Zašto je trebalo da slušate roditelje kada su vam govorili da hranu ne bi trebalo bacati

Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), u svetu se baci gotovo trećina proizvedene hrane, a ta količina bi bila dovoljna da nahrani oko milijardu gladnih ljudi na svetu. Zašto toliko bacamo hranu i pored toga što jedna od osam osoba na svetu svako veče legne da spava gladna?

Istraživanje Centra za unapređenje životne sredine, objavljeno 2019. godine, otkriva da se u srpskim domaćinstvima svake godine baci hrane u vrednosti nešto više od jedne prosečne plate. Kada se uporede podaci najnovijeg UN Istraživanja o hrani, ispada da, iako mi u Srbiji nemamo najviši životni standard na planeti, po količini bačene hrane možemo da pariramo čak i najbogatijim društvima – bacamo namirnice u količini značajno većoj od svetskog proseka.

Količina bačene sanitarno ispravne hrane bi mogla da prehrani neke od najsiromašnijih, dok hrana neispravna za ljudsku i životinjsku upotrebu bačena na deponije predstavlja jedan od najvećih izvora gasova sa efektom staklene bašte (lako zapaljivi metan i ugljen- dioksid) koji dobrinose globalnom zagrevanju. Prema procenama Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, otpad od hrane doprinosi sa 8 do 10 odsto svetskim emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Da je otpad od hrane država, bila bi treći najveći emiter ovih gasova u svetu, odmah posle Kine i Amerike.

Otpad od hrane ne nastaje samo u domaćinstvima, od njive, do prerade voća i povrća, restorana i marketa, svi u lancu proizvodnje i prerade odbacuju bio-otpad zbog standarda u pogledu izgleda, kvaliteta i zahteva tržišta. Tako dolazi do situacije da se hrana potpuno ispravna za upotrebu odbaci da bi završila na deponijama. Na taj način se neracionalno troše resursi neophodni za proizvodnju hrane: zemljište, voda, energenti i ljudski resursi . Tu bi trebalo uračunati i ekonomske i druge resurse za transport, skladištenje, pakovanje, hlađenje, preradu.

No, problem sa bačenom hranom nisu samo resursi protraćeni za njenu proizvodnju, već i to gde ona na kraju završava – na lokalnim deponijama, koje su najčešće nesanitarne, a neretko i na onim deponijama koje u potpunosti neregulisane, odnosno “divlje”. Iako to ne deluje tako na prvi pogled, opasne posledice ovakve prakse po životnu sredinu su nesagledive.

Kako je navedeno u Programu upravljanja otpadom u Srbiji za period od 2022. do 2031. od ukupno generisanog komunalnog otpada čak 40 odsto čini bio-otpad, koji se sastoji od baštenskog i otpada od hrane. Bio-otpad se ne odvaja sistematski na izvoru i ne reciklira, „iako su preduzete početne mere“. Ocenjeno je da ne postoji dovoljan broj centara za sakupljanje otpada u lokalnim samoupravama, ali da bi do 2030. njegov udeo u komunalnom otpadu mogao biti smanjen na 34, 7 odsto.

Šta je rešenje?

Upravljanje otpadom od hrane nije sistemski rešeno u Srbiji i svaka opština je nadležna da reguliše način na koji će ovo pitanje biti regulisano na njenoj teritoriji. U seoskim sredinama tradicionalno se koristi za prehranu domaćih životinja i pravljenje komposta, pojedine kompanije započele su projekte kako bi iskoristile ostatke iz proizvodnje, dok lanci marketa i ugostiteljskih objekata imaju obavezu da otpad od hrane zbrinu kod ovlašćenog reciklera.

– Hrana koja se uništava zbog isteka roka trajanja, često se donira, ali se mnogo veća količina uništava, jer kada se donira vlasnik hrane mora da plati pdv, a ako uništi hranu ona ništa ne plaća, a trpe siromašni, a i naša planeta jer od uništavanja hrane stvara se sedam odsto zagadjenja prirode sa CO2. Zbog toga su Koalicija za dobročisntvo sa Srpskim filantropskim forumom predložili Vladi ukidanje pdv na hranu pred istekom roka trajanja kako bi ona u celosti bila donirana. Neke zamlje, kao što je Francuska zabranile su bacanje hrane, ali su stvorili efikasan mehanizam Banaka hrane koje apsorbuju i uspešno distribuiraju hranu onima kojima je potrebna – kaže Veran Matić, izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma.

Program upravljanja otpadom predviđa uvođenje kontejnera za kompostiranje u domaćinstvima, kao i kompostane na koje bi građani mogli da dopremaju zeleni otpad, ali i dovoženi zeleni otpad iz parkova i sa javnih površina.