Veran Matić: Edukacija u oblasti filantropije i fandrejzinga bi bila od neprocenjivog značaja

Razgovor vodila: Milena Trobozić Garfield

Veran Matić je osnivač medijske kuće B92, u okviru koje je funkcionisao i Kulturni centar Rex, izdavačka produkcija, muzička produkcija, fondacija… Bio je trideset godina glavni i odgovorni urednik B92.

Danas je predsednik Upravnog odbora Fonda B92 koji nema nikakve veze sa medijskom kućom B92 koja je dobila nove vlasnike i bitno izmenila uređivačku politiku i svoj poslovni model. Fond B92 je za 15ak godina postojanja prikupio i realizovao više od 10 miliona evra za projekte iz oblasti kulture, obrazovanja, socijalnih i zdravstsvenih inicijativa.

Takođe vodi Srpski filantropski forum (SFF) koji okuplja kompanije, fondacije, nevladine organizacije i pojedince koji svi zajedno rade na promociji dobročinstva i razvoju filantropije. Ove godine SFF je zajedno sa svojim članicama prikupio 1.8 miliona evra za pomoć zdravstvenom sistemu u borbi protiv Covida-19. Uređuje web agretor-blog www.javniservis.net, bavi se bezbednošću novinara, vodi Komisiju za istraživanje ubistava novinara, radi na pronalaženju nestalih u ratu u Hrvatskoj.

Veran je dobitnik brojnih nagrada i priznanja – od francuskog Ordena Legije časti do titule Heroj slobode štampe, jedan među pedeset heroja štampe u periodu posle Drugog svetskog rata.

MT Garfield: Već decenijama se kroz Fondaciju B92 baviš humanitarnim radom i razvojem donatorstva u Srbiji. Radio si na projektima pre svega humanitarne prirode, poput Bitke za bebe, Sigurna kuća, prikupljanja zdravstvene opreme, capacity buildinga. Sada si izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma. Da li postoji ijedan primer donatorstva u kulturi koji bi mogao da istakneš, čak iako nisi u njemu učestvovao kroz Fond B92 ili na neki drugi način?

Veran Matić: Devedesetih godina, u vreme ratova i izolacije Srbije, Fond za otvreno društvo Džordža Soroša snažno je podržavao nezavisnu kulturnu scenu. U okviru te podrške izgradili smo Cinema Rex, alternativni kulturni centar sa sjajnim izložbama, pozorišnim predstavama, čak i jednom operom, izuzetnom izdavačkom produkcijom Samizdata… Fond je podržavao i Centar za kulturnu dekontaminaciju te brojne druge projekte kulture. To je svakako najveća donatorska operacija koja je najduže i trajala. Verujem da je slično bilo i u Sarajevu, i drugim centrima bivše Jugoslavije.

Danas imamo neuporedivo manje sličnih donatorskih aktivnosti, u kulturi naročito. Postoje neki skoro pa incidentni primjeri. Npr. kompanija Tarket poklonila je umetničku kolekciju izuzetno velike vrednosti Galeriji Matice Srpske u Novom Sadu, kompanija Zepter je otvorila pozorište u Zemunu, muzej u centru grada… Ali sve je to ili sporadično ili nedovoljno za neki održiv razvoj nezavisnih, pa čak i državnih institucija umetnosti i kulture.

MT Garfield: U februaru ove godine, neposredno pred izbijanje epidemije, učestvovala sam na panelu koji je organizovala Fondacija B92 o donatorstvu i filantropiji. Bila je to zatvorena diskusija na temu odnosa države i filantropije na kojoj su izneti dosadašnji rezulrati i nastojanja da se nešto uradi na zakonima, pre svega fiskalnim, koji bi motivisali filantropska davanja u kulturi. Dokle se stiglo sa tim inicijativama?

Veran Matić: Koronakriza je praktično potpuno sa scene potisnula sve druge teme. U oblasti kulture to je ugrozila čitavu kreativnu industriju. Od minimiziranja kulturne ponude, do velikih socijalnih potresa na koje država nije uspela da odgovori na efikasan način, kao ni same institucije kulture.

Mi smo u međuvremenu pripremili predloge i očekujemo da će Vlada, sada kada je konačno fomirana, da ih razmotri i usvoji kako bi odmah počeli da se realizuju. Srpski filantropski forum i Koalicija za dobročinstvo pripremili su set predloga za vladu, čije bi usvajanje omogućilo omasovljavanje davanja od strane građana i kompanija za različite potrebe, od socijalnih i humanitarnih pa do kulture i javnog informisanja.

Predložili smo formiranje kompenzacionog fonda za donacije neprofitnog sektora u robi ili uslugama, uključujući i donacije sektoru kulture. U toku je finalizacija analize koja ima za cilj da pokaže u kojoj je meri neprofitni sektor opterećen poreskim tretmanom na donacije u robama i uslugama, u smislu Zakona o PDV-u. U tu svrhu trenutno sprovodimo anketu sa organizacijama koje se bave humanitarnim radom kako bismo prikupili podatke o obimu i tipu humanitarnog angažovanja prema krajnjim korisnicima koje je opterećeno PDV-om.

Naš predlog je da se za potrebe ovog fonda u 2021. godini iz budžeta izdvoji najmanje 20 miliona dinara, a da se svaki naredni iznos uvećava u skladu sa situacijom i realnim potrebama. Ostvarivanjem opštekorisnog cilja, u smislu kompenzacionog fonda, smatraju se aktivnosti usmerene na promovisanje i zaštitu ljudskih, građanskih i manjinskih prava, promovisanje demokratskih vrednosti, evropskih integracija i međunarodnog razumevanja, održivi razvoj, regionalni razvoj, ravnopravnost polova, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite, promovisanje i unapređenje kulture i javnog informisanja, promovisanje i popularizacija nauke, obrazovanja, umetnosti i amaterskog sporta, unapređivanje položaja osoba sa invaliditetom, briga o deci i mladima, pomoć starima, zaštita životne sredine, borba protiv korupcije, zaštita potrošača, zaštita životinja, humanitarne i druge aktivnosti kojima zadužbine i fondacije ostvaruju opštekorisne ciljeve, odnosno interese.

Paraleleno, detaljnije istražujemo dobre prakse modela koji su u primeni u zemljama EU, poput Danske i Irske. Evropski komitet dobrotvornih organizacija o PDV-u (ECCVAAT) pozvao je, takođe, sve zemlje Evropske unije da obezbede bolji tretman neprofitnim organizacijama u okviru sistema PDV-a kako bi se maksimizirao uticaj njihovog rada. Prema procenama ECCVAT-a, u jednoj kalendarskoj godini neprofitne organizacije plate 6 milijardi evra PDV-a, bez prava povrata. Od tog bi se novca mogao povećati uticaj donacija individualnih i korporativnih donatora.

Takođe smo sproveli analizu naplate bankarske provizije neprofitnim organizacijama i ustanovili da samo 12 od 26 banaka ne naplaćuje provozije za uplate u gotovini za humanitarne svrthe. S obzirom da poreske olakšice za pojedince ne postoje, bilo bi važno da se donacije pojedinaca ne destimulišu bankarskim provizijama. Ukidanjem bankarskih provizija na donacije u novcu od strane fizičkih lica, mogla bi se podstaći davanja i za oblast kulture.

MT Garfield: Istraživanje koje je na tom forumu predstavljeno je pokazalo da je, kad su filantropska davanja u pitanju, kultura daleko ispod svih ostalih, na ubedljivo poslednjem mestu . Da li misliš da bi ovakav zakon o poreskim olakšicama podstakao kulturnu filantropiju ?

Veran Matić: Već sam pomenuo veliku donaciju kompanije Tarket Galeriji Matice Srpske. Donacija u vrednosti od preko 700.000 evra u umetničkim delima dugo nije mogla da se realizuje jer je na taj iznos neko morao da plati PDV. To je u kešu više od 100.000 eura. Preko dve godine je trajalo pronalaženje rešenja, dakle moglo je da dođe do toga da se donacija ne realizuje. Onda je Vlada napravila presedan i dogovorila sa akterima da se plati PDV, a onda da Vlada izvrši povrat plaćenog PDV-a. Mi praktično želimo da se ovaj način institucionalizuje i da važi za sve, da bude promovisan. Ovo nije stimulativna mera, ona je više mera koja sprečava destimulisanje. Ali bi sigurno predstavljala veliki pomak kada je tretman donacija u kulturi u pitanju. Ovo bi bio prvi korak. Lično mislim da bi bilo neophodno da se stvore i stimulativne mere, kako bi proradila filantropija.

MT Garfield: Davanje za kulturu često zavisi od ličnog afiniteta darodavca. Recimo, neko je ljubitelj slikarstva ili opere i želi da podrži ove delatnosti, ili da bude povezan sa tim stvaraocima. 

Dejvid Rubenstejn (David Rubenstein), predsednik investicionog fonda Karlajl (The Carlyle Group), i kao filntropist dugogodišnji predsednik upravnog odbora Kenedi centra, jedan je od najvećih filantropa u kulturi u SAD. Ulaže ogromna sredstva u umetnost, kao član upravnih odbora kulturnih institucija, ali njegov glavni interes su projekti vezani za istoriju Amerike. Na pitanje zašto baš istorija odgovorio je da je to njegova lična strast i da to smatra važnim za buduće generacije, ali i da je izabrao ovu oblast zato što u njoj za razliku od ulaganja u borbu protiv siromaštva, ili ulaganja u medicinska istraživanja, ili očuvanje prirode, ima vrlo malo darodavaca. 

Šta bi po tvom mišljenju podstaklo naše darodavce da ulože u takve ili slične projekte iz kulture ili očuvanja istorijskih artefakata ?

Veran Matić: U 19. i početkom 20. veka u Srbiji smo imali brojne filantrope i zadužbinare koji su ostavili društvu ceo svoj kapital – kao što je to učinio industrijalac Spasić, koji je ostavio najmanje desetak zgrada u samom centru Beograda, veliki kapital, pa onda Kolarac, koji je ostavio istoimenu zadužbinu, danas instituciju od nacionalnog značaja itd… Njihova motivacija je bila vezana za opštu dobrobit, obrazovanje mladih naraštaja, pomoć u izgradnji modernog društva, ali i želja da njihov gest večno živi. Naravno, posle Drugog svetskog rata najveći deo zadužbina je nacionalizovan, promenio je namenu, a mnoge su kasnije u divljoj privatizaciji i privatizovane…

U proteklih trideset godina uglavnom smo imali divlje bogaćenje, prvobitnu akumulaciju kapitala. Oni koji su stekli bogatstvo tretiraju se kao tajkuni i potencijalni kriminalci. Neki od njih grade svoje zadužbine – Mišković je kroz Delta fondaciju izgradio ustanovu za decu sa posebnim potrebama, Kostić iz MK Group je donirao svoju porodičnu kuću za dnevni boravak dece sa posebnim potrebama, ali jako malo ima onih koji doniraju kulturnim institucijama značajnija sredstva. Verovatno zbog toga što nemaju strast kao Rubenštajn i brojni drugi. Ali verujem da sve dok budemo imali ovoliko kulturnih institucija koje su na razmeđu između socijalističkog organizovanja, gde su svi na plati radili ne radili, i neke vrste privatne inicijative, teško će se iskristalisati filantropski modeli u kulturi.

I biće dominantno uslovljen marketinškim pristupom, ali to je već sponzorstvo. Doduše, i donacije za humanitarne akcije se od strane velikog broja domaćih kompanija tretiraju kao marketinški, a ne društveno odgovorni potez.

MT Garfield: Jedna od najvažnjih ekspertiza, kad su u pitanju menadžeri u kulturi u bogatim zemljama, je fundraising, razvoj fondova (development) i rad sa donatorima. Na studijama menadžmenta u kulturi postoje posebni predmeti, pa čak i masteri, iz oblasti prikupljanja fondova, tj. fundraisinga, pre svega kroz proučavanje rada sa donatorima. Rukovodioci naših kulturnih institucija nisu kvalifikovani u toj oblasti jer nemaju potrebe da se bave donatorima pošto imaju jednog jedinog darodavca, a to je država . Da li misliš da problem filantropije u kulturi nije samo pitanje državnog podsticaja, kroz poreske olakšice za darodavce, već i edukacije kadrova u kulturi radi bolje komunikacije sa predstavnicima biznisa i drugim mogućim darodavcima?

Veran Matić: Svakako su fiskalni podsticaji samo deo priče. Već sam rekao da je organizacija kulturnih institucija problem. Kada bi bila jasnija slika i situacija u kojoj rade, onda bi se pojavila potreba za profesionalnim fandrejzingom pa bi i obrazovne institucije formirale predmete, smerove… Edukacija u ovoj oblasti bi bila od neprocenjivog značaja. Ni jedna domaća obrazovna insitutucija nema obrazovnu ponudu u oblasti filantropije i fandrejzinga. To puno govori.

Članak je prenet sa portala artbizmagazine.com.