Obezglavljeni ronilac

Piše: Mina Ćirić

Jer – šta je bilo? Ništa.

Skloniš folder s desktopa da ga ne gledaš, premestiš ga – sad je podfolder foldera „Razno“.

Mada i ja se ponašam u fazonu „jupi, budi se priroda, živela sloboda.“ Odmah da prijavim da sam prvi dan ukidanja policijskog časa uredno sela u kafić – kao prava seljanka. I nije toliko strašno – imaš gel za dezinfikovanje ruku na svakom stolu, a kelner svako malo štrca asepsol na sve površine. Ali opet – nije da vas u toku izolacije nisam pljuvala kad okačite kako vam nedostaje espreso iz omiljenog kafića.

Drugarica s kojom sam se uredno viđala sve vreme, ali smo sedele na različitim krajevima sobe, ili šetale s maskama, zagrlila me je prvi put posle dva meseca jer „sad smemo“. Iako ništa od toga nema smisla – ni to što smo bile u kontaktu i pre korone, pa onda odjednom prestale da se grlimo, ni to što se grlimo sad, čim je čika na TV rekao da je ukinuto vanredno stanje. Ne vanredne mere – nego samo vanredno stanje. (Jao, je l’ neko obavestio koronu da je ukinut policijski čas?)

Sve bez glave.

A, da – znate šta još da strpate u folder „Korona“? Lupanje o šerpe.

Gde to nestade?

Ispada da se lupalo zato što ne možemo napolje zbog korone. Nije, znam – diktatura je bila ključna reč. Samo hoću da kažem da korona-kriza nije bila dobar tajming za tu priču. Rekla bih „hajde sad kad jenjava korona da lupamo zbog izbora i svega vezanog za iste“ ali ne znam kome tačno – ovima što grade kampanje oko bojkota, ovima što će sad da diktaturišu (napokon nevezano za koronu i zapravo vezano za politiku), ovima što se prozivaju i biju pa onda otpočnu i štrajk glađu? Pa ne znam, možda da lupamo tek onako, od muke.

Lupanje radi lupanja.

A da ne pominjem to što bismo mogli da nastavimo da tapšemo. Ali to se odavno stopilo s lupanjem, neki nisu mogli da čekaju 8:05. Tapšanje tri sekunde, pa lupanje, pa je i to tapšanje ubrzo prestalo da ima sadržaj, nego kao, da „ispoštujemo“, što se kaže.

Tapšanje radi tapšanja.

Znam gde je nestalo lupanje o šerpe, by the way. Eno ga na skupovima i protestima ispred skupštine. Rekli smo „korono, sori, imamo važnije teme, malo smaraš, bez uvrede“, i ona je razumela, naravno, tako da je okej da budemo na gomilama.

Isto kao što je tema „korona“ bila izmešana s temom „politika“, tema „izbori“ je izmešana s decom. Od izjave Dragana Đilasa da njegova deca slušaju skandiranja „Đilasu, lopove“ s razglasa, preko cele fame oko sina Aleksandra Vučića (ono kad smo se bavili time da li je stvarno zaražen koronom ili nije – ne morališem, samo hoću da kažem da je jezivo što smo došli do tog nivoa paranoje i preispitivanja da se uopšte bavimo tako nečim), pa razvlačenja teme „Danilo Vučić i napadi na Vučićevu decu“ (jedno pitanje: koliko tačno Danilo ima godina, znam da je „deca“ u kontekstu „nečije dete“, ali zazvuči ti bizarno kad se ponovi toliko puta), do Maje Gojković koja u Jutarnjem programu podseća da štrajk glađu Boška Obradovića gledaju njegova deca.

Ne znam, ja da sam političar i da imam decu, svakako prvo ne bih uopšte pominjala decu ako ne moram – a našla bih načina da ne moram, pre nego što bih tražila načine da baš moram.

(Ima jedan stiker na Telegramu s glavom Željka Mitrovića i ispod piše „Pusti me, imaginiram“. Često ga nalepim dok chat-ujem s nekim. Sad me podsetio na ovo ’ja političar s decom’, a i ovako, na celu atmosferu.)

U svakom slučaju – odjednom svi samo u decu gledaju, od političara do novinara i voditelja. I sve će to lepo da čučne na Vučićevu ovogodišnju predizbornu kampanju i na njegov slogan „Za našu decu“. I opet će da bude – šta je bilo? Ništa.

Pre nego što i ja spakujem svoj folder „Korona“ u folder „Razno“, ima jedna vest na koju sam mislila da ću zaboraviti, ali evo – ispade da mi je najjači utisak iz krize. Ili možda samo najbolji simbol za opis stanja – uopšte i stalno. Je l’ se sećate onoga kad je pronađen obezglavljeni ronilac kod Bele Crkve?

Delovi vesti: „Za sada ne može ni da se pretpostavi o kome je reč“.

„Voda je mogla da donese telo i iz Mađarske.“

„Takođe, za sada se ne može sa sigurnošću reći ni da li je glava odsečena ili je otpala prilikom truljenja leša.“

Naravno, kao i većini vesti iz crne hronike koje se pojave u vidu namerno jezivih naslova i brzo nestanu – tako se i obezglavljenom roniocu gubi svaki trag. (Šta je bilo? Ništa.)

Ali nema veze, nije kao da sam kopala, samo me je podsetio na nas. Tako sav… pogubljen i bez glave.. i tako kao, krenuo je negde duboko, ali je u Dunavu, nije baš da je na moru… i još je izgubio glavu, ne znam da li sam to pomenula… i tako to. Ma, hej, kapirate. (Ne baš? I ja samo ovlaš. Imaginiram.)