Prevodilac i njegov čovek
Autorka: Snežana Miletić
“… Ljudi bez kalibra i bez ideje
Ufuravaju nam istine crno-bijele…”
Priča je ovo o čoveku koji je tvrdio
Da huk kvantnih stihova rokenrola
Razume
Sve tmine i svetlosti uma pesnika
Koji sada u zemlji lala diše
A nekada je bio naš.
Danas je čovek iz naslova priče
Ništa drugo do čemerni jad
Cikaroš, žbir, ulizica, beda
Od skorojevićkog soja fariseja.
Kao kakav nedovršen i neumesan čovek, on je
Nezajažljiv, netaktičan i neodmeren krajnje
Poput neotesanog, pretvornog kukavice se vlada
Uporno u srebroljublje i licemerje
Hrli
Laže, folirant je i rado istinu za laž menja
Duša mu – ko u nekog šibicara-drugoligaša
Mitomanski u podaništvu pliva
Slabić je u suštini
I žalostan je – njegovog modusa operandi – kvar.
A to što se demagoški vlada
Hoteći da bude portparol
Čak ideolog drugog, besprizornog uma
Samo je još jedan prostački
Al’ opasan hir
Kojim se luzerski vuče svetom
S jednim već ocvalim pluskvamperfektom.
I mada obojica ogrtač od zlata nose
Slinavi trag kukavnog puža golaća seju
Šireći samo mržnju i strah
I sve to dok Hristovo ime na ustima nose
Pa opet, svedoče lažno
Baš suprotno onome što božiji sin kaže:
“Ne svedoči lažno.”
A svedočili su – obojica
Udvoričko-kukavički, lažno
Amaterski
U opasnom igrokazu
Protiv jagnjadi božje
Dece svoje
Protiv mladosti zemlje ove.
I sve to zbog dvora od oraha svojih
Privilegija i blaga zamaljskih
Što se grade da ih ne zanimaju
A upravo njima na carstva Hada
A ne boga, oca našega, vrata kucaju
I sve to, iako znaju
Da na kraju svi istu parcelu imamo
U koju se ništa poneti ne može
Čak ni sećanja onih
Koje smo ljubavlju svojom,
A ne cinkarenjem, zadužili.
Drukaroši ne znaju
Da to samo kod njihovih lažova možda pali
Onih što ispod mantija crnih,
Pokrivenih lica nehajno, vire.
I mada su tužne reči njihove
Jer ne priliče pristojnom svetu
Uzalud troše slova silna
Dok sad nadiru Mandušići Vuci
Grme ovi srcima drvenih mačeva svojih
Pred kojim čelične vojske laži
Nemaju nikakve šanse
One ne mogu biti jače
Od zgaženih, zgromljenih i tlačenih
Živih i mrtvih koje zastupamo
Onih iz Simovićevih stihova
Koji kroz svakoga od nas struje.
I dok zvona dvora vaših, zlatnih
Pogrešno vreme otkucavaju
Jedan sat
Neumoljivo kuca i grabi
Dok sitno broji
Ka slobodi…
