Osam godina kasnije, Ustavni sud posredno ukinuo „Vulinovu uredbu“

Izvor: Inicijativa A11

Ovom odlukom, sa šest meseci odlaganja njenog objavljivanja, i posle osam punih godina Ustavni sud je posredno ukinuo takozvanu „Vulinovu uredbu“ kojom je, između ostalog bilo propisano da se socijalna pomoć može ukinuti ili ograničiti onim korisnicima sistema socijalne zaštite koji odbiju da se radno angažuju.

Uredba je svojevremeno bila obrazlagana time da „socijalna pomoć neće biti pomoć nego zarada“, ali je kroz njenu primenu najmanje deset hiljada pojedinaca bilo prinuđeno da obavlja neplaćene poslove od kojih im je zavisila ionako preniska socijalna pomoć. Ovi ljudi bili su prinuđeni da čiste ulice, sneg, kopaju kanale, održavaju puteve, a u nekim slučajevima i da kopaju grobna mesta da ne bi izgubili socijalnu pomoć.

Još u oktobru 2014. godine podneto je najmanje tri inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe[1], dok je Zaštitnik građana podneo predlog za ocenu ustavnosti ovog podzakonskog akta. U novembru iste godine 57 organizacija civilnog društva podnelo je zahtev Vladi Republike Srbije da hitno obustavi primenu osporene Uredbe.

Umesto svega toga, Ustavni sud je tek krajem prošle godine po sopstvenoj inicijativi pokrenuo i sproveo postupak ocene ustavnosti odredaba iz čl. 80. stav 3 i 4 Zakona o socijalnoj zaštiti, kojima je propisano da centar za socijalni rad može zaključiti sporazum sa korisnikom materijalne podrške o aktivnom prevazilaženju njegove ili njene nepovoljne socijalne situacije, koji između ostalog sadrži i mogućnost umanjenja i prestanka prava na materijalnu podršku u slučaju neopravdanog neizvršavanja obaveza iz sporazuma, kao i da mere socijalne uključenosti propisuje Vlada. Ove odredbe Zakona, bile su osnov za donošenje Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći, poznatije kao „Vulinova uredba“.

Ustavni sud je razmatrao pitanje ustavnosti gorenavedenih odredaba Zakona iz sledeće perspektive: da li je Ustavom dozvoljena mogućnost propisivanja mera socijalne uključenosti podzakonskim aktom Vlade, da li načelo vladavine prava dozvoljava da umanjenje ili prestanak prava na materijalnu podršku može biti predmet sporazuma centara za socijalni rad i korisnika sistema socijalne zaštite, da li su ove odredbe u skladu sa načelom jednakosti svih pred zakonom, kao i da li je zakonodavac imao obavezu da detaljno reguliše materiju prestanka ili umanjenja prava korisnika, a ne da je prepusti podzakonskoj materiji.

Iako je donošenjem odluke Ustavnog suda prestao da postoji pravni osnov za „Vulinovu uredbu“, ne može da se ne primeti da je ovakvim rešenjem Ustavni sud propustio da se odredi prema pitanjima mogućnosti uvođenja neplaćenog, prinudnog rada za korisnike materijalne podrške. Još 2014. godine sa pravom je ukazivano da je ovakav rad nesaglasan sa obavezama koje su sadržane u Konvenciji Međunarodne organizacije rada br. 29 iz 1930. godine, Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, Revidiranoj evropskoj socijalnoj povelji i Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

Postoji opravdana bojazan da bi se ova materija, koja podrazumeva da se socijalna pomoć „zarađuje“, mogla naći u novom Zakonu o socijalnoj zaštiti, čime bi se trajno narušili osnovni principi socijalne zaštite koji postoje u našem društvu. Nažalost, Ustavni sud je propustio da se pozabavi ovim pitanjima, pa nam preostaje samo da sa nadamo da će donosioci odluka prilikom pripreme novog Zakona o socijalnoj zaštiti imati sluha za međunarodne standarde ljudskih prava koji obavezuju Republiku Srbiju.