Nenad Kulačin – Da li je Srbiji Milić važniji od njene dece?

Autor: Nenad Kulačin

Da je pri zdravoj svesti, taj Milić bi u danima koji su prethodili uručivanju ordena rekao ministru Gašiću da nije vreme za ordenje i da, u najmanju ruku, nije pristojno to uraditi sada, ali takva je to fela. Kao da su svi pravljeni na isti kalup. Gde se zagubi ta griža savest?

Na našu ogromnu žalost, monstruozni zločini u Ribnikaru i u okolini Mladenovca biće večno urezani u naše paćenje, ali i Veselin Milić. I to ne po zvezdi koja nosi ime prvog srpskog ministra policije Jakova Nenadovića, već po tome što je objavio taj sporni spisak. Za sve ovo vreme, nije postojao nijedan jedini razlog da ne podnese ostavku, ili da ga ministar Gašić ne smeni. Umesto toga, taj isti ministar mu je uručio orden.

Kako se niko nije setio da ekspresno uruči neko priznanje onoj deci koja su pronašla nož u rancu učenika u tom istom Ribnikaru? Deca su našla hladno oružje, a ne dežurni policajac. Ta deca su heroji i dostojni svojih predaka, uključujući i Jakova Nenadovića. 

Kažu u MUP-u da je Milić taj orden zaslužio, jer je učestvovao u nekoj policijskoj akciji koja je bila uspešna. Ako je to tačno, Milić je radio svoj posao, policajac je. To mu je posao, da juri kriminalce. Nije mu posao bio da objavljuje spisak dece za likvidaciju. U ovoj i ovakvoj Srbiji  sasvim je normalno da se načelnik beogradske policije učini takav stravičan detalj javnim, ali je zato suđenje roditeljima ubice iz Ribnikara zatvoreno za javnost. 

Taj Milić verovatno ne može da dobaci do toga šta je uradio. On nije sposoban da shvati da neka deca zbog njega i dalje ne idu u školu. Da jeste svestan toga, odavno bi okačio uniformu o klin, otišao u penziju i ne bi primao ordenje. Što je najgore, verovatno misli da je dostojan tog ordena.

Roditelji ubijene i ranjene dece su tražili da se utvrdi ko je, kako i zašto omogućio da se taj spisak učini javnim. Do dana današnjeg, a evo približavamo se desetom mesecu od zločina u Ribnikaru, država, Vlada i MUP nisu odgovorili na taj zahtev. Zašto? Da li je Srbiji jedan Milić važniji od njene dece? Nisu li nam deca najvažnija? Sve je drugo nebitno. I Milić, i Gašić i mnogi drugi. Mada, možda je interna kontrola i dalje u toku, kao što je to jednom premijerka Ana Brnabić rekla.

Prosto je nemoguće da nikome iz policije nije palo na pamet da će taj čin izazvati reakciju, ne samo roditelja, nego i celokupne javnosti. Potpuno je neshvatljivo da se na tu priču odavno nije stavila tačka, a ona nije stavljena, verovatno, zato što je Milić bio samo neko ko je izvršavao naređenja. I tu dolazimo do poente.

Svi znamo kako funkcioniše svaki sistem u kojem se salutira. Najvažniji deo je onaj koji govori o ispunjavanju naređenja i nepostavljanju pitanja. Razumem, salutiram i na izvršenje. Milić sigurno nije sâm odlučio da stane pred kamere i pokaže spisak koji je ubica napravio za likvidaciju. Ko je to mogao da mu naredi? Samo dva čoveka. Da Srbija ima direktora policije, bila bi tri. Ta dva čoveka mogu biti samo njegov nadređeni, ministar Bratislav Gašić koji trepnuo nije dok je Milić u kamere pokazivao spisak, a drugi je šef koji šefuje svima njima.

Taj orden koji mu je u Sopotu dodeljen, možda je priznanje za to što Milić nije odao ko mu je naredio. Iz nekog razloga, a to je verovatno poznato onima iznad njega, Milić nije hteo da preuzme krivicu za taj čin. Linijom manjeg otpora, šefovi, zajedno sa Milićem, jer je i on neki šef, uzdali su se u kratko pamćenje ljudi u Srbiji. Neko bi rekao i pamet, jer da nam i pamet nije kratka, u sredu 28. februara, prostor ispred Ribnikara bio bi isuviše mali da primi sve one koje istinski i iznutra izjeda taj čemer i jad koji nas prati od početka maja prošle godine.

Šta je sledeće što će roditelji stradale dece videti još u Ribnikaru? Ministarku koja će se sa desetke popeti na štikle od 12 centimetara, ili će možda Milić da postane ministar, dok mu na neko buduće Sretenje predsednik države ne stavi još veći orden na njegove prezaslužene grudi?

Mi svi zajedno, kao društvo, nismo ni svesni koliko je malo bilo potrebno da se iz tog 3. i 4. maja izvučemo i počnemo da gradimo bolje sutra. Tog trećeg dana maja prošle godine, prvo je trebalo sve da stane. Dan žalosti je morao da bude odmah proglašen, kao u slučaju Banjske, kada smo žalili ljude čija smo imena saznali tek uveče. Nikakva utakmica nije smela da bude odigrana. Škola je morala istog trenutka da bude zatvorena. Cela Vlada i predsednik su morali da dođu na to naše najstrašnije gubilište u ovom veku, pognutih glava, da ih cela nacija vidi, i da odaju počast nevinim životima. Moralo je da se uvede vanredno stanje. Milić je morao da podnese ostavku, ili da bude smenjen, a školska godina prekinuta. Prvog dana septembra, iste godine, Ribnikar nije smeo da bude škola, već memorijalni kompleks. 

Da je sve to urađeno, možda bismo izbegli Mladenovac, možda bi roditelji dobili neki vid satisfakcije, jer bi videli da je državi stalo do njih i njihove ubijene dece. Ovako im je ostalo samo da se krste, zajedno sa svima nama i sa pitanjem u glavi – gde je i kada kraj?

Kunemo se u decu, ali ih definitivno nismo dostojni. Sve dok smo spremni da zarad njih uvek imamo više razumevanja za one koji im nisu ni do njihovih niskih kolena, Srbija nema šansu.