Rich McClear: Sećanje na Dušana Mašića

Piše: Rich McClear, 7. februar, 2022.

• Razrešavati birokratske zavrzlame.
• Obezbediti resurse za ostvarivanje ideje.
• I skloniti se u stranu jer stiže ekspresni voz.

Dušan je imao pregršt ideja, obično uz duhovite, sarkastične komentare.

„Trebalo bi da napravimo program sestrinske stanice gde se srpske stanice mogu zbratimiti sa stanicama van Srbije (ali, molim vas, ne u NATO-u).“ To se isplatilo kada je Radio 021 u Novom Sadu uništen u požaru i kada je oprema radija Tvist iz Slovačke stigla autoputem kako bi vratila 021 u etar.

„Hajde da otvorimo letnju školu novinarstva u Crnoj Gori“. Dušan je pronašao prikladan prostor i lokalnu stanicu za domaćina i sedam godina smo podučavali novinare, menadžere i direktore programa kako da prave inteligentne vesti i programe koji će privući veliki broj slušalaca. Smenjivali smo se u ovom trenerskom poslu, dopunjavajući se, i u jednom trenutku, Dušan je odlučio da održi takmičenje u izboru novog turističkog slogana za Crnu Goru. Naravno, Dušan je smislio dva pobednička slogana: „Dobro došli u Crnu Goru, evo vam četke za ribanje“. (Komentar na održavanje higijene u hotelu Fjord) i „Dobro došli u Crnu Goru, vaš auto je već ovde.“

Toliko toga smo uradili zajedno. Putovali smo u Bosnu da radimo na postavljanju snažnog predajnika za „Radio Drina International” koji bi emitovao vesti B92 nazad u Srbiju kada je B92 bio zabranjen. Ponovo smo otputovali tamo kada je predajnik dignut u vazduh da pregovaramo sa ambasadama, pukovnicima i pandurima da bismo obezbedili zaštitu za satelitsku antenu koja bi slala fid tek vaskrslom predajniku. (Dušan se okrenuo prema meni i tiho rekao „Verovatno ga je policija digla u vazduh.“)

Naporan rad isprekidan smehom. Naporno smo radili da razvijemo ANEM kao održivu nacionalnu alternativu RTS-u. Vredno smo radili na projektu „Prsten oko Srbije“ za emitovanje B92 u Srbiji, ali smo se i smejali. Postali smo prisni prijatelji koje je povezivao posao i smeh.

Jednom, u sedištu ANEM-a, kada je pomislio da vlasti možda prisluškuju naše razgovore koristeći naše mobilne telefone kao bubice, umesto da izvadimo baterije, što je uobičajena praksa, Dušan je predložio da telefone stavimo u metalnu korpu za otpatke koja snažno odjekuje, zajedno sa kasetom „Public Enemy”. Dušan, uvek obazriv kakav je bio, hteo je da zabavi naše slušaoce.

Ipak, najjače sjećanje koje imam je bio telefonski poziv. 5. oktobra, 2000. bio sam u Budimpešti na telefonskoj liniji sa Dušanom koji se nalazio u Beogradu. Obaveštavao me je kada je naš „prsten“ predajnik u Bosni bio ometan. Bio sam na drugoj telefonskoj liniji sa bosanskim vlastima, i dobijao sam od njih dozvolu za pomeranje na druge frekvencije (nismo hteli da obaramo nijedan avion), a na trećoj telefonskoj liniji je bio operater na samom predajniku. U jednom trenutku, Dušan je rekao: „Vratili smo se u Dom omladine, vratili smo se na frekvenciju 92,5, sada idite u krevet“.

Nisam otišao na spavanje. Otvorio sam bocu vina i nazdravio prijateljima u Beogradu. A sada podižem virtuelnu čašu vina. „Za tebe Dušane, volimo te.”