Prava osoba sa hendikepom sasvim namerno izgubljena u prevodu

Piše: Milan Janković, Udruženje Studenata sa Hendikepom

Najčešće, ti događaji su kontaminirani hipokrizijom i patetikom jer se ukazuje na težak položaj, ograničenost mogućnosti u društvu i potrebe za različitim vidovima pomoći, ali doslovce niko ne pominje suštinu prava i obaveze naše države. Diskurs o potrebnim vidovima pomoći je najbolji pokazatelj zamene teza u pogledu ostvarivanja prava jer se insistira na moći, bolje rečeno postojanosti nemoći velike većine osoba sa hendikepom u ostvarivanju prava. Niko od glavnih kreatora u definisanju položaja osoba sa hendikepom ne pominje značajnost postojanja podrške u ostvarivanju prava. Ako se pitate zašto, odgovor je zato što bi postojanje podrške u ostvarivanju prava većine istovremeno bio i kraj moći manjine da u ime većine koristi povlastice i privilegije, ali samo za sebe.

Na osnovu stečenog iskustva u pružanju podrške, bez obzira na njihovu različitost, nije teško zapaziti dominantne karakteristike u društvenim ulogama osoba sa hendikepom. Velikom broju nije poznato koja su njihova prava, ali je značajnije što većina njih nije sigurna da li se prava za koja znaju da postoje odnose i na njih same ili su ta prava rezervisana za nekog drugog. Veliki broj njih je zbunjen ličnim mogućnostima ili nemogućnostima i ima potrebu za diskrecijom zbog emotivne ranjivosti uzrokovane osećajem neprihvaćenosti od okoline. Ipak, kod društveno najvidljivijeg dela osoba sa hendikepom, usled svesti o ličnoj dominaciji u odnosu na ostale, postoji nezasita želja za finansijskim i društvenim priznanjima.

Odgovor za kojim se traga duže od 20 godina je koliko u Srbiji ima osoba sa hendikepom. Čekajte, sve vreme govorim o osobama sa hendikepom, a većina vas misli na osobe sa invaliditetom. Apsolutno ne mislimo na isti deo populacije, a čak i da mislimo, zakonodavni sistem u našoj državi jasno razlikuje mogućnosti u ostvarivanju prava različitih kategorija osoba sa invaliditetom i verovatno niste znali da oko 95% osoba sa hendikepom ta prava ne može da ostvari. Na čemu počiva ova tvrdnja? Tvrdnja počiva na egzaktnosti brojeva kao pouzdanih pokazatelja društvene nepravde.

Na osnovu rezultata popisa 2011. godine u Srbiji postoji nešto više od 570 000, odnosno nešto manje od 8% ukupnog stanovništva su osobe sa invaliditetom. Planetarno stabilne procene su da se svaka peta osoba susreće se sa nekom barijerom u svom funkcionisanju i zbog toga je prepoznata kao osoba kojoj je potreban neki vid podrške, odnosno oko 20% populacije su osobe sa hendikepom (persons with disabilities). U Srbiji ovaj procenat može biti samo veći, zbog najveće incidence kancera u Evropi i učešća vojnih i civilnih žrtava ratovanja u poslednjoj deceniji 20. veka. Dakle, ako primenimo statistički stabilne procene i ispravan pristup, u Srbiji je najmanje milion i po stanovnika u situaciji hendikepa. Primenom statistike koja počiva na Gausovoj krivi o prirodnoj raspodeli i verovatnoći pouzdanosti procene, možemo konstatovati da bi u Srbiji trebalo da je više od 1 500 000 osoba sa hendikepom, ali da je zbog primene pogrešnog pristupa ta brojka manja od 80 000 osoba. Neko će reći kako sad, zar nije malo iznad 570 000 osoba sa invaliditetom? Da, ali rezultati popisa su posledica subjektivne samopercepcije, a broj osoba koje na osnovu invaliditeta ostvaruje neko pravo je objektivan pokazatelj. Hteli ili ne da se složimo sa prirodnim zakonima, oni su tu i teško da ih možemo promeniti. Zbog toga možemo da menjamo pristup, naročito ako znamo da je postojeći pristup pogrešan.

Pristup u Srbiji počiva na medicinskim dijagnozama i direktnim finansijskim i materijalnim prinadležnostima, a to je pogrešno. Ako želite da budete aktivan subjekt u posmatranju i rešavanju problema, sigurno ćete pitati na čemu bi trebalo da se bazira pristup koji bi bio društveno pravedan? Odgovor je na sagledavanju potrebe za podrškom u ostvarivanju prava, odnosno obezbeđivanju servisa podrške koji bi svakoj individui garantovali poštovanje ljudskih, građanskih i svih drugih prava koja pružaju ravnopravnost. Jevrejska izreka o davanju ribe i učenju gladnog čoveka da peca je ilustracija između primenjenog i pravednog pristupa, s tom razlikom što pristup u Srbiji taj obrok (ribu) u vidu nekog prava garantuje tek svakoj 20-oj osobi kojoj je potrebna podrška, ali ne u pogledu svih prava već samo najosnovnjih, a koja u velikoj meri i ograničavaju uključivanje osobe u društvo. Sva moguća i potrebna prava su zagarantovana broju od oko samo 500 osoba sa invaliditetom. Zašto je to tako?

Jednostavno, prava osoba sa invaliditetom u Srbiji su kreirana po meri ljudi koji imaju društvenu i političku moć i na taj način su zakonska prava zapravo samo ekskluzivna prava koja može da ostvari mali, ali moćniji deo ove subpopulacije. Ova moć je potvrđena kroz kriterijume, koji opet, ne počivaju na društvenoj pravednosti već na medicinskim procenama i kategorijama. Osnovni kriterijum za ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom je pravo na pomoć i negu drugog lica. Na osnovu ovog prava korisnik stiče uslov da ostvari i druga prava iz domena socijalne zaštite, ali i oblasti obrazovanja, zdravstvene zaštite, kao i određene povoljnosti prilikom uvoza i registracije (uglavnom luksuznih) automobila, ali i pravo na mnoge druge privilegije koje su više od osnovnih prava. Pravo na tuđu negu jeste osnovni uslov, ali su drugi uslovi kreirani na taj način da sve manji broj korisnika može da ih ostvari. Inače, na osnovu Trećeg izveštaja o smanjenju siromaštva, 2018. godine je bilo nešto manje od 36 000 primaoca osnovnog dodatka za tuđu negu i pomoć dok je pravo na uvećani dodatak imalo oko 16 000. Uvećani dodatak je uslov za ostvarivanje svih ostalih prava, a u međuvremenu je broj primaoca verovatno opao.

Ako uporedimo razliku između 1 500 000 i 52 000 ili 15-16 000 je miliončetristo i još nekoliko hiljada. Da li na osnovu toga možemo reći da su prava osoba sa hendikepom u Srbiji izgubuljena u prevodu? Verovatno da, ali je otvoreno pitanje da li je to slučajno ili namerno. Na osnovu iskustva tvrdim da su prava osoba sa hendikepom u Srbiji izgubljena namerno, ali i zbog neznanja onih koji državi osiguravaju mir u oblasti. Uostalom, na pomen osobe sa hendikepom najvećem broju ljudi su asocijacija korisnici kolica i sve ono čemu NE MOGU da pristupe zbog barijera. Istovremeno, zanemarljivo mali broj ljudi će se setiti osoba sa mentalnim hendikepom koji zbog anksioznosti, fobija, depresije ili nivoa razvoja mnogo većem broju prostora NE SME da pristupi. Pristup ljudskih prava garantuje podršku i onima koji ne mogu, onima koji ne smeju, kao i svima kojima je podrška u funkcionisanju potrebna. Ta podrška i to pravo su u Republici Srbiji izgubljeni u prevodu voljom političara i uticajnih osoba sa invaliditetom, kojima invaliditet garantuje moć, pre svega ekonomsku, a zatim i društvenu i političku. Oni koji su bez ove moći…njih je 1.400.000 i više i oni su izgubljeni u prevodu.