Nataša Anđelković: Zašto je meni važna psihoterapija

Autorka: Nataša Anđelković, novinarka redakcije BBC na srpskom

Raspremanje police s našim unutrašnjim knjigama – tako ja doživljavam psihoterapiju.

Ako imate poređane knjige na polici, sve su vaše. Ipak, neke od njih nikad niste otvorili, neke ste pročitali i zaboravili, treće su vam se urezale u sećanje kroz tek nekoliko slika ili osećanja, ali se ne sećate baš detalja, a samo malobrojne dobro znate i razumete.

Na šta god da naiđete, to ste vi, već je u vama i vrlo verovatno ste korice te knjige i ranije primetili, samo je niste uzeli sa police, odnosno – osvestili.
Mnogi se toga plaše, za šta, uglavnom, nema razloga.

Ako imate sreće, kao ja, da iz prve naiđete na toplu i punu razumevanja psihoterapeutkinju, koja je spremna da vas suoči sa greškama, a ne da uljuljkuje, taj proces neće biti neprijatan.

Iako mi je u startu rekla da „mora da mi sruši Sneška“, a napolju je bilo julskih 40 stepeni, posle svake seanse sam osećala olakšanje.

Ceo proces posmatram kao školu za mene, a ja volim da učim.

Na početku nije bilo jednostavno.

Sećam se da mi je slanje poruke i pitanja za preporuku i termin bilo vrlo stresno, merila sam svako slovo, iako to na poslu radim rutinski, deset puta dnevno.

Ovog puta je bilo drugačije – meni je bila potrebna pomoć i to zbog emotivne bure kao posledice jednog okončanog odnosa.

A to da mi je potrebna pomoć je bilo vrlo važno da najpre sebi izgovorim, jer sam, inače, racionalna, stabilna i sa nekom, rekla bih, zdravom dozom samopouzdanja.

Volim da mislim kako ja mogu da budem oslonac.

Ali snaga se i pokazuje u ranjivosti, naučila sam usput.

Iako sam dosta čitala i znala za različite pravce u terapiji, to mi je bilo potpuno nevažno prilikom izbora terapeuta.

Verovala sam čoveku koga sam pitala i od početka se ponašam kao dobri đak. Ili pacijent.

Na prvom razgovoru sam imala tremu i nelagodu, htela sam da što više ispričam, žureći da sve sažmem.

Izgledalo je kao na filmovima, jedino što smo se gledale u oči i nisam ležala na kauču.

Svaki sledeći odlazak i sedanje u fotelju u ćošku je bilo opuštenije i rasterećenije.

Terapeutkinja me je umirivala da „bi i njoj bilo teško da radimo intervju“, što je bilo malo utešno, mada sam tad iznova osvestila kako je neizverziranim ljudima kad im novinari traže izjavu.

Rekla mi je i da ću joj „biti izazov“, a to je baš bilo mesto gde sam želela da budem lak slučaj.

Godinu dana kasnije, postale smo toliko bliske da svaki susret započnemo zagrljajem.

Ogromna je razlika u razgovoru uživo i preko ekrana, a to znaju kolege novinari, i ne samo oni: koliko znači čoveka gledati u oči, osluškivati govor tela.

Neki traže terapeuta po ceni ili čak opštini, da im bude bliže, a po mom iskustvu, jedino je bitno da razgovor bude kvalitetan.

Nema uštede ako vam neko ne prija i ne pomogne ili, još gore, odmogne.

Tek kad uložimo trud, slede rezultati.

Tokom terapije, bavila sam se detinjstvom, odnosom sa roditeljima, razumevala sebe kao tinejdžerku i odraslu ženu.

Imala sam zadatke da pišem pisma, a jednom sam čak pisala i novinarsku priču o sebi, baš kao na poslu. Priznajem da je to bio i lični i profesionalni izazov.

U sopstvenoj okolini sam normalizovala plakanje na ulici, jer me ljudi viđaju i nasmejanu – pa što ne bi i tužnu.

Terapeutkinja me je podsticala da prigrlim tugu i ljutnju, jer su sve emocije zdrave kada znamo da ih prepoznamo i ispoljimo.

Iako na terapije idem zbog privatnih stvari, značilo mi je da sa mojom Ivanom popričam i o stresnim danima na poslu, poput suđenja za ubistva dece u „Ribnikaru“, i Malom Orašju i Duboni.

Da sam i u redakciji i u privatnom životu okružena divnim ljudima, to sam znala i pre, ali važnost činjenice da na radnom mestu mogu da pokažem kako se osećam i budem ja – shvatila sam tek u periodu tugovanja.

Mnogo mi je značilo što sam od porodice, prijatelja i kolega, imala podršku i to je sigurno doprinelo uspehu terapije.

Bilo je i smešnih situacija, poput one kada sam drugu na sred autoputa rekla da hoću da mu pričam o detetu u sebi, a on mi je sa osmehom odgovorio „baš si našla kad ćeš da mi kažeš da si trudna“.

Već posle šest meseci sam osetila rasterećenje i veliki napredak u sebi i oko sebe.

Posložili su se neki odnosi, obrisana je prašina sa drugih.

Naučila sam da je dobro da pogledamo u „svoju senku“ i da samo iz nje o sebi možemo da učimo.

To je onaj drugi red knjiga, koje gosti ne vide.

Posle svake seanse, glavne poruke i teme sam zapisivala u narandžastu svesku i ona je sada moje najveće blago.

Tu sam i usput crtala neke misli ili uvide sa terapije i u njima se najbolje vidi dokle smo stigli, što terapeuti stručno zovu lični rast.

Sada je sa radošću listam i dalje idem na terapiju.

I pišem.

Taman za policu.