Pismo iz pritvora i koronarne jedinice (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Draga Slavice,

Dok sam došao do novog telefona i rešio probleme, potrajalo je, i evo, tek sad sam iščitao sve.

Nisam ni sumnjao da ćete se oglasiti, ali jedan razgovor me je prilično ganuo.

Još dok je zatvorska straža sedela u mojoj bolničkoj sobi, do mene su dolazile neke vesti, tekstovi, pa i ljudi.

Igrajući se scena iz Otpisanih i drugih partizanskih filmova, uspevali su da probiju obezbeđenje.

Tako mi je u posetu došla prijateljica Ivana, koja mi je ovako rekla: „Imaš pozdrav koji će ti mnogo značiti, znam, od tebi drage osobe”.

Na moj upitni pogled, izgovorila je Vaše ime. Nisam mogao da shvatim kako ste se našle i rekla mi je da ste napisali tekst o meni. Nije mogla da mi ga pokaže, ali sam, znajući kako pišete, zamišljao.

Da samo znate koliko to tada znači, koliko daje snage i volje…

Čim se malo oporavim, doći ću da se vidimo i ispričamo.

Kakva ste Vi ljudina, Slavice!

Ovako je započeo svoje pismo moj dragi, višegodišnji prijatelj iz vremena epidemije korone,  profesor Branko Nikolić iz Užica. Opaka bolest odnela je i njegovu suprugu, a moju koleginicu Danijelu, koja je imala samo 47 godina. Od tada znam za mnoge njegove lomove i borbe i uspehe i pobede da njihov maloletni sin ima sve što mu je potrebno i da postane ispravan mladi čovek, na pravom životnom putu.

U međuvremenu, obojica su postali istaknuti aktivisti iz prvih borbenih redova. Dule je, kao srednjoškolac, pešačio sa zastavom Užica širom Srbije. Branko je, sa Udruženjem građana „Da ne dišemo Duboko” najzaslužniji što je zatvorena ozloglašena trovačnica, deponija Duboko iz okoline Užica. Ima on još mnogo važnih „zasluga”, tako da je pripremio i sebe i sina na eventualno privođenje i zadržavanje u pritvoru. Verovao je da neće biti duže od 48 sati i na toliko je bio spreman. Na 30 pritvorskih dana, koliko je i bez saslušanja osuđen, niko ne može da se pripremi.
I zaista, uskoro su došla dva policajca. Jedan u civilu i jedan uniformisani sa nalogom. Izveli su ga iz škole dok je radio na upisu dece u prvi razred srednje škole i sproveli u policiju.

Bili su korektni, ali i zbunjeni naređenjem koje je potpisao Miroslav Golubović, načelnik Kriminalističke službe. U policijskoj stanici je čekao čitavih četiri sata. Ništa se nije dešavalo, samo je čekao. Objasnio im je da je srčani bolesnik, da nema svu potrebnu terapiju i da nije stigao da doručkuje. Posle administrativne procedure identifikacije, iako ga svi dobro poznaju, sa lisicama na rukama sproveli su ga do zatvora, oko 200 metara peške.

U zatvoru, odmah na prijemu, opet je objasnio da nema sve lekove i tražio je pregled lekara.

„Osećam aritmiju, sve teže dišem, imam vrtoglavicu…” Kažu da će videti i za jedno i drugo. Videće, dok se vrata ćelije ne zalupe. Kažu mu da policija, koja je u prvih 48h nadležna, ne zove Hitnu pomoć zbog „preventivnih” pregleda, već samo ako je neko životno ugrožen.

„Ko li je od njih, uključujući i načelnika Nikolu Gordića koji je tu prisutan, stručan da to proceni”, pita se glasno bolesni profesor.

Iz ćelije, komunikacija je nemoguća. Kad god se neko pojavi, tražio je lekara. Kroz „šuberčić” su  poručili njegovim cimerima da paze na njega i da pozovu samo ako bude životno ugrožen!?

„Pozovite samo ako je životno ugrožen”!?

A on je, nažalost, već bio životno ugrožen, ali to niko nije prepoznao, niko nije hteo ni da ga sasluša, a kamoli da pozove Hitnu pomoć.

„Vrelo je, tesno… Sve teže dišem. U 23h se gasi svetlo, a sa njim i ventilator. Molim da ga ostave da radi. Ne može… Opet tražim lekara, uzalud”.

Za jutro je zakazano izvođenje pred sud. Tražio je lekara po ko zna koji put, ujutru u 7h. Rekli su mu da mora prvo u u sud, pa će tek onda neko proceniti. Iz ćelije su ga izveli tek posle 10:30.
„Izlazim poslednjim atomima snage, rešen da izdržim. Napolju je špalir ljudi koji traže naše oslobađanje i bodre nas. Lisice na rukama skoro da i ne primećujem. Osećam kako mi se prsti policajca Bukvića koji me vodi sa desne strane upijaju u nadlakticu. Opominjem ga da me boli, da ne mogu toliko brzo da hodam. Jednom, drugi put… Više skoro da ne vidim ništa. Jasno mi je da ću se srušiti. Kasnije, sin mi je rekao da sam prošao pored njega i da ga nisam video. Videlo se to i na jednom od snimaka kasnije. Nekoliko stepenika dole, pa nekoliko gore. Ne vidim ih.

Osećam samo prste zarivene u mišić. Sećam se lifta i osećaja da mi noge odlaze negde u stranu. Belina… Glasovi, kao u vodi, gubim se. Kasnije shvatam da ležim na podu, vidim samo čizme oko sebe. Pokušavam da pomerim ruku, ne može od lisica”. 

Tek kada je u liftu izgubio svest, pozvali su Hitnu službu i doneli su mu vode. Advokat je tražio od policajaca da mu skinu lisice, ali su i to odbili. Stigla je hitna, doktorka je insistirala da ga odmah voze u bolnicu i da je hitno. Smestili su ga u sanitet, ali je i dalje morao da čeka. Ovoga puta se čekalo da policajci nabave vozilo da bi ga pratili do bolnice.

„Vožnje se ne sećam. Sećam se ulaska u bolnicu i užurbanog osoblja.Teško dišem, srce hoće da iskoči. Kače mi elektrode, monitor, oksimetar, stavljaju mi masku za kiseonik. Vade krv, jedna braunila, druga, urinarni kateter… Sećam se delimično, pokušavam da nejasne slike spojim u celinu. Rendgen, skener, uspevam da izgovorim na šta sam alergičan. Inicijalna sumnja kardiologa je potvrđena, odzvanjaju reči: embolija, koronarna… hitno…”

„Voze me, policajci trče za nama i smetaju osoblju. Lekari, sestre, svi su oko mene, a policajci u ćošku. Čujem otkucaje monitora, krajem oka vidim linije na ekranu. Ne liči na moje dosadašnje EKG nalaze. Divna Katica, kardiolog, smireno mi objašnjava. Shvatam da iz kreveta ne smem ustajati, da je oboljenje ozbiljno, ali da me polako stabilizuju…

Tu, u koronarnoj, pre pet godina, umrla je Dušanova majka. Moja Danijela.

Na kom krevetu, koji monitor je pokazao ravnu liniju?

I tek onda se prenem i shvatim da mi je od hapšenja i zatvora veći problem ozbiljno narušeno zdravlje, da će zatvor proći, da je sve iskonstruisano i da, kao takvo, mora pasti. A srce se ne može tako lako popraviti”.

Duga koronarna noć, monitori otkucavaju…

Pred zoru, jedna reanimacija par kreveta dalje. Kad li je moj trenutak?

„Dolazi vreme za razmišljanje. Znači, opet sam se provukao. Već sam ih nekoliko potrošio. Koliko li ih je? Kažu da mačka ima devet života. A ja? Ćutim, mirujem, znam da u mom životu mnogo toga više neće biti kao pre. Nešto ranije, krajem maja, ležao sam na istom odeljenju i isto tako bio oduševljen osobljem, ali ne i dijagnozama koje sam poneo kući. Trebalo je prihvatiti da je srce trajno oštećeno. I nakon toga, „dve se u meni pobiše sile, mozak i srce”. Iako bolesno i načeto, to srce je želelo da se nastavi dalje, da pumpa, iako je sve teže to uspevalo. Znao sam da moram da usporim tempo i pokušavao sam. ”

Ističe 48h, policiju zamenjuje zatvorska straža. Stiže rešenje o 30 dana pritvora i za njega, bez saslušanja.

„Osoblje se maksimalno trudi, paze me kao svog. Ali, ne treba mi lubenica, kiflice, sladoled, keks… Treba mi Dušan, treba mi Uroš, treba mi da ih čujem, ohrabrim…”

E, to ne može! Pravila su stroga, nema kontakta.

Smenjuju se stražari, ja ćutim mislim, strepim… Smiruje me poneki šapat da su deca zbrinuta. Dukija je prihvatio komšiluk i „Da ne dišemo Duboko” u čijoj majici je proletos ponosno koračao ka Kraljevu, nosio zastavu na protestima… Čujem da se organizuju moje kolege i iz škole, iz grada i okoline. Devet nedelja zimus borili smo se zajedno. Mirniji sam, ali i dalje boli”.

Napolju počinje da „kuva”. I vreme i Užice. Hiljade ljudi su na ulici. „Pobedili žandarmeriju”, šapne mu neko dok posluje oko njega.

Sprema se veliki protest, cela Srbija dolazi…

„Divan je osećaj kad znaš da u velikoj nevolji nisi sam, da se cela zemlje podigla u zaštitu, da je nekome stalo. Sestre pričaju, čitaju objave naglas. Slušam, pobunili se moji nekadašnji đaci, slušam objavu jednog od njih”.

Sa protesta stižu vesti. Grad je prepun, došli su ljudi sa svih strana, u gradu vlada pobednička atmosfera. Osoblje bolnice pronalazi način da ga obavesti.

Čuvari su malo „smekšali”, mada su i dalje bili profesionalni i korektni.

„Kako se osećam? I srećan, i ponosan i tužan, ali nikako slomljen. Srbija je stala iza nas”.

„Znam da me moji saborci iz „Da ne dišemo Duboko„, moji nekadašnji đaci, moje kolege, komšije neće ostaviti na cedilu, da će uraditi sve što je moguće. I jesu.

„Već sutradan, u mojoj sobi se pojavljuje načelnik zatvora u najlicemernijoj ulozi koju sam video ikada. Pravda se, cvili, da nije kriv što nisam dobio lekarsku pomoć na vreme. Tvrdi da je do policije.

Ne može, na ulicu kaže, jer ga ljudi pljuju. Podseća da su nam deca u školi zajedno, moli da se povuče objava Udruženja „Da ne dišemo Duboko”.

Pitah ga da li su ta ista deca bila u školi zajedno kada sam ja molio za pomoć. Kada bude rekao ko iz policije nije dozvolio da pozovu lekara, prihvatiću izvinjenja. Razgovor prekida njegov telefon pojačan da se čuje. U toku je odlučivanje Višeg suda o žalbama na 30 dana pritvora. Glas sa druge strane, neko od njegovog personala, obaveštava da nam se pritvor ukida. Ha, ha, daleko je ta gluma od Oskara”.

„Tako se ponašao i direktor Opšte bolnice Užice, pozivajući se da mu je moja pokojna supruga bila šef, da je bila divna i slično. Kaže da se raspitivao o meni, a dijagnozu nije znao”. 

„Priča o našem hapšenju ogolila je neophodnost lustracije – uz tolika prekoračenja ovlašćenja, kršenja zakona, etike i nemanja obraza, u policiji, sudstvu, tužilaštvu, zatvoru, ti ljudi osim što će morati da odgovaraju, ne znam kako će moći da žive i dalje među sugrađanima.

Svoje poslove svakako ne mogu raditi”, kaže Branko u svom pismu.

Ali, nasuprot njima, nalazi se osoblje kardiologije užičke bolnice, oba odeljena. Od načelnika do spremačica.

„Video sam primer da zdravstvo nisu aparati i najnoviji kreveti. Zdravstvo su ljudi, oni su još ta spona koja drži da se sistem ne razleti u paramparčad. Oni su primer da se od naše Srbije još može napraviti država u kojoj će, kao oni, svako raditi svoj posao stručno, odgovorno, posvećeno i iznad svega, humano i empatično. I to nije samo moj stav, već i svih ljudi sa kojima sam tamo razgovarao. Takvu Srbiju mi želimo, za to se borimo. Klica se čuva i gaji na užičkoj kardiologiji. Beskrajno hvala tim ljudima!”

Komandir interventne jedinice koji je sve „zakuvao”, trapavo izvršavajući besmisleno naređenje onih koji će pokušati da se sakriju od odgovornosti bekstvom u penziju, sin je mog kolege, čoveka sa kojim sam godinama zajedno radio, putovao na posao… Upravnik zatvora takođe zna sve, ali mora da bude bedni Červjakov. Ako. Iako su lisicama, zatvorom, policajcima sa fantomkama koji kriju lice, raznim uvredljivim komentarima pokušali da ga ponize, obesčoveče, slome, nisu uspeli. Branko se ne stidi svojih lisica. Podigao je ruke koliko je mogao, da se vide.

Stide ih se valjda, već sad upravo oni koji su ih i postavili.

I treba da se stide, jer nisu imali mrvu hrabrosti da kažu kolika je to greška. Tokom hapšenja, neki časni policajci su mu šapatom govorili da ih je sramota, da je sve to ogromna greška. Sin jednog od tih policijskih čelnika bio je u razredu sa mojim sinom: „Ali tata, M. mi je baš dobar drug!”

„Neka, sine, neka tako i ostane”.

Neka ih, neka žive svoje male živote, bez obraza i integriteta. Ne mogu da mrzim, da želim zlo. Nastavnik književnosti sam. Često pričam deci o etici, toleranciji, da je u životu najvažnije da budu ljudi, da kritički misle… Čovek sam, odgajila su me dva prosvetna radnika i naučila svemu što sada koristim. Proći će ovo. Otići će ova vlast, a mali, obični ljudi ostaće u svom malom gradu da u njemu žive svoje male živote. Ali, samo će oni sa velikim srcem, širokom dušom i čistim obrazom imati visoko čelo.

„Čuvari odlaze, dolaze posete. Gužva. Svi euforični. Dolaze mi deca. Dušan mi je kupio novi telefon. Čestita mi slobodu. Plačem. Vidim, postao je čovek, sin moj, za ovih nedelju dana. Vidim samopouzdanje, inicijativu, sve ono za šta smo se toliko borili tokom poslednjih pet godina otkako smo ostali sami”.

Ostale uhapšene puštaju, napolju im je doček, slavlje… Nema više čuvara, slobodan sam, ali ne idem kući. I dalje ne smem mnogo da ustajem. Rešenjem o ukidanju pritvora, nije ukinut i moj suvenir na zatvorske dane – embolija. Strašna reč! Tokom epidemije korone pratio sam  svakodnevno, znam koliko je ljudi odnela.

Iako su lisicama, zatvorom, policajcima sa fantomkama koji kriju lice, raznim uvredljivim komentarima, pokušali da ga ponize, obesčoveče, slome, nisu uspeli. Branko se ne stidi svojih lisica.

Podigao je ruke visoko koliko je mogao, da se vide.

Stide ih se valjda, već sad, upravo oni koji su ih i postavili.

I treba da se stide, jer nisu imali mrvu hrabrosti da kažu kolika je to greška. Tokom hapšenja, neki malo časniji policajci su mu šapatom govorili da ih je sramota.

„Užice je dalje bastion slobode, a mi nikad jači. Zalečiće se i moje srce, a ja želim da uskoro na Stari grad pobodem zastavu mog slobodnog grada koju Dušan već mesecima nosi širom Srbije.

Za suze moje dece, za pisma podrške mojih đaka, za svu našu decu!”

Hvala, Branko. Blistavo i jezivo! Dobro i zlo. Svetlo i tama. Od sada, ako ikako možete, budite samo savetnik!

Svima ste potrebni – živi! Pre svega.