Zašto stradaju biciklisti? (VIDEO)
Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja, Sigurne staze
Kako se navodi u saopštenju Agencije za bezbednost saobraćaja „U 2023. godini je poginulo 46 biciklista, što čini 9% od ukupnog broja poginulih lica, dok je u 2022. poginulo 37 biciklista, što znači da je došlo do povećanja za oko 24%. Drugim rečima, u proseku, godišnje u Srbiji život izgubi nešto manje od 50 biciklista i bude povređeno oko 1.400 biciklista. Ovi podaci dobijaju na težini kada znamo da su biciklisti procentualno najmanje zastupljeni u saobraćaju“.
Kada posmatramo način na koji su nastradali biciklisti u saobraćajnim nezgodama, uočava se da u najvećem broju slučajeva (65%) biciklisti poginu tako što ih vozilo ”sustigne”. Ovde se javlja jedan ključan problem. Naime, kreatori naše saobraćajne politike su odbili predlog da se u zakon o bezbednosti saobraćaja uvede obavezno rastojanje prilikom preticanja bicikliste.
Prema policijskoj statistici, biciklisti su izazvali nešto manje od trećine nezgoda u kojima su učestvovali i najčešće su bili žrtve.
Više o izmena ZOBS-a koje su naši kreatori saobraćajne politike odbili da usvoje https://sigurnestaze.com/blog.php?blog=izmene-zobs-a-u-korist-biciklista
Ono što ćete retko čuti od kreatora saobraćajnih politika u Srbiji je, da je ključni problem bezbednosti biciklista saobraćajna infrastruktura, koja nije prilagođena ovoj kategoriji učesnika (ne postoje biciklističke staze/trake, uređena parkiralište, itd.).
Samim tim biciklisti su često prinuđeni da se kreću kolovozom gde ih vozači motornih vozila tretiraju kao vrstu stranog tela ili ometača saobraćaja, a ne kao sastavni deo saobraćajnog sistema.
Pored rada na infrastrukturnim pitanjima i pitanjima zakonske regulative, naši kreatori sistema u javnim nastupima ne pominju savremen pristup u tehničkom regulisanju saobraćaja i savremeno planiranje saobraćaja.
Jednostavno nećete ih čuti da promovišu i da rade na primeni zona 30, zona usporenog saobraćaja i konceptu održive urbane mobilnosti.
Medijske poruke, koje šalju naši kreatori saobraćajne politike, uglavnom idu u pravcu, deco pazite, pešaci pazite, biciklisti pazite, ne koristite mobilni telefon i slušalice, prelazite ulicu na pešačkom prelazu, ne nosite tamnu odeću itd. Nekako, uvek se insistira na tome, da se kroz takve medijske poruke, odgovornost prebaci na ranjive učesnike u saobraćaju i opravda ili ublaže greške vozača motornih vozila.
Takav pristup ne daje rezultate i ne doprinosi promeni svesti i kulture vozača u Republici Srbiji. Što se vidi po učinku naših kampanja za bezbednost saobraćaja.
Glavni problem je što nadležne državne institucije ne pružaju sistemsku podršku i ne prepoznaju ulogu i značaj urbane mobilnosti. Bez primene i prihvatanja tog koncepta, nikad nećemo stvoriti uslove i mogućnost da ranjivi učesnici mogu ravnopravno učestvovati sa motornim vozilima.
Ideja jednakosti i ravnopravnosti u saobraćaju, sagledana iz ugla urbane mobilnosti, postavlja teren za saradnju i stvara kulturu brige i poverenja, koja je neophodna našem saobraćajnom sistemu.
Kako bi se postigli ciljevi veće popularizacije biciklističkog saobraćaja, povećanje bezbednosti biciklista i ostvarili različiti benefiti (smanjenje štetnih posledica klimatskih promena, smanjenje buke, smanjenje aerozagađenja, manji budžetski troškovi za održavanje putne infrastrukture, manji troškovi javnog zdravlja, bolji saobraćajni uslovi, smanjenje zauzeća javnih površina pakriranjem itd.), neophodno je pokazati jasnu političku volju.
