (Beograd), koreograf Đerđ Prevezi (Tirana) i kostimograf Ivana Jovanović (Beograd). Koautorka teksta Milena Bogavac izjavila je da joj to bio ogroman izazov: “Imala sam stav o kosovskom pitanju, mada nikada nisam bila tamo kao ni mnogi drugi. To mi je bio motiv, ali i izvor treme. Osetila sam dužnost da dam svoj pogled i da budem objektivna što je teško kada ima toliko žrtava.”  

U Centru za kulturnu dekontaminaciju večeras je gostovala 11. decembra 2012. predstava Let iznad kosovskog pozorišta kosovskog dramskog pisca Jetona Neziraja, u režiji Blerte Neziraj, u produkciji „Centra Multimedia“ iz Prištine. Podnaslov drame je “Patriotska komedija” koju, kako sam autor kaže, neki nazivaju “antinacionalnom dramom”. Objasnio je da je to komad o tome da je vlada odlučila da proglasi nezavisnost i sekretar tim povodom traži od pozorišta da pripremi svečanu predstavu koja će biti prikazana tog svečanog dana. Glumci počinju probe, ali postoje dve prepreke – jedna je da se datum proglašenja nezavisnoti čuva u tajnosti i oni moraju da probaju ne znajući kada će biti premijera, a druga je da sekretar traži da govor premijera bude deo predstave. Ova predstava učestvovala je i na Međunarodnom pozorišnom festivalu “Joakim Inter Fest” 8. oktobra 2013. godine. 

U Bitef teatru će 25. decembra 2012. premijerno je izveden komad Prst autorke iz Prištine Doruntine Baše, u režiji rediteljke Ane Tomović. Autorka za ovu dramu nagrađena “Zlatnim lovorovim vijencem” za najbolji dramski tekst u selekciji „Balkan (Con)Text“ na Festivalu MESS u Sarajevu. “Drama se bavi bolnim odnosom između majke i supruge čoveka nestalog u ratnim sukobima 1999. godine. Deset godina kasnije, nadajući se da se njihov muž, odnosno sin, nekim čudom može vratiti, dve žene žive zarobljene u međusobnim optužbama, rivalstvu i borbi za moć, dijeleći pritom neizmjernu bol za izgubljenom osobom i pokušavajući se suočiti sa istinom.” 

Na sceni Centra za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) izvedena je 13. decembra 2013. predstava Rušenje Ajfelove kule, dramskog pisca Jetona Neziraja, u režiji Bljerte Neziraj, a u produkciji Multimedijalnog centra iz Prištine, u saradnji sa CZKD, Pushkunst / Nezavisnom platformom umetnosti iz Milana i Collapse-a iz Liona. Dramaturg predstave je bila Borka Pavićević.  Pozorišni kritičar Goran Cvetković visoko je ocenio četvoročlanu glumačku ekipu, Šengil Ismaili, Adrian Morina, Ernest Malazogu i Armend Ismajli, koja je odigrala “surovoj komediji o verskom fanatizmu”: “Ova složena priča vođena je po sekvencama, koje svaka za sebe otvara sve nove i nove probleme komunikacije svetova Zapada i Istoka, islama i hrišćanstva, tradicionalizma i modernosti. Sve je u sukobu – istorija i savremenost, tradicija i sloboda, emocija i nasilje… U predstavi se koriste tradicionalni oblici izražavanja – pozorište senki (popularni Karađoz), ali u tako izokrenutom stilu da je jasno da se tu radi o dubokoj kritičkoj analizi sveta kome pripada ta forma pozorišta – a to je zatvorena islamska zajednica. Videli smo odličan rad sa visokoestetizovanim lutkama i senkama Clementa Pretjaka. Marija Pupučevska, poznata kostimografkinja iz Skoplja, napravila je izvrsne kostime: iste za tri glumca i jednu glumicu, kostime koji dočaravaju istočnjački militarizam, ali i dostojanstvo verskih redova.” 

Roman Sjaj tuđine, albanskog pisca sa Kosova Beća Cufaja, preveden je s nemačkog na srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, a izdao 2010. godine VBZ iz Zagreba, koji ima svoje podružnice u Beogradu, Ljubljani i Sarajevu. Glavni lik romanu je stranac, član ekspertske misije Ujedinjenih nacija, iz čije perspektive, kao naratora, prati se obnova jednog ratom unesrećenog društva. Analitičar magazina Vreme, Dušan Bogdanović u članka pod naslovom “Mesije i njihove žrtve” navodi: “Bezlična i otuđena birokratska hijerarhija, mehanička ‘komunikacija’ telefona, kompjutera, faksova i memoranduma u kojima nema mesta za ljudska bića na obe strane scene – one kojima se pomoć pruža i one čija je to misija – i skoro patetično tragikomični napori prevejanih ‘humanitaraca’, ‘eksperata’ i drugih predstavnika međunarodne zajednice da svoje angažovanje predstave kao non plus ultra požrtvovanog čovekoljublja, potka su ćilima koji Cufaj tka bez ostrašćenosti i patetike, parolaštva i propagande, ali uz puno kritičkog oštroumlja, istančanog osećaja za ljudskost koja se gubi u džungli propisa, regula i birokratske rutine.” (Vreme, br. 1197, 12.12.2013)

Romanu Kima Mehmetija Godine krstice (Novi Sad : Vega Media, 2010, u prevodu Hamdije Ukaja bavi se “uplašeni, zbunjeni mali ljudi, sa velikom potrebom da ih stalne političke i historijske turbulencije sto manje dotaknu. Zatvoreni u svom savršenom svijetu, u svojim navikama, naravima i običnostima, junaci romana žele da ga sačuvaju kroz vijekove netaknutog, plašeći se i sebe i promjena”.

Savremeni pisci iz Prištine i Beograda predstavljeni su antologijama koje Iz Prištine, s ljubavlju (Beograd : Algoritami, 2011) i Nga Beogradi, me dashuri : tregimi i ri nga Serbia (Iz Beograda, s ljubavlju : savremena srpka priča, Priština, MM, 2011), izbor su priča savremenih mladih pisaca, albanskih s Kosova i srpskih.  Autori ovog izdavačkog projekta “smatraju da je posle višedecenijske međusobne distance, ignorisanja i produkovanja stereotipa, vreme da se preispitaju realni književni kapaciteti obe scene i ponude na uvid Drugome”.

Roman Fatosa Kongolija Pasja koža (Beograd : Samizdat, 2013), u prevodu Hamdije Ukaja, izdavač je najavio: “Možemo li se spasti od senki starih zebnji? U ovom romanu, u kojem se pored devijantnog lica sveta vidi lepo lice na drugoj strani medalje, Kongoli zalazi u najskrivenije delove bića. I na kraju kao jedina nada za spas individue ostaje ljubav među.”

Zbirka poezije Arbena Idrizija Zveri vole otadžbinu (Beograd : Beton, 2013), u prevodu Škelzena Malićija, svojom ekspresivnošću privukla je posebnu pažnju. Književni kritičar Vladimir Arsenić u prikazu pod naslovom “Čovek urla posle rata”, u E-novinama 09.02.2013, navodi da “Balkanska verzija ljubavi prema otadžbini, ljubavi prema jednoj tako gnusnoj ideji koja zahteva tuđe ljudske žrtve nije čovečanska, već zverska i sa koje god strane dolazila ona nije drugačija. Ne postoji ‘svetija’ otadžbina, ne postoji ‘bolja’, sve su jednako grozne i krvave jer svaka zahteva da se u njeno ime ubija.” O Idriziju kao pesniku ističe: “On za sebe može da kaže da je ‘čedo rata’, onaj koji je prevaren u miru, onaj koji sada vidi čemu je sve ono ubijanje vodilo. Čitava ta mašinerija laži i zločina, najviše prema sopstvenom narodu, biće demaskirana u najupečatljivijoj pesmi prvog dela knjige „navalite vi nerasti demokratije da ovladate zemljom“. 

U Etno-selu Kraljica voća, u Vojvodini, na Književnoj koloniji Srpskog književnog društva u Senti od 10. do 16. septembra 2013, okupi su se pesnici Olimbi Velaj iz Albanije, Suga Keiro iz Japana, Viktor Kalinke iz Nemačke, Darija Žilić iz Hrvatske  i Jelena Lengold iz Srbije, kao i prozaistkinja Sonja Atanasijević i aforističar Aleksandar Baljak, takođe iz Srbije. Oni su u Beogradu održali Književno veče 12.09.2013. 

U novom Sadu je 2. decembra 2014. Osnovano udruženje Matice Albanaca Srbije (Amëza e Shqiptareve në Serbi ) čiji je cilj da afirmiše zajednički život albanske manjine sa ostalim narodima i narodnostima u Srbiji. Članovi udruženja mogu da budu i pripadnici drugih nacionalnosti koji žive u Srbiji. Za predsednika udruženja izabran je Demo Beriša 

Na prostoru Vojvodine pretpostavlja se da živi oko 4.000 Albanaca (2015. godine), a najviše njih se bave malom privredom (vlasnici su preko 400 poslovnih i uslužnih objekata). Promocija prvog dvojezičnog broja časopisa “MAS”  priređena je 4. mart 2015. u Novom Sadu. U pozdravnoj reči istakao je “Albanci, koji žive na teritoriji Srbije, opredelili su se da svoj život i rad razvijaju kroz poštovanje Ustava i propisa u državi koju prihvataju kao svoju domovinu”.

Posle više od 50 godina od poslednjeg izlaganja svojih radova u Beogradu, jedan od najpoznatijih albanskih slikara iz bivše Jugoslavije Đeljoš Đokaj (1933) izložio je u aprilu 2015. svoje odabrane crteže, slike i grafiku u galeriji Haos. Organizatori izložbe su ga predstavili kao umetnika lirske fantastike, nadrealnih vizija, asocijativnih apstrakcija i finih grafitnih intervencija. Đokaj je slikarstvo studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Do sada je imao 53 samostalne i 62 kolektivne izložbe na svim kontinentima, a može da se pohvali da se njegova dela nalaze u kolekcijama vrlo poznatih muzeja i galerija sveta. Slikarstvo je predavao u Prištini i na Cetinju. Dugo vremena je živeo u Rimu, gde se proslavio grafikama, a poslednjih nekoliko godina živi i stvara u nemačkom gradu Augsburgu. Rođen u selu Milješu kod Tuza, u Crnoj Gori. Inače, poslednju samostalnu izložbu u Beogradu od albanskih gostujućih slikara s Kosova imao je 1984. Dževdet Džafa u Salonu moderne umetnosti, koji je likovne studije završio u Ljubljani.   

Na maloj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 5. aprila 2015. izvedena je dvojezična predstava albanskih i srpskih glumaca Šekspirove tragedije Romeo i Julija, po koncepciji i režiji beogradskog glumca Mikija Manojlovića, a u koprodukciji Radionice integracije iz Beograda i Ćendra Multimedije iz Prištine. U predstavi su se likovi jezički ukrštani bez prevoda, na srpskom (porodica Kapuleti) i na albanskom (porodica Monteki). Po završetku predstave, glumci su se rukovali sa svakim gledaocem i ponudili im pekarske perece i štanglice. Predstavu je moglo da gleda 160 odabranih gledalaca, što znači da karte nisu prodavane. Već su davane po spisku pozvanih, odnosno udostojenih.  

Malo je nedostajalo da predstava Romeo i Julija na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 5. aprila 2015. ne bude izvedena, jer je neko iz srpske politike naredio da se kao sponzori predstave ne budu navedeni Ministarstva za kulturu i spoljne poslove Kosova, već samo EU, Ministarstvo za kulturu Srbije, Fond za otvoreno društvo Srbije i drugi  pokrovitelji, a kad je reč o Kosovu, samo Kancelarije Kosova oficira za vezu u Beogradu. Predstava je izvedena zahvaljujući taktičnost kosovske strane. 

Pozorišni kritičar beogradskog lista Danas Zlatko Paković, o samoj premijeri ove predstave navodi: “Čudna neka premijera, na koju ništa ne ukazuje na mestu gde se odigrava, baš ništa, izuzmemo li grupu službeno odevenih policajaca ispred glavnog ulaza u Narodno pozorište u Beogradu. Nijedan plakat, nijedan afiš, nijedan natpis. Kao da tog 5. aprila premijere i nema. Na pročelju je velika najava jednog nedavno proteklog premijernog izvođenja baleta, sa strane, na stubovima – programi za naredne redovne predstave i mesečni repertoari. Izgleda kao da su Šekspirovi “Romeo i Julija”, u srbijansko-kosovskoj, srpsko-albanskoj koprodukciji beogradske Radionice integracije i prištinske Ćendre multimedija (Qendra Multimedia), u Beogradu ilegalna predstava u legalnom, prvom, pravom državnom pozorištu.”

Kritičarka lista Politika Ana Tasić ocenila je predstavu kao značajan politički i umetnički čin. “Reč je o simbolički efektnom činu koji u sebi nosi metaporuku, ideju da se moramo razumeti i onda kada se ne razumemo, to jest da komunikacija treba da se odvija uprkos konkretnoj (jezičkoj, političkoj) barijeri.” Posebnmo ističe Manojlovićev scenski rukopis koji se karakteriše minimalizmom znakova i suptilnom stilizacijom. “Tragičnost ljubavnika koji padaju zbog političkih netrpeljivosti dramski snažno su predstavili Alban Ukaj, kao mekši Romeo, i Milica Janevski kao žustrija, buntovna Julija. Ova pomerenost njihovih rodnih identiteta u predstavi označava moguća queer tumačenja, odnosno prikrivenu Romeovu homoseksualnost.” O nastupu na kraju predstave glumica Anita Mančić, ne više u ulozi Dadilje, već pod svojim stvarnim imenom, kada “kritički govori o izgovorima i večitim okrivljavanjima drugih za sopstvene greške”, ističe da je time scenski prostor postao “kritička platforma sagledavanja osetljivih političkih problema, a ne samo izolovani estetski čin, kakav umetnost često jeste”.

Nasuprot Ani Tasić, pozorišni kritičar Radio Beograda Goran Cvetković ovoj predstavi zamera sledeće: “Nije dovoljno da u predstavi igraju glumci iz Beograda i glumci iz Prištine i da govore na svoja dva jezika, pa u nekim slučajevima i na trećem, i talijanskom – nego je potrebno, s jedne strane, odgonetnuti i protumačiti poznate, kao i skrivene dogmatične isključivosti, u istorijskim i društvenom, kao i u iskustvenom kontekstu kosovskog društva, a onda – odgonetnuti skrivene meandre Šekspirovog teksta.” 

Među prisutnima u sali bili su Ružica Đinđić, supruga pokojnog Zorana Đinđića, ministri Vlade Zorana Mihajlović (građevinastvo, saobraćaj i potpredsednica Vlade), Ivan Tasovac (prosveta), Kori Udovički (lokalna samouprava i državna uprava), Srđan Verbić (prosveta), šef delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport, ambasador SAD Majkl Kirbi, ambasador Albanije Iljir Bočka, ambasadorka Francuske Kristin Moro, jedan broj poznatih beogradskih glumaca, Branka Petrić, supruga pokojnog Bekima Fehmiua, čiji sin Uliks glumi u predstavi, Rada Đuričin, Branko Cvejić, Vojin Ćetković, Sloboda Mićalović, Vesna Čipčić i drugi.

Ta predstava je premijerno je izvedena 16.  maja 2015. u Narodnom pozorištu u Prištini. Kako je izvestila agencija Beta, glumci su veoma angažovno, uz živu muziku, predstavili mržnju, ljubav i sve prepreke u komunikaciji koje produbljavaju mržnju između dve porodice. Glumac Alban Ukaj, koji je interpretirao Romea na albanskom, izjavio je posle predstave : “Budemo li nastavili da se mrzimo i ubijamo uništićemo budućnost nove generacije koja se rađa. Budemo li imali malo više sluha jedni za druge i ukoliko budemo više sarađivali u kulturi, sportu, ekonomiji možda ćemo nasmejanih lica početi da hodamo ulicama.” Glumica Jovana Gavrilović, koja je interpretirala Juliju na srpskom, rekla je: “Mislim da sam presrećna i uzbuđena baš zato što nisam bila glavni akter. Glavno je to što smo tu i što pričamo priču koju ovi ljudi, svi do jednog, osećaju da treba da se ispriča. Mislim da je to publika na kraju doživela, osetila. Naša poruka je da možemo i mnogo drugačije nego što živimo sada, na žalost.”

Na festivalu “Mirëdita, dobar dan!”, koji je održan od 18-21. septembra 2014, predstavljena je beogradskoj javnosti kulturna i društvena scena Kosova. Inspiracija za osnivanje i realizaciju festivala bio je Bekim Fehmiu, albanski glumac svetskog glasa koji je živeo u Beogradu i koji predstavlja  simbol zajedničke prošlosti sa svim njenim izazovima, dostignućima i nerazumevanjima. Ulaz je bio Slobodan za sve programe. Posetioci su prisustvovali puna dva sata koncert pevačice Rona Nišliu, učesnice na Pesmi Evrovizije 2012. godine u Bakuu, koja je uz zvuke eksperimentalnog džeza u sali Beogradske filharmonije otkrivala albansko muzičko nasleđe, uz klavirsku pratnju pijaniste Gentija Rušija, mogli da prate debate “Položaj žena i patrijarhalne vrednosti u kulturi i umetnosti”, u kojoj su učestvovale umetnice i aktivistkinje iz Srbije i sa Kosova: Jelena Višnjić, predstavnica BEFEM feminističkog kulturnog centra, kao moderatorka, Ivana Smiljanić, vizuelna umetnica, Lura Limani, književnica i Vjollca Krasnići, sociološkinja, da gledaju dve pozorišne predstave, The Dealers („Dilerat“) Bekima Ljumija, po motivima teksta U samoći pamučnih polja Bernarda Marije Koltesa, koju su izveli četvoro mladih glumaca iz Eksperimentalnog teatra – laboratorije „Loja“ iz Prištine, koja ispituje fenomen privlačnost i odbojnost između dilera i korisnika, “zaraznu i magnetsku vezu na kojoj počiva univerzum”,  Oh good days rediteljke mlade rediteljke Kalterim Balaj, po motivima Beketove drame apsurda Srećni dani, pozorišna igra o bračnom paru, kada supruga pokušava da se seti od kada se udala da li je imala srećne dane u životu, da bi na kraju shvati da je njen život bio samo jedna rutina. Inicijatori festivala su Građanske inicijative i Centar za praktičnu politiku iz Beograda i Integra iz Prištine, a partnersku podršku pružili su Forum ZFD za Zapadni Balkan i Fonda za otvoreno društvo iz Prištine.

Festival “Mirdita, Dobar dan”, koji je priređen naredne godine od 4. do 8. juna 2015, sadržao je u program projekciju igranog filma Tri prozora i vešanje, u režiji Ise Ćosje, u kojem glumi i beogradska glumica Mirjana Karanović, tribinu “Dekonstrukcija zajedničke prošlosti : Nestali i normalizacija odnosa”, literarni program “Čitati” na kojem su svoja dela čitali mladi pisci Ervina Haliti, Tomislav Marković, Arber Selmani i Bojan Krivokapić, koji su tokom 2014. godine učestvovali u “rezidencijalnim programima” u Beogradu i Prištini, koncert pevačice Edone Rešitaj, zabavu “Urban FM žurka”, dečju pozorišnu predstavu Cirkus u režiji Melihate Ćene, otvaranje multimedijalne izložbe “Ja sam” umetnika Burbuće Beriša, Zake Prelvukaj, Arlinde Hajrulahu, Mjelme Goranci Firza, Blerte Suroi i Elize Hodža, predstavu Nacionalno pozorišta Kosova Shopping and Fucking, dramu engleskog pisca Marka Rejvenhila u režiji Fatos Beriše, o ljudima kojima je život “ispunjen pervertovanom seksualnošću”, projekcije kratkih filmova Tišina (Bekim Guri), Kolona (Ujkan Hisaj) Ako možemo, hoćemo (Genc Beriša) i Ima svetla unutra (Rea Suroi i Dardan Selimi), promocija romana Milijarder Vetona Suroija, u izdanju Samizdat B92, u prevodu Škeljezena Maljićija, i tribina “Kulturna saradnja između Srbije i  Kosova i njena vidljivost u medijima” u saradnji sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije. Naredne hodine (2026), izdi izdavač objavio je i drugi roman istog autora Zmijske noge (jeretičke belešle), u dokumentarno kritičkom prosedu, u prevodu Đorđa Božovića, diplomiranog studenta savremenog albanskog jezika na beografskom Filološkom fakultetu.  

Čitavog juna meseca 2015. u Beogradu se održavala manifestacija “Mesec dana Prištine u Beogradu”, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji u saradnji sa Liberalnim demokratskim centrom iz Prištine, uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru programa “Podrška civilnog društva za Republiku Srbiji 2013”. Taj program je obuhvatao projekcije igranih filmova Balkon u režiji Lendite Zećiraj (1.06.15) i Jadnici u režiji Genc Beriše (11.6.15), otvaranje dve izložbe mladih umetnika u galeriji HUB, prve (9.06.15 Ron Ćena, Agron Blakćori, Špend Havoli, Tadi I Linda, I druge (18.06.15) Art Hadžijakupi, Dardan Žegrova, HAVEIT, Artan Hajrulahu, koncerata grupe “Gillespie” (17.06.15) i Špat Deda Live! (26.06.15). Organizovane su i tribine “Kinematografije Kosova I Srbije : paralele i potencijali”, “O čemu pišu kod vas? Koliko poznajemo književnost I kulturu suseda”, “Društveno odgovorno pozorište na Kosovu i u Srbiji” i “Položaj žena i patrijahalne vrednosti u kulturi i umetnosti”. 

Festival “Mesec dana Beograda u Prištini” počeo je 26. avgusta do 16. septembra 2015, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, i u saradnji s Liberalno demokratskim centrom iz Prištine. Prvog dana festival prikazan je srpsko-hrvatski film Ničije dete Vuka Ršumovića, s dečakom iz Zvečana na Kosovu Denisom Murićem u glavnoj ulozi, film koji je na Venecijanskom festivalu osvojio tri nagrade: publike, za scenario žirija kritike FIPRESCI. Mladi slikari iz Beograda izlagali su svoje radove na dve izložbe, jednu grupu su činili Milorad Stajčić, Milica Crnobrnja Vukadinović i Tadija Janičić, a drugu Marka Crnobrnje, Ksenije Jovišević i Marka Stojanovića. Muzička grupa Lira Vega: Vladimir Đorđević (gitara), Zoja Borovčanin (vokal) i Pavle Stasic (Čovek iz senke) nastupila je u MHz baru. Održane su četiri tribine “Položaj žena i patrijarhalne vrednosti u Srbiji i na Kosovu”, “Jugoslavija kao istorija – slučaj Kosovo” i “Migracije i kultura” i “Street art u Srbiji i na Kosovu” na kojima su učestvovali umetnice i aktivisti sa Kosova i iz Srbije, Prikazan je animirani film “Rabbitland” Ane Nedeljković i Nikole Majdaka. Festival je završen koncertom Ane Ćurčin s pratećim bendom.

Posebnu pažnju privukla je slika Milorada Stajčića “Kosovke devojke”, koja je prvi put izložena,na kojoj su likovi odeveni u albanskim nošnjama. O svom radu umetnik je izjavio: “Slika ‘Kosovka devojka’ je jedan od simbola i ikona srpstva. Kosovo se uvek predstavlja kao kolevka i srce Srbije, a ja sam razmišljao zašto je to tako. U realnosti kad god čujem reč ‘Kosovo’ uvek osećam neku teskobu i tamo žive Albanci. Pa zašto je onda sve to i dalje simbol Srbije? Zbog toga je bilo logično da stavim ‘Kosovku devojku’, srpsku ikonu, u novu relaciju i paralelnu dimenziju, pa su likovi na slici u albanskim nošnjama.”

U saradnji Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beograd i Multimedijalnog centra u Prištini pripremana je i izvedena pozorišna predstava Enciklopedija živih, s podnaslovom “Umetnička intervencija u srpskoj i kosovskoj stvarnosti”, koju je napisao i režirao Zlatko Paković iz Beograda, u saradnji s dramskim piscem iz Prištine Jetonom Nezirajem. Prva izvođenja bila su u Beogradu 8. 9. i 10. novembra 2015. na sceni CZKD-a, a u Prištini 17. i 18. novembra 2015. na sceni Narodnog pozorišta. Dramaturzi predstave su Borka Pavićević i Škeljzen Malići. Predstavu je realizovala ekipa albanskih, srpskih i makedonskih umetnika, Božidara Obradinovića muzika, Đerđa Prevazija koreografija, Krste Džidrova scenografija, Marije Pupučevske kostimografija, Kiril Vasilev maske, Nenad Piperin majstor svetla, Dragan Škorić majstor tona, glumci igraju na srpskom i albanskom uz prevod na oba jezika video titlovima: Adrian Morina, Šengilj Ismaili, Špetim Selmani, Igor Filipović, Faris Beriša i Zlatko Paković. Tekst predstave  sačinjen je vrlo uspelim asocijativnim preplitanjem fragmenata misli, poezije, songova, pomena i autentičnih iskaza Dimitrija Tucovića, Miroslava Krleže, Dobrice Ćosića, Miloša Crnjanskog iz mladosti, Radovana Zogovića, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića, Matije Bećkovića, Agneše Heler, Bertolda Brehta, Valtera Benjamina, Luiđija Pirandela, ubijenog Fehmija Aganija, Mentora i Safie Aganija (Fehjmijev sin i supruga), Nataše Kandić, noviara Miroslava Filipovića, aktuelnih političara Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Hašima Tačija i dr. Predstava vrlo ekspresivno suočava publiku s katastrofizmom zaumne politike srpskih nacionalističkih režima nad Albancima u XX veku. 

U Beogradskom dramskom pozorištu u Beogradu 9. marta 2016. izvedena je premijera farsične drame Berlinski zid Željka Hubača, u adaptaciji i režiji Milana Neškovića. Podnaslov predstave glasi:  “Priča o deci koja su predodređena porodicom kojoj ne pripadaju”. Radnja se događa u Uroševac na Kosovu, u kasno proleće 1999. godine, u vreme etničkih sukoba, kada su i Albanci i Srbi razapeti su između borbe za opstanak i potresnih ljudskih i ljubavnih sudbina. Glumci uporedo glume po dva lika, Albanca i Srbina: Tanasije Uzunović (Skender/Velimir), Jovo Maksić (Faruk/Raško), Nemanja Oliverić (Petrit/Vasilije), Paulina Manov (Dita/Marija), Andrej Šepetkovski (Enver/Dimitrije), Ljubinka Klarić (Ana/narator). U glavnoj ulozi nastupio je jedan od bardova srpskog pozorišta Tanasije Uzunović, koji je izjavio: „Jedina razlika između ova dva čoveka jeste što se jedan zove Skender, a drugi Velimir. Sličnosti su neverovatne, kao i ono što doživljavaju i preživljavaju i jedan i drugi sa svojim porodicama. Uzroci i posledice življenja na ovim prostorima reflektuju se i kod jednih i kod drugih na vrlo sličan, tragičan način: razbijene porodice, uslovi življenja, manipulacije, laži, prevare …“.  (Politika, 05.03.2016)

Publika je na kraju nagradila predstavu burnim, premijernim aplauzom. Međutim, kritičarka lista Politika Ana Tasić zamera reditelju za žanrovsku promenu pošto u tekstu originalne drame teško se može naći opravdanje za to. „Na sceni se ne otelotvoruje dramska snaga njihovih likova. Izvođači su više cirkuzanti nego dramski glumci. Drama je izgubljena u gruboj, infantilizovanoj farsi. Scenska igra je raspaljena fešta forme, bez tačnijeg dodira sa dramskim tekstom.“ (Politika, 05.03.2016) 

U Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu 25. aprila 2016. premijerno je prikazan dugometražni dokumentarni film Nedodirljivi (2015), u produkciji neprofitne organizacije Balkanska istraživačka mreža (BIRN). Film istražuje ko su odgovorni komandanti za neke od najbrutalnijih napada tokom rata na Kosovu i imenuje srpske oficire koji su 1999. naredili napade na kosovska sela Ljubenić, Ćuška, Pavljan i Zahać u okolini Peći, kada je ubijeno oko 120 albanskih civila. Njihova tela su spaljena ili uklonjena, a neka od tih tela su 2001. godne pronađena u masovnoj grobnici u policijskom centru u Batajnici kod Beograda.

Rediteljka Marija Ristić, koja je zajedno sa Milkom Domanović i Ivanom Nikolić autor scenarija, tri godine je pratila suđenje i izjavila je da nije želela da napravi film samo o tom slučaju, već o svim odgovornima za napade i onima koji su kasnije naredili prikrivanje zločina.

“Najviše nas je zanimalo uklanjanje tela, jer toga nema u optužnici (protiv 11 bivših pripadnika vojske). Tražili smo i one koji su izdali naređenja”, rekla je Ristić. Premijeri filma u Beogradu prusustvovao je Džefri Najs, bivši tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u slučaju Slobodana Miloševića, rekao je da oba zločina prikazana u filmu predstavljaju odgovornost države. U panel diskusiji nakon projekcije rekao je da bi ostali odgovorni za zločine i prikrivanje zločina trebalo da budu procesuirani u Srbiji.”Ovo je veoma moćan i važan film i sud bi trebalo da bude otvoreniji za dokaze koji su ovde prikazani”, istakao je on.

Proslavljena albanska operska pevačica, sopran Inva Mulja, kao gost pevala je 25. maja 2016.  Narodnom pozorištu u Beogradu u operi Ðakoma Pučinija Boemi, u ulozi Mimi. Na kraju predstave beogradska publika ju je nagradila dugotrajnim aplauzom. Njeno gostovanje realizovano je u okviru Protokola o saradnji između beogradskog Narodnog pozorišta i Nacionalnog teatra opere i baleta iz Tirane. Ona za sobom ima bogatu karijeru, nastupala je u milanskoj Skali, Pariskoj operi, kao i na operskim scenama u Briselu, Minhenu, Oslu, Trstu, Tuluzu, Veroni, Tokiju, Bilbau, Torontu i dr. Repertoar ove umetnice, rođene u Tirani, obuhvata širok spektar uloga, među kojima su, osim Mimi, najznačajnije Lučija (Lučija od Lamermura), Manon (Manon Lesko), Adina (Ljubavni napitak), Naneta (Falstaf), Mirej (Mirej), Violeta Valeri (Travijata), Ðilda (Rigoleto), itd. Laureat je više međunarodnih takmičenja operskih pevača (Barselona, Bukurešt, Pariz…). Ima više objavljenih kompakt diskova sa raznih koncertnih nastupa u Francuskoj i Japanu. 

Roditelji Inve Mulje, otac Avni (rođen u Ðakovici) i majka Nina (rođena u ruskom gradu Izhevsku), takođe su bili operski pevači. Majka Nina je jedna od retki Ruskinja kojoj je bilo dozvoljeno da ostane da živi s mužem u Albaniji 1961. godine, posle raskida odnosa između te zemlje sa Sovjetskim Savezom. Tada je naređeno svim Ruskinjama, udate za Albance, da odmah napuste Albaniju s decom. Lično ime Inva nastalo je obrnutim čitanjem imena njenog oca Avni. Iako ju je dan ranije kurtoazno primio premijer Srbije Aleksandar Vučić, beogradska sredstva informisanja, za razliku od onih u Albaniji, nisu to propratila izveštavanjem. Tome je verovatno razlog što se ona godinu dana ranije angažovalo za prijem Kosova u svetsku organizaciju za kulturu UNESKO.  

U organizuji građanske inicijative “Integra” (Priština) i Centar za praktičnu politiku (Beograd), u Beogradu je od 1. do 4. juna 2016. održano je po treći put godišnje predstavljanje kulturne i društvene scene Kosova “Mirdita, dobar dan”. Festival je otvoren prikazivanjem kratkog filma o karijeri svetski poznatog glumca Bekima Fehmiua, koji se školovao i živeo u Beogradu. Nakon filma, predsednik Upravnog odbora Fonda B92 Veran Matić pročitao je zajedničko pismo premijera Srbije i Albanije, Aleksandra Vučića i Edija Rame povodom 80. godišnjice njegovog rođenja. U pismu se, između ostalog kaže: “. Bekim je ostavio neizbrisiv trag, i među Albancima, i među Srbima. Njegov život, umetnost kroz koju je živeo, pokazali su nam da možemo jedni druge da razumemo, da možemo da učimo jedni od drugih, da smo povezani, i da zajedno treba da gradimo prosperitetnu budućnost za buduće generacije”. (Agencija Tanjug, 01.06.2016)

Prvog dana festivala prikazan je film Otac nagrađivanog kosovskog reditelja Visara Morine i organizovan razgovor sa glumcima. Drugog dana bila je u Centru za kulturnu dekontaminaciju promocija knjige Vetona Suroija Zmijske noge” i debata o političkom establišmentu na Balkanu,  a u Ustanovi kulture gradske opštine Stari grad “Parobrod“ održan je koncert sopranistkinje Bese Ljugići i pijanistkinje Ljirike Pulja-Kasapoli. Trećeg dana predstavljena je izložba “Pesme riba” umetnice Bljerte Suroi, a u Medija centru održana je debata “Odnosi Srbije i Kosova – slika u medijima”, u kojoj su učestvovali Lura Limani, novinarka BIRN-a iz Prištine, Dragana Žarković, novinarka BIRN-a iz Beograda, i novinar nedeljnika Vreme Teofil Pančić. Završnog dana je u Centru za kulturnu dekontaminaciju prikazan film Mislim na tebe, “umetničku instalaciju” Aljkete Džafa Mripa, koja je na fudbalskom stadionu u Prištini izložila 5.000 haljina u znak podrške ženama žrtvama seksualnog nasilja u ratu, a nakon projekcije održaba je debata “Žene žrtve rata”. Za razliku od prethodna dva festivala, ovaj festival imao je malu posećenost i skoro da je prošao nezapažen.