„U sopstvenoj državi se osećam kao građanin drugog reda“: Novinar Pero Jovović o venčanju sa partnerom u Francuskoj i položaju LGBTQ+ zajednice u Srbiji

Autor: Nina Čolić, Izvor: Danas

“Odlučili smo da odemo u Francusku, da se tamo preselimo i venčamo. Privilegovan sam jer moj partner, igrom slučaja, radi u Francuskoj, tako da sebi mogu da obezbedim taj luksuz i da odem odavde. Drugima je teže da regulišu svoje prebivalište. Ovde se pre svega osećam sigurno i zaštićeno od sistema i države, iako nisam Francuz, a onda sam i osiguran zakonom koji priznaje mene i moj odnos i reguliše sva druga normalna, građanska, civilizacijska prava i obaveze koje imaju i svi drugi strejt parovi u Srbiji, ali i gotovo svuda u svetu”, kaže Jovović za Danas.

Dodaje da taj brak ili partnerstvo ne važe u Srbiji, već samo van granica naše zemlje, ali da to jeste dobar pokazatelj i primer da neće doći do smaka sveta ako dvojica muškaraca stanu pred matičara ili matičarke.

Naš sagovornik opisuje i kako se oseća po pitanju načina na koji njega i druge pripadnike zajednice država Srbija tretira odnosno ne vidi.

“U suštini, ljubav je tu i bez papira i bez zakona, ali meni lično smeta to što u Srbiji zakon ne postoji i što se u sopstvenoj državi osećam kao građanin drugog ili trećeg reda. Ne želim da plaćam porez, radim, brinem, trošim svoj novac i budem koristan član društva zemlji koju suštinski nije briga za mene”, ističe Jovović.

Tek kada se izmestio iz Beograda, kaže Jovović, shvatio je “da se ne mora živeti u haosu, ludilu, konstantnoj opasti i borbi za nešto što je normalno, prirodno i što ne dotiče nikoga drugog osim mene”.

“Nadam se da će Srbija i građani Srbije jednom imati snage da se dovoljno obrazuju i skupe empatije, te da donose odluke koje nas vuku napred, a ne u mračni srednji vek. U pitanju je problem ljudske prirode i nemam razumevanja za one koji ne mogu da razumeju”, navodi on.

Ističe da ništa nije toliko komplikovano – “oni koji ne shvataju u čemu leži problem i zbog čega je zakon bitan i važan za sve nas, prosto su zli”.

“Zamislite, na primer, da zakona nema još dvadeset godina, kao što ga nema sada i kao što ga nema ni u najavi, a život teče i za sve to vreme ja živim i provodim sate, dane, mesece i godine sa svojim partnerom, osobom koju volim. I sutradan se nešto iznenada desi i dođe do njegove ili moje smrti. On onda neće moći da me sahrani, jer zakona nema, a sa mnom je proveo ceo život i poznaje me bolje nego bilo ko drugi i treba da ima mogućnost da to uradi. Ili, ukoliko zajedno živimo u stanu koji se vodi samo na moje ime – a obojica otplaćujemo isti kredit dvadeset godina udruženim platama, jer u Srbiji samo tako i možete živeti, i ja umrem, testamenta nema, a na primer, imam homofobičnu porodicu koja me nikada nije prihvatila – šta onda? Ta ista porodica s kojom na primer nikada nisam komunicirao ima svako pravo da mog partnera izbaci iz našeg zajedničkog stana i uzme nekretninu za sebe, a on, koji ga je na primer plaćao sa mnom i živeo tu sa mnom, mora da se iseli, nema nikakvo pravo na tu imovinu, više nema krov nad glavnom. Kao da nismo ni postojali, kao da sve što smo zajedno u životu radili i gradili ne postoji i nije se desilo. A u međuvremenu, bili smo uzorni i dobri građani i članovi društva i ispunjavali sve naše obaveze koje imamo kao i svi drugi građani i građanke. Znači, iste obaveze ali manje prava i manje mogućnosti? Pa jednostavno ne želim to da prihvatim”, opisuje Jovović.

On je upitao i šta znači Srbija i domovina i zemlja, ako “u toj domovini nemaš ništa i od nje nemaš ništa, nego ti samo uzima i uzima i uzima, a nikada ne daje.”

“Nažalost, to je realnost mnogo većeg broja ljudi u Srbiji nego što možda znate. I slažem se, imamo mi i druge probleme koje treba rešavati, jer gde god da se okreneš vlada neki haos i ludilo, ali ako je vlast, ili država, nesposobna da istovremeno rešava više problema i brine o svim svojim građanima, onda možda nije ni dobra vlast, a vala ni dobra država”, objašnjava Jovović.

Situacija u Srbiji je, kako ocenjuje Jovović, dosta teška, kako u smislu pravnog okvira, tako i generalno u društvu.

“Pored Zakona o istopolnim zajednicama, neophodno je hitno usvajanje Zakona o rodnom identitetu i poboljšanje zdravstvenih usluga za trans osobe. Jednako važno je da imamo brzu i adekvatnu reakciju državnih organa i javnu osudu predstavnika vlasti na govor mržnje i zločine motivisane mržnjom prema LGBT+ zajednici, eksplicitno prepoznavanje LGBT+ u lokalnim akcionim planovima, kao jednu od posebno osetljivih društvenih populacija, izvinjenje svim građanima Srbije koji su pre 1994. godine bili sudski i na druge načine progonjeni zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta, kao i obrazovanje i edukacija mladih o ljudskim pravima i potrebi da se stane na put stereotipima, predrasudama i diskriminaciji”, navodi Jovović samo neke od problema.

Sistemski odgovor vlasti na problem nasilja ne postoji, ukazuje on, ali i dodaje da se produbljuju pogubni narativi.

“Da imam čarobni štapić, verovatno bih želeo da njime mahnem i učinim da sva mržnja iz našeg društva nestane, a koja nažalost obiluje u medijima, na ulicama, u našim školama, porodicama, u politici. U takvoj atmosferi, usvajanje Zakona o istopolnim partnerstvima bi doprinelo ne samo ostvarivanju osnovih ljudskih prava već i preko potrebnoj vidljivosti LGBTIQ+ zajednice i mislim da je krajnje vreme da ga posle Hrvatske, Crne Gore, pa čak i najava sa Kosova, konačno dobijemo i u Srbiji”, naglašava on.

On je podsetio i da je nedavno obelodanjen slučaj policijske brutalnosti prema jednom gej momku, kao i da ne zna koji bi slogan Prajda ove godine mogao da prevaziđe prošlogodišnji “Nismo ni blizu”, uzimajući u obzir to “da se nismo pomerili sa mrtve tačke kada su u pitanju ljudska prava pripadnika LGBTQ+ zajednice”.

“U Srbiji svakodnevno svedočimo zločinima iz mržnje i trenutno se nalazimo pred velikim, novim problemom, a to je izveštaj koji je ministar Žigmanov najavio, a koje se tiče mentalnog zdravlja LGBTQ+ zajednice u saradnji sa Institutom za Javno zdravlje Kragujevac. Skrivena namera tog izvaštaja može biti pokušaj falsifikovanja života LGBTQ+ osoba u Srbiji i stvaranje lažne slike o napretku u ostvarivanju prava, što je teza njegovog istraživanja, protiv čega moramo podići glas. LGBTQ+ zajednica je najugroženija grupa ljudi u Srbiji i pravni položaj ove zajednice stagnira, dok se stereotipi, predrasude i diskriminacija u društvu konstantno produbljuju”, objašnjava Jovović.

Kako napominje, borba za ljudska prava i slobode mora biti svakodnevna, jer u suprotnom, “rizikujemo da izgubimo i ono malo za šta smo se do sada izborili”.

“Tu ne mislim samo na LGBTQ+ zajednicu danas u Srbiji, već je to jasno ako pogledamo istoriju civilizacije i sve odlučujuće momente koji su doveli do danas dosta naprednih mehanizama zaštite ljudskih prava, pogotovo u demokratijama zapadne Evrope. Srbija je, nažalost, u mom slučaju – a ja nisam jedini – pokazala da nije važno koliko mi volimo našu zemlju, kada ona ne voli nas. Sramotno je da mi kao građani Srbije možemo pre da ostvarimo osnovna ljudska prava, što pravo na porodični život jeste, u nekoj drugoj državi, a u svojoj ne”, kaže Jovović.

Činjenica da je njegov brak vest koju mediji u Srbiji sa interesovanjem prenose, za Jovovića je dosta tužna i zapravo govori o tome da je ovo zemlja u kojoj se ne poštuju ljudska prava, jer da je suprotno, to nikada ne bi bila tema.

“Mogu samo da se nadam da ćemo, jednom kada padne ova vlast koja građanima Srbije omogućava tek simulaciju života, a na vlast ne dođe niko gori, jer uvek može gore, postati svesni i kao društvo da ljudska prava nikada ne mogu biti predmet debate”, zaključuje on.

Iako su istopolni brakovi u Francuskoj legalni od 2013. godine, tačnije od usvajanja Zakona „mariage pour tous“ (brak za sve), koji omogućava stupanje u bračnu zajednicu ili građansko partnerstvo (PACS) Francuzima i stranim državljanima, kojima se brak ili partnersvo sklopljeno u Francuskoj priznaje u njihovoj zemlji porekla, do pre nekoliko godina za građane sa naših prostora postojala je dodatna problematika.

Zakon je precizirao da se ne odnosi na građane 11 država sa kojima Francuska ima sklopljene bilateralne sporazume – među kojima su Poljska, Maroko i ex-Yu zemlje, uključujući i Srbiju.

Ipak, Francuski kasacioni sud je odbacio članove tih bilateralnih sporazuma u odluci iz 2015. godine, kada su dvojica muškaraca, Francuz i Marokanac, tužili državu Francusku zbog nemogućnosti da ispune svoja prava.

Njihov brak je tada, odlukom kasacionog suda, dozvoljen.

U odluci je navedeno da zakoni druge države i međunarodni sporazumi mogu biti izuzeti ukoliko je ispunjen jedan od sledećih uslova – da jedan od budućih supružnika ima fundamentalnu konekciju sa Francuskom, kao što su posao i prebivalište ili da zemlja sa kojom je zaključen bilateralni sporazum ne priznaje istopolne zajednice, ali ih ni univerzalno ne odbacuje, odnosno zemlje u kojima istopolne zajednice nisu legalizovane, ali je homoseksualnost dekriminalizovana – kao što je Srbija.

Zbog svega toga, srpski državljani mogu sklopiti validan istopolni brak ili građansko partnerstvo u Francuskoj od 2015. godine, koji, međutim, neće biti ekvivalentno priznat u Srbiji.

Tekst je prenet sa portala Danas.