Veran Matić na komemorativnom skupu žrtvama zločina u Gruborima: Nekažnjeni zločini uvek se vraćaju i nanose iznova zlo 

Govor Verana Matića, specijalnog izaslanika predsednika Republike Srbije za rešavanje pitanja nestalih lica sa Republikom Hrvatskom na komemorativnom skupu žrtvama zločina u Gruborima, zločina koji je počinio ATJ Lučko, 25. avgust 2023. godine 

Dragi Grubori, dragi domaćini, 

Pre tri godine kada smo se sreli na istom ovom mestu, i vas troje Grubora, bili ste gosti skoro kao i mi ostali.

Posle godinu – dve već je bilo preko četrdeset Grubora u svom selu, zguranih u jednu prostoriju, nekoliko šatora i po okolini. 

Ove godine, ponovo ste domaćini, posle skoro trideset godina od kada ste morali da napustite svoj rodni dom i svoje rođake koji su surovo pobijeni, a kuće spaljene i razorene. 

Iako su pala obećanja o obnovi kuća pre tri godine, bilo je teško poverovati da će se to i dogoditi. Evo ipak danas imate deset kuća pod krovom i još u planu izgradnje. 

To je neka vrsta podviga, moramo priznati, i Srpskog narodnog vijeća, SDSS i Vlade Republike Hrvatske. Iako, toliko godina posle, znam da će mnogi to prihvatiti sa dozom gorčine. Nadam se da će se slični „podvizi“ činiti i u drugim mestima sa sličnom tragičnom sudbinom.

Kada upišete “Grubori” na internet pretraživaču, prvo vam izađe tekst Vikipedije i naslov “Ubistvo srpskih civila u Gruborima 1995.”  

Onda se pojavi tekst od pre tri godine – “Grubori – selo koje više ne postoji”, a zatim vas pretraživač usmerava na sajt Srpskog narodnog vijeća koji vas detaljno izveštava o zločinu koji se ovde desio 25. avgusta 1995. godine:    

„Prema raznim izvorima, u selu je 1991. godine živjelo između 40 i 70 meštana, a danas u Gruborima nitko ne živi.” 

Treba prekinuti zavet ćutanja koji je karakterisao suđenje za ovaj zločin u Gruborima. 

U presudi piše:

Civili su ubijeni “samo zato što su Srbi”, 

Zgrade su paljene “samo zato što u njima žive Srbi”

Trideset godina kasnije – nekažnjeni šef jedinice koja je izvršila zločin, što je i sudski utvrđeno, ohrabren time što je izbegao pravdu, saborski zastupnik Željko Sačić proteruje iz Sabora i Hrvatske Milorada Pupovca, zastupnika i predsednika Srpskog narodnog vijeća, sa istom retorikom mržnje, sa govorom progona, sa rasističkim lažima.

Nekažnjeni zločini uvek se vraćaju i nanose iznova zlo. 

Nisam došao ovde da pametujem. I u Srbiji postoje ovakvi ili slični primeri. I za sve naše zemlje vredi isto, da se moramo sa zlom u našim redovima izboriti, da zločini moraju biti kažnjeni, javno stalno osuđivani, moraju postati deo narativa naših institucija na svim nivoima od porodice, škole, nauke, naše svakodnevice. 

Ako se prepustimo da nam politike i društvene odnose kreiraju oni koji nisu procesuirani za zlo koje su činili, onda će nam se zlo i ponavljati u sve drastičnijim oblicima, i to ne samo između naših naroda, već i unutar naših naroda. 

Obnova sela mora da prekine tu neprijatnu tišinu. 

Pre tri godine napravljen je važan korak prema pomirenju i građenju boljih hrvatsko-srpskih odnosa. Nerešena pitanja ratnih zločina i praktično prestanak potrage za nestalima u odnosima Hrvatske i Srbije ozbiljno narušavaju ono što je postignuto.

U ovoj godini su odnosi nešto drugačiji između Beograda i Zagreba – dogodile su se posete premijerke Brnabić Zagrebu, premijera Plenkovića Subotici, imenovanje ministra Žigmanova…

Duvaju neki drugačiji vetrovi – pre tri godine su započele zajedničke komemoracije, pa su u nekom trenutku zastale, ali imamo primer koji kao da je prošao neprimećen, zajedničke komemoracije ove godine u Doljanima kod Otočca.

Idemo korak po korak. Samo pre godinu dana Slobodna Dalmacija imala je naslov: 

„Je li moguće? U Grubore koji pamte strašni zločin iz ‘95. stižu struja i internet, počinje obnova prvih kuća, teren se snima dronom… Možda se i ljudi vrate!”

I evo, vratili se. Da li će to biti povremeno ili stalno, to je na Gruborima. U međuvremenu su stekli i svoje nove domovine, ali siguran sam da se jedino ovde osećaju kao svoji na svome. 

Danas i sutra biće vas između 70 i 80 Grubora u svojim Gruborima. Isto toliko je bilo i meštana neposredno pre zločina i proterivanja. 

A danas ukupno ima preko 1000  Grubora iz ovog mesta iz dvadeset kuća i razgranatih familija širom sveta.  

…

I pored svih tragedija i nedaća koje su vas zadesile, pokazali ste izvanrednu snagu i vitalnost, i vodili bitke za egzistenciju, za vaše porodice, vaše porodične tradicije i vrednosti. I pobedili ste zlo i nesreće. Pošto sam vas i lično upoznao – znam i da ste pobedili mržnju.

To vaše pobeđivanje, koje je trajalo i koje još traje, koliko god izgledalo malo i realno bilo malo, ono je je zapravo ogromno. Ogromno je zbog toga što je sve bilo protiv njega. I zločin počinjen ovde i uništenost vaših kuća, i nezainteresovanost vlasti, sve je bilo protiv toga da se vi pridružite pobedama onih koji su ostali nakon Oluje, naročito onih koji su se vraćali. 

Da, svaki onaj ili ona koji je ostao ili se vratila morali su pobeđivati sve što je bilo protiv njihovog i vašeg ostanka ili povratka, osim vas samih i onih koji su se od prvog dana borili protiv toga, a koje među Srbima možda najbolje simbolizuju ovdašnje već spomenute srpske organizacije i njihovi predstavnici. Njihove  politike borbe za prava Srba, za njihovo organizovanje i naročito građenje saradnje s ovdašnjom Vladom i izgradnjom pomirenja između Srba i Hrvata rezultirali su s tim da smo danas ovde da žalujemo i da se radujemo.