Porodice žrtava iz Malog Orašja i Dubone ogorčene i očajne, monstruozni ubica se smeje! (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

A nada da će dobiti odgovor na pitanje koje ih razdire, sve više bledi.

Zašto su ubijena njihova deca? Njih devetoro.

Zašto su ranjena deca iz ova dva sela, koji se još oporavljaju od jezivih povreda koje su zadobili? Njih sedmoro.

Nijedan normalan mozak ne može da razume i prihvati šturi podatak da je jedno monstruozmo, čovekoliko biće, opremljeno arsenalom najubojitijeg oružja, tek tako, iz čista mira, moglo da krene i počne da puca na nedužnu omladinu, najpre na Ravnom Gaju, zatim kod škole u Duboni.

A oni su se samo okupili da se druže, da obeleže Đurđevdanski uranak, da proslave rođenje deteta u porodici Mitrović, da se vide sa drugarima i ispričaju.

Nisu mogli da znaju da im je to bilo poslednje viđenje i poslednji izlazak.

Suđenje Urošu i Radiši Blažiću je nastavljeno i 21. oktobra ove godine. A bilo je pre dvadesetak dana, i biće ponovo za isto toliko. Preteško je to, bolno i stresno do nepodnošljivosti. I svaki put ih šokira i sablazni neko novo otkriće ili novo svedočenje. I svaki put ih izbezumi neljudsko ponašanje monstruoznog masovnog ubice, koji im se smeje iza sigurnog neprobojnog stakla, sa pancirom i policajcima koji ga svojim telima štite i brane od ogorčenih i očajnih porodica. On se smeje, pravi grimase i ruga im se u lice. I ubica i njegov brat, koji pobedonosno izlazi iz sudnice i podiže prst naviše, kao znak da su super prošli na suđenju.

Blažići: majka, brat, snaha i deda, su se posle pretnje kaznom, pojavili na sudu jer su dužni da se pojave.

Ali su odbili da svedoče, jer po zakonu nisu obavezni da to učine. To su odradili prošli put. Pojavili su se, izjavili da ne žele da svedoče i pobedonosno i uzdignute glave, izašli iz sudnice. Oni su svoj posao odradili i sad mirno i bezbrižno čekaju razvoj događaja.

Za to vreme, porodice ubijenih … ne jedu, ne piju, ne spavaju. Ne pomažu sedativi, reči podrške i razumevanja… Ništa ne pomaže. Rane su sveže, duboke, neprebolne. Svi su se razboleli u međuvremenu. Infarkti, predinfarktna stanja, visok pritisak, nesanica… Šta sve ne. O duševnoj patnji i moru prolivenih suza, da i ne govorimo. A svako to ročište doda još poveću čašu gorčine i jeda.

Na suđenje su došli članovi sve tri porodice Mitrović. Pecini roditelji i braća Nikola i Jovan, Markovi roditelji, a došla je i njihova sestra od strica Andrijana, jedna od najteže povređenih u masakru.
Ona je ovoga puta smogla snage da opiše strahotu koju je doživela te noći u Duboni, gde je sa drugaricama Anđelom i Teodorom otišla da se vidi sa društvom. Tada je imala samo 17 godina, a jezive povrede koje je zadobila, sanirane su u bolnici mesecima. Od potpuno zdrave devojke, prepune energije, životne energije i volje za životom i društvom, pretvorena je u senku koja leži, a od skora i hoda. I muči se i dalje i nosi sa svojim teškim povredama i teškim životom kojim živi od detinjstva, od kada je izgubila oca i ostala sama sa majkom i sestrom, bez novca i ikakvih prihoda. U međuvremenu, starija sestra se udala i rodila dvoje dece. Oni su radost i uteha Andrijani. 

I njen mali zoo vrt sa kućnim ljubimcima: zečevima i psima.

U njen tužan i težak život, kao i kod drugih teško povređenih, sreću i radost je doneo Jovan Mitrović, Andrijanin brat od strica, rođeni Pecin brat i brat od strica Marka Mitrovića, koji je krvnički ubijen prvi, i jedini ostao na mestu mrtav te strašne noći 4. maja prošle godine.

A imao je samo 18 godina i bio ujak svom sestriću, samo četiri dana.

Kad biste samo videli Jovana Mitrovića, to nežno, toplo lice dobrog čoveka, ogromnog srca i neviđene hrabrosti. Vitak i visok, sa hodom i pokretima gazele, pleni i topi led u grudima. Smiren, disciplinovan, hrabar, odlučan da ispuni ciljeve koje je sam sebi postavio. Svojom humanitarnom trkom krajem prošle godine, svim povređenima iz malog Orašja i Dubone je donirao znatne svote novca, od kojih su ranjeni i njihove porodice mogli da prežive, da se leče i da se makar ne muče sa finansijskim problemima u dužem periodu.

Jovan je ranjenima pomogao više nego država, više nego grad Smederevo, više nego bilo ko drugi. On je u selu i mnogo šire, humani mladi čovek u koga se gleda sa ogromnim poštovanjem i beskrajnim divljenjem.

Taj i takav Jovan je na ovom ročištu, uz pratnju policije udaljen sa suđenja. Tog i tako smirenog i kontrolisanog Jovana, svojim bezočnim grimasama, smejanjem, podrugljivim klimanjenjem glavom u stilu „samo ti pričaj, ne možeš mi ništa“, Uroš Blažić je uspeo da toliko iznervira Jovana dok je svedočio, da je ovaj potpuno izgubio kontrolu i nije birao reči kojima se obraćao Radiši i Urošu Blažiću.

„Ubio si mi dva brata! Marko je klečao, molio te je da ga ne ubiješ, a ti si mu pucao u glavu. Imao je rupu na čelu!“

Nakon potresnog svedočenja i ponovljene priče kakav su prizor zatekli na Ravnom gaju te noći, Jovan Mitrović se obratio Urošu i njegovom ocu Radiši Blažiću:

„Radiša, sram te bilo! Pogrešio si u onom najvažnijem, u vaspitanju i odgoju svoje dece! Jedan mi je ubio dva brata, a drugi mi šalje lajk, kao sve je u redu“.

„Gledaj me, majmune jedan, ubio si mi braću. J***m ti sve po spisku! Smrade!“, počeo je da viče Jovan, dok ga je straža bukvalno iznela iz sudnice.

Uroša Blažića je sud samo opomenuo da se pristojno ponaša u sudnici.

Koje je to pravo i pravda da Jovan, koji je do detalja opisao najstrašniji horor te noći, koji je svog teško ranjenog brata Petra vozio do bolnice u Smederevu, vozeći brzinom od 160-170 na sat, rizikujući svoj život i život najstarijeg brata Nikole, koji je na zadnjem sedištu držao Pecu i bodrio ga da izdrži, koji je preživeo bratovljevu smrt 50 dana nakon ranjavanja, koji je trčao 90 km da prikupi novac za ranjene, doživi da bude izbačen iz sudnice.

Uroš Blažić, vinovnik neviđenog masakra, samo je opomenut da se u sudu pristojno ponaša.

Tako rade takvi zločinci i kukavice. Kad vide majku koja ih ne pogleda, briznu u plač. Kada vidi heroja i junaka koji je ublažio mnoge strahote koje je ovaj napravio, tad se smeje i pravi uvredljive grimase. Valjda svestan da mu ni Jovan, ni Nikola, najstariji brat koji je takođe svedočio, niti bilo ko u tom trenutku, ne mogu ništa, jer su zaštićeni kao beli medvedi. Uroš i Radiša pancirima i neprobojnim staklom, a porodicu Blažić čuva policija 24 sata sedam dana u nedelji i organizovano prevozi na ročište uz policijsku pratnju.

Čak su na dan ročišta zaustavili vozila kojima su nesrećni roditelji krenuli na suđenje, da bi zaštićeni Blažići prošli. O tome su govorile Biljana Mitrović, majka najstarijeg mladića Petra, divnog momka koji je okupljao mlade iz sela da se druže, da igraju fudbal, folklor, koji se trudio da oživi svoje selo, i divna, prelepa Dragana Vujadinović, majka divnog nasmejanog dečaka sa rumenim obrazima Nikole, koji je imao samo 14 godina.

Na ročištu su bili i roditelji najmlađeg Nikole, otac Dejan koji je među prvima stigao na mesto masakra, majka Dragana i brat Mihajlo, koji je pukom srećom preživeo, pošto ga je smrtno ranjeni Nikola bukvalno odgurnuo od sebe jer je to bio jedini način da se ta noć preživi. Bio je tu i njihov deda Drago Milić, koji je svedočio.

„Ne znam šta da kažem. Bio sam gore, video sve. To je užas. Video sam tog momka, oči su mu bile otvorene, sedeo je, predavao se. Neka kaže ovaj idiot da li ga je molio da ga ne ubije, a on ga ubio. Ja sam pored mog unuka prošao dva puta, ali ga nisam video. Neki su kukali, neki nisu, Nemanju Ilića sam uhvatio za rame, da ga pomerim, ali sam osetio da mu je polomljena ruka.

Nemanja Stevanović je tražio da mu pozovemo oca, Jovan Ranković je zapomagao, tražio je pomoć, zatim je došao Miloš Jovanović ranjen u koleno, kaže da je iskrvario.

Uroš Blažić je genetski psihopata. Otac mu ništa bolji nije. Ni deda, niko od njih nije kako treba, sad mogu da kažem, da je Uroš malo veći.

Može da se pohvali da je ubio dete od 14 godina, može da se pohvali. Ja bih voleo da se obratim ovim ljudima, neljudima. Vi ste mrtvi već. Šta god da vam uradimo ne vredi“, rekao je on, a zatim se okrenuo ka boksu gde su bili okrivljeni.

I dedu Draga Milića su tada okružili zatvorski čuvari.

Na ovom ročištu su svedočili i članovi porodice Gavrilović, deda po majci Uroša Blažića Dragan i ujna. Oboje su, očigledno pozvani da brane ugled porodice Blažić i da i svojim iskazima podrže iluziju da su svi oni jedna časna i skladna porodica u stilu, mi ništa nismo videli, ništa nismo čuli, ne znamo da li su imali oružje, ne znamo da li se pucalo na slavama i svadbi jer je bila muzika pa se nije dobro čulo…!?

U takve priče, posle svega, više niko ne može da veruje, pa se nadamo da neće ni sud.

Svi su znali da se u porodici Blažić vrlo često i vrlo jako pucalo, samo ujna i deda, pojma nemaju o tome.

Vojska je dostavila pismeni izveštaj o kamionima koji su viđeni jutro posle zločina. Navodno su ti kamioni išli iz Pančeva do Mladenovca, i baš su tog dana prošli kroz selo Dubona, pored dva bolja puta koja postoje!? Zaista ne znam nikog ko bi mogao da poveruje u ovakvo objašnjenje.

Za sledeće ročište biće pozvani vozači tih kamiona, da objasne gde i šta su vozili.

Advokati oštećenih su tražili da u zapisnik uđe drsko i bezobrazno ponašanje Uroša Blažića, kojim se nesrećne porodice još više traumatizuju.

Ročištu su prisustvovale i porodice iz Dubone: Zorica i Saša  Panić, roditelji Kristine i Milana Panića, kao i porodica ubijenog Dalibora Todorovića: majka Danijela Vujić, sestra Suzana i otac Miša Todorović.

Na sledećem ročištu očekuje se svedočenje veštaka, pregled video snimaka, kao i čitanje pisane dokumentacije. Očajne i izmučene porodice žele da se suđenje završi što pre i da zločinci dobiju jedinu moguću iole adekvatnu kaznu, a to je za njih samo doživotna robija.

Ništa manje od toga ne prihvataju kao kaznu.