Ovo više nisam mogla da gledam, rešila sam da uzmem stvar u svoje ruke i EVO dokle sam stigla
Ona se aktivno bori za čistiji grad. Ekologija joj je postala, ne bismo rekli opsesija, ali važan deo njenih već previše nagomilanih obaveza. Kaže, da joj to ne smeta i da ne namerava da odustane.
Sve je počelo kada je njena kompanija organizovala veliku akciju čišćenja reka. Tada je prikupljeno oko 350 kubika otpada, od plastičnih flaša, kesa, papira do delova nameštaja. Očišćene su priobalja na više od 20 lokacija širom Srbije. Akcija je trajala tri meseca. Nije im smetala ni hladnoća, ni vetar, ni sneg. Na kraju, svi su bili zadovoljni rezultatom i ponosni na ono što su uradili.
Ivana se, međutim, nije tu zaustavila. Ubrzo posle te akcije otišla je na trudničko bolovanje. S obzirom na to da joj je lekar preporučio šetnje, svakog dana je bar dva sata provodila uz reku ili u Košutnjaku. Bez obzira na o što je sebe smatrala veoma informisanom osobom, iznenadila se koliko njeni sugrađani ne vode računa o životnoj sredini.
– Na koju god stranu da sam se okrenula, videla sam đubre. Bile su to limenke raznoraznog pića, staklene flaše, plastične flaše, sada sve češće i iskorišćene maske koje svi nosimo zbog korone. Bilo je i špriceva… To više nisam mogla da gledam. Morala sam nešto da preduzmem. Razmišljala sam o svoj detetu koje treba da se rodi i mislila gde će ono da se igra, ako ovako nastavimo. Zato samo morala nešto da preduzmem – ističe ona.
Ivana je „sklopila pakt“ sa mužem. Svakog dana pre izlaska u šetnju dobro bi se opremili. Tu su bile obavezne rukavice, maske i džak za skupljanje otpada. Svakog dana u šetnji bi sakupili po jedan džak raznoraznog otpada koji su njeni sugrađani nemarno bacili.
– Ljudi su nas gledali kao čudake, retko ko nam je prilazio. Čak i ako bi neko došao do nas, samo bi nas pitali zašto to radimo, da li smo iz neke organizacije, koliko nas za to plaćaju. Kada bi čuli da to radimo sami, da je to naša ideja, da nas niko ne plaća, ćutke bi otišli. Ne znam da li su bili posramljeni zbog pitanja koja su postavili ili zbog toga što nisu ništa preduzeli ili su nas jednostavno smatrali čudacima – priča Ivana.
To nju, međutim, nije obeshrabrilo. Naprotiv. Nastavila je i kada se porodila. Kad god bi šetala sa bebom u kolicima, nosila bi i jednu kesu za otpad, da pokupi ono na šta naiđe. Naravno, sada je bilo mnogo teže. Morala je da bude još pažljivija zbog bebe. To je bilo teže, jer je non-stop skidala i stavljala rukavice, zastajkivala, prala i dezinfikovala ruke, ali nije odustajala.
– I neću. Biću uporna. Valjda će to motivisati i druge. Ili će bar posramiti one koji sve ovo bacaju – kaže Ivana na kraju, izražavajući nadu da će i ruženju parkova i reka jednom doći kraj.
