Prenamena Sigurne kuće u Vranju rizik po žene i decu, upozorava Fond B92

Autor: Sanja Petrov, Izvor: Slobodna reč

Pomenutim pravilnikom otvara se prostor da usluge smeštaja ove specifične jedinice Javne ustanove „Centar za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite“ budu dostupne i ostalim kategorijama – „žrtvama zlostavljanja, deci žrtvama zanemarivanja i osobama pod sumnjom da su žrtve trgovine ljudima“.

Dok nadležni tvrde da će sve biti u redu i da će pronaći adekvatna rešenja kako bi se svi korisnici osećali bezbedno, naši sagovornici koji stoje iza nacionalnog projekta „Sigurna kuća“, ali i predstavnici organizacija za zaštitu žena upozoravaju da će ovakva odluka dodatno ugroziti sve žrtve.

Matić: Objekat isključivo za smeštaj žena i dece žrtava nasilja u porodici

Za postojanje vranjske „Sigurne kuće“ otvorene 2015. godine, zaslužni su Fond B92, čiji je ovo nacionalni projekat, Sjedinjene Američke Države, čija je Evropska komanda vojske preko kancelarije Ambasade SAD u Srbiji izdvojila 213.000 dolara za izgradnju objekta, kao i Grad Vranje koji je obezbedio lokaciju, sve potrebne priključke i zaposlene.

Upravitelj Fonda B92 Veran Matić za Slobodnu reč ističe kako je ugovorom bilo precizirano da se prenamena objekta ne može vršiti bez pismene saglasnosti Fonda B92, da se on mora koristiti isključivo kao sklonište za žene i decu žrtve porodičnog nasilja, kao i da to nije u redu ne samo iz formalnih već i iz bezbedonosnih razloga:

„Reč je o objektu čija veličina ne omogućava da se različite kategorije žrtava razdvoje. Svaka od ovih grupa ima različite potrebe i traume. Tu je i problem bezbednosti korisnica i dece. Objekat će svakako biti dodatno ugrožen ako bude služio i za smeštaj žrtava trgovine ljudima“, ističe Matić.

Kako dodaje, od Fonda B92 nije zatražena dozvola za prenamenu Sigurne kuće.

„A da su poslali zahtev, svakako bismo poslali negativan odgovor“, kaže Matić i dodaje da će Fond B92 zahtevati od nadležnih pridržavanje ugovora.

Milosavljević: Vodimo računa o svemu, ništa nismo uradili ako se ljudi osećaju nebezbedno

Većnica čiji su resor zdravstvena i socijalna pitanja i lokalna samouprava, Danijela Milosavljević, na konferenciji za medije nakon poslednje sednice Gradskog veća na kojoj je, između ostalog, i izglasan novi pravilnik, objasnila je da je dosadašnjim pravilnikom regulisan smeštaj za žene i decu žrtve porodičnog nasilja, a da se novim pravilnikom ovo ne odnosi samo na žene, već su dodate i ostale grupe korisnika koje mogu biti smeštene.

U telefonskom razgovoru nakon sednice Milosavljević nam je objasnila da se JU „Centar za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite“ u skladu sa svojim kapacitetima „administrativno snalazio“ kada je u pitanju smeštaj ugroženih kategorija.

„Najbitnije je da Centar u okviru svojih kapaciteta može da zbrine ugrožene kategorije, ništa nismo uradili ako se ljudi ne osećaju bezbedno“, rekla je ona.

Prema njenim rečima, retki slučajevi gde je muškarac žrtva porodičnog nasilja i bio mu je potreban smeštaj, rešavani su zbrinjavanjem u drugu smeštajnu jedinicu koju ima Centar, odnosno Prihvatilište za odrasla i stara lica.

„Retki su slučajevi da je muškarac žrtva porodičnog nasilja kojem je potrebno zbrinjavanje. Obično su to ljudi u poznim godinama, starija kategorija muškaraca. Mislim da nismo imali korisnika mlađeg od 55 godina“, kaže Milosavljević.

Dodatni rizik za već ugrožene

Iz Gradskog veća dobili smo elektronsku verziju novog pravilnika, kojim je predviđeno da su usluge smeštaja u Sigurnoj kući dostupne žrtvama nasilja u porodici, žrtvama zlostavljanja, deci žrtvama zlostavljanja i osobama pod sumnjom da su žrtve trgovine ljudima.

„Osnovni kriterijum za prijem korisnika je porodično nasilje, zlostavljanje, zanemarivanje dece i sumnja na trgovinu ljudima“, stoji u novom pravilniku.

Dodatni kriterijumi su određeni „sveukupnom životnom situacijom korisnika (ugroženost od nasilja i raspoloživi resursi zaštite) i karakteristikama njihovih psihofizičkih statusa, piše u nastavku.

Da ovo rešenje može doneti više štete nego koristi smatra i direktorka Odbora za ljudska prava u Vranju Suzana Antić Ristić, koja vodi organizaciju sa višedecenijskim iskustvom u radu sa žrtvama porodičnog nasilja.

„Uz svo razumevanje da u društvu i našoj okolini postoje i druge kritične kategorije ljudi kojima je neophodan hitan smeštaj, Sigurna kuća je namenjena isključivo ženama i deci i ne može niko drugi to da koristi. Grad Vranje ima obavezu da zbrinjavanje ostalih ugroženih grupa organizuje kroz druge programe“, ističe naša sagovornica.

Smatra da sa tim „nema igranja“ i da se ceo proces mora pažljivo ispratiti kako ne bi došlo do nesporazuma, jer nadležna Javna ustanova ima još jedinica za smeštaj.

„Ako je ova vlast objekat namenski građen za žene i decu žrtve nasilja nekim pravilnikom ’spakovala’ za druge namene, to je skandal i ja sam bez komentara. Oni odlično znaju šta je i Istanbulska konvencija i sigurna kuća i kakav je to program. To će biti samo potvrda ove vlasti da ih apsolutno nije briga“, kaže Antić. 

Kako dodaje, niko od nadležnih nije kontaktirao Odbor i SOS telefon tokom izrade novog pravilnika iako preko 20 godina rade sa žrtvama porodičnog nasilja.

Novim pravilnikom nastavlja se i prethodna praksa da je usluga besplatna za sve slučajeve u nadležnosti vranjskog Centra za socijalni rad, a da korisnicima koji su iz nadležnosti drugih centara iz Pčinjskog okruga, usluge po važećem cenovniku plaćaju njihove opštinske uprave.

Sigurna kuća u Vranju zbrinjavala je žene i decu žrtve nasilja iz celog Pčinjskog okruga – Vranja, Vranjske Banje, Trgovišta, Vladičinog Hana, Surdulice, Bosilegrada, Preševa i Bujanovca, koji ukupno imaju preko 190.000 stanovnika od kojih je preko 96.000 žena.

Kada je otvorena u martu 2015. godine, saopšteno je da može da primi do 25 osoba. U novom pravilniku stoji da je kapacitet Prihvatilišta za žrtve nasilja u porodici – Sigurna kuća 10 korisnika, što je bila praksa i u proteklom periodu.

Osim ograničenih kapaciteta, veliki problem u funkcionisanju ovog sistema je i neujednačeno finansiranje i neprijavljivanje nasilja. O ovome je pre dve godine pisala članica mreže Novinarke protiv nasilja novinarka Dejana Cvetković u tekstu Kako do mesta u sigurnoj kući koja pokriva čak sedam opština.

Istraživanje je pokazalo da lokalne samouprave često ne izdvajaju dovoljno novca za smeštaj žena i dece žrtava nasilja, pa pojedine opštine više od godinu dana nisu imale nijednu korisnicu.

Takođe, žene neretko odustaju od prijavljivanja nasilja zbog straha, nepoverenja u institucije i neujednačenog postupanja centara za socijalni rad. Dešava se i da budu prinuđene da napuste Sigurnu kuću jer njihova opština odbija da plati troškove, dok stručni radnici ponekad umanjuju ozbiljnost prijava i podstiču „pomirenje“ sa nasilnikom. Takav sistem ostavlja žene bez stvarne zaštite i podrške.

Tekst je prenet sa portala  Slobodna reč