Pobediti zlo i strah u sebi: “Drakon”, 25. aprila premijerno 

Autorka: Snežana Miletić

Politička satira, jedna od najboljih dekonstrukcija autoritarne vladavine, “Drakon” Jevgenija Ljvoviča Švarca, nova je predstava Pozorišta mladih, Novi Sad, čija će premijera biti 25. aprila, na Velikoj sceni – od 19.30. Ovaj tekst, nastao daleke 1943. godine, ali i danas – i te kako – zapanjujuće aktuelan, inspirisao je rusku rediteljku Ljudmilu Fjodorovu da inscenira tu snažnu priču o manipulaciji i zloupotrebi čoveka, ali i o autoupotrebi i automanipulaciji, o tome kako se sloboda mora osvojiti, a onda se s njom znati i nositi… 

Švarc u svojoj drami raskrinkava laži koje tirani šire kroz priču o patriotizmu kako bi prikrili svoje pljačkaške namere i sasvim konkretne pohode. “Drakon” govori o vitezu Lanselotu, koji bi da oslobodi ljude opakog Drakona/Zmaja, koji, držeći ih u strahu, njima manipuliše i vlada. Vitezovi napori nailaze na otpor, jer je većina podanika navikla na Drakonove brutalne metode vladavine i s njima se srodila, ma kako one surove bile.  

O tome koliko je ovo delo bilo pronicljivo i dalekovido, pa time aktuelno i danas, kao i u trenutku kada je – s hitlerovskom čizmom za vratom i u mislima, i pisano, možda ponajbolje govori rečenica koju izgovara Drakon/Zmaj: “Vidite, ljudska duša je vrlo otporna. Prepolovite telo – i čovek je uništen, ali rastrgajte dušu – ona samo postaje savitljivija, to je sve.” 

Snagom svog glumačkog identiteta, uloženog u ovo delikatno pozorišno putovanje, priču o tetovinarnim dušama, nemim i gluvim, progorelim i okovanim, ali i onim opojno čistim, izvode naši glumci: Marija Radovanov, Ivan Đurić, Aleksa Ilić, Ksenija Mitrović, Slobodan Ninković, Saša Latinović, Uroš Lazović, Aleksandar Milković, Neda Danilović i Slavica Vučetić. 

Scenografija, kostim i idejno rešenje lutaka delo su Andreja Zaporožskija, kome je stručna saradnica za kostim bila Milica Grbić Komazec. Kompozitor je Aljbert Halmurzajev, scenski pokret osmislila je Ista Stepanov, dok dizajn svetla potpisuje Ratko Jerković. 

Prve reprize su 26. i 27. aprila, od 19.30 sati. 

Rediteljka Ljudmila Fjodorova o predstavi “Drakon”

“Mi ljudi odgovore i krivicu uvek tražimo oko sebe, u nekom drugom oko nas, smatrajući da su neki drugi, neki protivnici, krivi za okolnosti u kojima živimo. U našoj predstavi taj prst sa znakom pitanja pokušali smo da okrenemo ka sebi, da vidimo – da li se odgovori na pitanja koja nas muče kriju u nama. Naravno, čovek se ne može posmatrati izvan nekih spoljnih prepreka i sistema u kojem živi. Mi smo deo sistema u kojem živimo, ali i nekog globalnog, opšteg sistema stanja stvari. Pitanje je samo – gde je granica, gde je taj rub na kojem moramo biti potpuni iskreni prema sebi da se ne bismo izgubili, da ne bismo izgubili sebe, jer ukoliko na vreme ne primetimo tu granicu, ona može da nam isklizne. Lepota ovog teksta je u tome što je izvan vremena, on je kao neka antiutopija. Pisan je davno, bio je aktuelan i tada, a biće verovatno i za 10, 20 ili 30 godina.”

Glumci “Drakona”: Latiti se mača, ljudi ili sebe?

O tome kako “Drakon” otvara karte za čitanje naše stvarnosti, da li je gori drakon u čoveku ili pak drakonski strah u njemu, protiv čega je teže boriti se i šta je opasnije za pojedinca, a šta za društvo, u pauzi između proba govorili su glumci ove predstave…

Aleksa Ilić: Uvek možemo i bolje

 “Sama činjenica da je Švarc napisao “Drakona” četrdesetih godina prošlog veka je dokaz koliko je tema “strahovlade” večito aktuelna. Danas je u našoj zemlji ona jača nego ikad, ali ono što hrani tu “strahovladu” je apatija koja je, nažalost, sveprisutnija kod ljudi, upravo jer su ljudi bombardovani informacijama, lažnim emocijama, strašnom tragedijom i jeftinim veseljem, do te mere da smo mi, kao rod, malo “odustali” od empatije i jednostavno više nemamo snage. Srećom, uvek će se naći neki “vitez Lanselot” koji će preuzeti žrtvu na sebe, podneti još veću žrtvu da bi tako pokušao da istera pravdu, koja je veoma (ne)vešto zatamničena. A drakon u čoveku i drakonski strah u njemu sigurno proizilaze jedan iz drugoga. Strah je primarna i primalna emocija u ljudima i dobro skrojeni “Drakon” ume da iskoristi taj strah kako bi dobio šta želi, a još gore – natera uplašene da veruju da i oni žele baš to isto. Opaki kolut se napravi i desi se da zastrašeni veruju da žive dobro – jer “uvek može gore”, a ne pomisle da možda “uvek može bolje”. 

Aleksandar Milković: Boriti se za ljude koji menjaju svest

“Imam utisak da nije moguće posmatrati ni tekst “Drakon”, ni predstavu u nastajanju bez povlačenja paralele sa trenutnim situacijama u društvu, konkretno – našem. U trenutku u kom se ogoljavaju svi sistemski problemi jednog – našeg društva, mislim da nikom u publici neće biti teško da prepozna Zmaja (Drakona) koji godinama svoje podanike (koje naziva svojim dušama) drži u mraku, a torturu nad njima sprovodi preko svoje mreže špijuna (gradonačelnika i njegovog sina) i društvo koje takvo stanje stvari vremenom prihvata kao normalno. Tako, Lanselot, vitez, dolazi do saznanja da je potrebno da se ljudi oslobode, ne samo spoljne opasnosti i straha od Drakona, već i straha od promena u samima sebi. I tek tada će biti slobodni. Ili, kako reče jedan transparent: „Ne promena vlasti – nego promena svesti“. I ono što je možda najbitnije: ovaj mlad čovek uzima na sebe da ljudima u tome pomognu, makar ga to koštalo. I kaže im: “Ja vas volim, prijatelji“. Ono što ohrabruje jeste da znamo da ima i takvih ljudi i da je sada na nama – ljudima, individuama, članovima jednog društva, koje ima svoje vrednosti i moralna načela – da se za njih izborimo. Dugujemo toliko sami sebi. I jedni drugima.”

Slavica Vučetić: Traženje unutrašnje snage i oslobođenje uma 

“Drakon” Jevgenija Švarca, kroz alegoriju o tiraniji i pasivnosti građana, razotkriva mehanizme moći koji opstaju i nakon pada diktatora. Tekst nas podseća da pravo oslobađanje ne dolazi samo smenom vođe, već promenom svesti i preuzimanjem odgovornosti. U tom smislu, Drakon i danas snažno odražava savremene društvene izazove – od autoritarnih tendencija do kolektivne apatije. Teže je boriti se protiv drakonskog straha u čoveku, jer on parališe volju i želju za promenom. Strah čini ljude saučesnicima u sopstvenom potčinjavanju, što je opasnije i za pojedinca, i za društvo od samog spoljnog tlačitelja. Dok se drakon može pobediti spolja, borba sa strahom traži unutrašnju snagu i oslobođenje uma.” 

Uroš Lazović: Izmerimo se spram ljubavi, razumevanja i praštanja

“Čvrsto sam uveren da je teško imati zdravo i moralno društvo ako je ono sačinjeno od ljudi bez karaktera, vlastitog razmišljanja i hrabrosti. Mislim da sve kreće od pojedinca i da na ličnoj odgovornosti počiva svaka ćelija društva. Mi sami, ogromne snage ulažemo da promenimo druge i da promenimo sistem, kad se svede računica, želimo da je sve drugačije, a da mi više-manje ostanemo isti. Razlog tome je taj što nam je najteže uočiti, a potom se i suočiti sa Drakonima koji su u nama. Često poduzimamo radnje koje nam daju lažno uverenje da se pomeramo ka napred, ali kad se izmerimo spram vrlina ljubavi, razumevanja i praštanja – vidimo da smo siromašni.”

Ivan Đurić: Šta ako… A onda kako..

“Strah u čoveku: “I šta ako smaknemo ovog Drakona? Posle njega će samo doći drugi Drakon. Uzalud je boriti se. Sedi tu i ćuti. Uvek može gore. Kako drugima – tako i tebi. Nije on tako loš kakvih ima. Možda krade, ali i narodu daje. Gledaj svoja posla. Mali smo mi.” 

Marija Radovanov: Više nismo beznadežni slučajevi

“Kada smo počeli sa probama za ovu predstavu, postavilo se pitanje da li je ovaj tekst i dalje tako aktuelan kod nas, kao u trenutku kad je bilo planirano da se radi, pre oko godinu dana? Jer mnogo toga se promenilo u nama od novembra, nešto nas je trglo iz somnabulnog stanja. Sigurna sam da više nismo tako beznadežni slučajevi, kao ljudi koje ovde igramo. Sa druge strane, baš sada je bitno ispričati je. Da se osvrnemo na to kakvim smo lošim putem krenuli i da upozorimo da se na taj put više nikad, nikad, ne vraćamo. Da nam se ne desi da opet zaspemo za volanom i probudimo se na nekom strašnom mestu. To je ono što ja danas iz ove pozicije i trenutka čitam u “Drakonu”. Ovu priču bitno je ispričati uvek i svuda. Gde god je ljudi, države i vlasti da njom upravlja… Švarc je toliko dobro napisao ovu priču. Smestio ju je u okolnost ekstremnog totalitarizma, ekstremnog do tačke komičnog, čak bizarnog. A onda je “zumirao” svakog čoveka u tom sistemu, sve uloge u njemu, sa njihovim shvatanjima, strahovima, nadama, motivima. Svi ti ljudi zajedno, od pralje do gradonačelnika, čine jedan nakaradan, ali zastrašujuće funkcionalan sistem. Šta je tu starije? Ko je koga oblikovao? Oblikuje li nas vlast u poslušne ovce, ili je nama toliko potreban vođa? Ta pitanja nam pisac i rediteljka otvaraju, a na nama je da se suočimo sa sobom – možda se ipak malo prepoznajemo u ovim ljudima? Da li se danas pitamo: “Čime smo mi ovo zaslužili?”. Odricanje od sopstvene moći razmišljanja i odlučivanja, malo po malo, neprimetno dovodi do ovakvih apsurda kakve danas živimo – ne samo mi ovde. Kome je u tim sistemima dobro i kome to treba? Ne bi trebalo ni da je samom vlastodršcu, a ako mu je stvarno dobro, onda malo nije baš dobro…”

Ksenija Mitrović: Hrabrost da se ne prepustimo

“Drakon” je poput neke horor-bajke, a bajke prikazuju teme koje su u čovečanstvu sveprisutne i duboko ukorenjene. Tema rata je, naravno, jedna od njih. Kao i tema “vođe”. Priča o drakonu je priča jednog naroda – to je, u stvari, priča mnogih naroda. Kada se poskidaju velovi magije i natprirodnih moći, vitezova i princeza, zmajeva koji žive 400 godina i proždiru najlepše devojke, mi dobijamo sliku naše trenutne (a večne) političke stvarnosti. Uvek negde, tamo daleko ili baš ovde, sasvim blizu, vlada neki drakon sa tri, četiri, pedesetak glava, koji ne umire već mnogo, mnogo, mnogo godina. Taj drakon možda svoju retoriku menja, čak i politiku, ali mu je bit ista: svoj narod dobro vaspitava da ga prati. Postavlja se pitanje, može li se ikad prekinuti dugogodišnja tradicija poslušnosti i pokoravanja? Možemo li se ikada spasiti? Drakon je opasan u čoveku, a opasan je i drakonski strah u čoveku. Šta je opasnije, zavisi od vremena: “novo vreme, nove tendencije”. Neko će vreme iznedriti više drakona, a drugo – veći strah od drakona. Što je drakona manje – strah je veći, što je više drakona – manji je strah… Tako se bar čini. Ali, drakona će uvek biti. To je, izgleda, neminovnost. Najteže je, međutim, pobediti u nama potrebu da se nekoga plašimo, da nekoga “obožavamo”, idealizujemo, da mu prepustimo svoj život, srce, glavu. Ta potreba, taj manjak hrabrosti, poguban je i za pojedinca i za društvo.” 

Neda Danilović: Sumnja je svuda: u glavi, telu, ali je i snaga svuda…

“Srpstvo je odvajkada negovalo arhetip vožda, oca nacije, najmudrijeg. Neretko nam se to obijalo o glavu, ali glava otvrdla, pa se i navikla. U najnovijoj istoriji naši izbori se svode na biranje manjeg zla, onog podnošljivijeg. I to je naša zona komfora. Švarc je upravo “Drakonom”, visoko intelektualno i hrabro, pozivao na oprez. Sama činjenica da je drama nastala kao navodni osvrt na posledice Hitlerovog pokoravanja sveta, s mogućnošću učitavanja staljinističkog sistema SSSR-a, pokazuje koliko je pisac oštroumno iskoristio medijski uticaj teatra, pokušavši tako auditorijum da pozove na razum. Aktuelnost ovog teksta nikada nije jenjavala, a nama se čini da nije bilo plodnijeg trenutka da se zametne na srpskoj sceni. Što se tiče drakona u sebi, protiv njega se boriš snagom volje, karakterom, svesnošću, to je borba protiv ličnih poriva, slabosti i tame. Teška je, ali bar znaš protiv koga se boriš. Imaš metu. Imaš oružje. Ali drakonski strah… On je podmukao. Ne da ti da kreneš u borbu uopšte. Umesto da se boriš, ti sumnjaš. Ne znaš ni gde je neprijatelj, jer on je svuda: u glavi, u telu, u glasu koji ti šapuće da nisi dovoljno sposoban, da ćeš pasti, da ne vredi, da su svi isti, da je moglo i gore. Možda je pravo pitanje: šta je opasnije – ono što nas tera da povredimo svet, ili ono što nas sprečava da ga spasimo?”

Saša Latinović: Stare izreke, svevremene mudrosti

“Kad god poverujemo u to da su stare izreke prevaziđene, svakodnevni događaji nas demantuju. Aktuelnost Švarcovog “Drakona” je tolika da boli. Boli sličnost sa događajima koje neki od nas proživljavamo, već drugi put u svojim malim i kratkim životima. Ta činjenica zabrinjava, jer, ako se sve stalno vrti u krug, onda mi upravo gojimo novog Drakona.“

Slobodan Ninković: Laž je da misli deformišu mozak

“Iako je ova drama nastala 1943. godine, njeno čitanje je, nažalost, i danas i te kako aktuelno. Svedoci smo da su se Drakoni (zmajevi) vratili širom sveta, zavaravajući svoje narode da ih štite od nepostojećih pretnji i neprijatelja. Ili zapravo nikad nisu ni nestajali, već su se menjali i prilagođavali, i iz potaje vladali, prerušeni u ruho nekakve demokratije. Neki od njihovih podanika ih tolerišu, mnogi ih podržavaju. U takvim društvima misli samo deformišu mozak, a shvatanje ispravlja i poboljšava krvotok, kako kaže Fridrihsen, lik iz komada. Drugim rečima, ne mislite – vlast će vam reći šta da mislite. Ne gledajte – oni će vam reći šta ste videli. Ne slušajte – stručnjaci će vam reći šta ste čuli. Švarc u svojoj drami razotkriva sve: laži koje tiranin širi kako bi patriotizmom prikrio svoje pljačke, cinično insistiranje na tome da je otpor uzaludan, potrebu da se eliminišu oni koji govore istinu i to kako su neki korumpirani, pa sarađuju u ugnjetavanju sopstvenog naroda. Nažalost, sve ovo zvuči tako bolno poznato. Ne živimo li upravo to, sada i ovde?”