Medicina: Psihodelična euforija – kako su supstance sa margine društva stigle do terapijske upotrebe

Subotnje popodne na Floridi, nekoliko nedelja nakon početka prve godine srednje škole.

Četiri godine su prošle od Leta ljubavi – kada su se milioni mladih sjatili u San Francisko, London i šire u izmaglici muzike i droge – međutim, psihodelici su i dalje kružili kampusom.

LSD ili dietilamid-25 lizerginske kiseline je hemijska obmana.

Oponašajući morfološke karakteristike serotonina, veže se za sinapse receptora 5-HT2A u mozgu kako bi izazvao manifestni talas spoznaje – izvanredne vizuelne promene, ali i promene obrazaca mišljenja, uverenja i emocija.

U roku od sat vremena, ova hemijska obmana se prikazuje u potpunosti.

Dolazi do osećaja čudnovatosti koji se teško može opisati rečima.

Oblici i kaleidoskopi mogu se pojaviti i plesati sinhrono.

Sinestetičke veze – kad čujete ili osećate ukus boja – mogle bi se pojaviti.

U zavisnosti od doze, dok psihoaktivna supstanca ne dostigne vrhunac postoji mogućnost da budete bačeni u potpuno izmenjenu dimenziju – čudno mesto ispunjeno entitetima, zmijama, oblicima izvan polja vizuelnog opažanja, lancima DNK i radikalno poboljšanom uživanju u umetnosti i estetici.

Ili nešto daleko mračnije.

Doblinov svet je brujao, lupao, zujao.

Nakon lebdenja po trpezariji u kampusu, vratio se u sobu na putovanje ka sopstvenoj unutrašnjosti.

Kada je bacio pogled na svog prijatelja – takođe na LSD-ju – Doblina je pogodila sveža vizija.

On nije mogao samo da zaključi koje su misli i emocije njegovog kopilota, Doblin je mogao da ih vidi jasno kao dan.

Sigurnost, dobročinstvo i toplina njegovog prijatelja bili su vidljivi poput ruku i nogu.

Doblin je poželeo da se može osećati tako slobodno.

On se raspadao.

U sopstvenom LSD rotoskopu (tehnika animiranja filmova pomoću koje se snimci iz stvarnog života prebacuju u animiranu verziju), Doblin je ponovo postao dečak – više nije bio odrastao čovek, a neravnoteža emocija i intelekta koja je pokretala njegov život u svakodnevici bila je osetna.

Ipak, sa razlogom je bio ovakav, shvatio je Doblin.

A to je značilo da ništa nije uklesano u kamenu.

Mogao je da promeni stvari. Mogao je da bude slobodan.

Prema filozofkinji Lori En Pol, ono što je Doblin doživeo može se opisati kao „transformativno iskustvo”.

To nije poput većine iskustava, čak ni najdramatičnijih.

Ono što ih razlikuje je način na koji menjaju osobu – sklonosti, ideje i identiteti su okrenuti naglavačke.

Kada je Doblin prvi put uzeo LSD i krenuo na prvo „putovanje”, možda nije shvatio da sledećeg dana više neće biti isti.

Nakon toga je Doblin znao da je na tragu nečega.

Pošao bi na još putovanja – od kojih su mnoga bila destabilizujuća – ali suštinska zamisao bila jasna.

Evangelizacija terapijskog potencijala psihodeličnih lekova postala je njegova životna misija.

Doblin je danas osnivač i izvršni direktor neprofitne organizacije pod nazivom Multidisciplinarno udruženje za psihodelične studije (Maps), čiji je cilj približiti psihodelične supstance uobičajenoj upotrebi u medicini i šire.

On savetuje naučnike kako da sprovode ispitivanja i dobiju sredstva, kao i da blisko sarađuju sa zakonodavcima.

Sada se napori Doblina i drugih konačno isplaćuju.

U poslednjih 10 godina, počinju da nestaju predrasude koje još od šezdesetih godina prošlog veka okružuju psihodelične supstance poput LSD-ja, magičnih gljiva, DMT-ja, mnoštva „biljnih lekova” – uključujući ajahuasku, ibogu, salviju, pejot – i srodna jedinjenja poput MDMA i ketamina.

Obećavajuća klinička ispitivanja ukazuju na to da psihodelici mogu biti revolucionarni u tretmanima za depresiju, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) i zavisnost.

Psihijatrijska zajednica je ovo uglavnom dočekala otvorenih ruku. daleko od odbacivanja ili čak skepticizma.

Psihoaktivne supstance mogu označiti prvu promenu paradigme na ovom polju još od 1908-ih i pojave SSRI-ja (selektivnih inhibitora preuzimanja serototina – klase jedinjenja koja se koriste kao antidepresivi pri lečenju kliničke depresije, anksioznog poremećaja, kao i niza poremećaja ličnosti).

Na primer, 2017. godine, američka Uprava za hranu i lekove odredila je MDMA kao „revolucionarnu terapiju”, što je značilo da će se brzo preći na sledeći stupanj ispitivanja.

Doblin, čija je organizacija bila ključna za ovo postignuće, nada se da će odobrenje Uprave za hranu i lekove biti dobijeno do 2023. godine.

Zajedno sa Austrijom i Španijom u Evropskoj uniji, psilocibinske gljive su dekriminalizovane u Vašingtonu i mnogim drugim američkim gradovima, a njihova upotreba prilikom terapije je legalizovana u Oregonu, gde je LSD takođe dekriminalizovan.

Kalifornijski nacrt zakona o dekriminalizaciji LSD-ja a i psilocibina prošao je nekoliko ključnih faza i biće donesen sledeće godine.

Glasanje da se federalno sponzorišu psihodelična istraživanja nedavno je ušlo u Kongres.

U očekivanju ove promene, proizvođači psihodeličnih supstanci i pružaoci kliničkih usluga privlače značajna ulaganja.

Poslovni izveštaji opisuju „psihodeličnu euforiju” i „eksploziju pečuraka”.

Ovaj fenomen je poznat kao „psihodelična renesansa” – i obećava da će promeniti mnogo više u našim društvima nego same medicinske tretmane koje lekari propisuju.

Za razliku od drugih supstanci koje se svrstavaju u narkotike, psihodelici mogu radikalno promeniti način na koji ljudi vide svet.

Oni takođe donose mistična i halucinacijska iskustva koja su na rubu onoga što trenutno može biti naučno objašnjeno.

Dakle, šta bi moglo uslediti ako psihodelici postanu mejnstrim?

Ovaj talas psihodeličnog entuzijazma u psihijatriji nije prvi.

Prvobitno su ih 1950-ih najavljivali kao čudesne lekove.

U oko 6.000 studija na sprovedenih na preko 40.000 pacijenata, psihodelici su isprobani kao eksperimentalni tretmani za izuzetno široki niz stanja – alkoholizam, depresiju, šizofreniju, vraćanje kriminalnom životu nakon odležane zatvorske kazne, dečji autizam.

Učesnici su bili umetnici, pisci, kreativci, inženjeri i naučnici. A rezultati su bili obećavajući.

Od samo jedne sesije LSD-ja, istraživanja su pokazala da je lek ublažio problem sa pićem kod 59 odsto učesnika koji su bili alkoholičari.

Eksperimentišući sa nižim, takozvanim „psiholitičkim” dozama, mnogi terapeuti bili su zadivljeni snagom LSD-ja kao dodatka terapiji koja se zasniva na razgovoru.

Ipak, oduševljenje nije potrajalo.

Do oktobra 1966. godine, LSD je bio zabranjen u Kaliforniji, a četiri godine kasnije su usledila ograničenja na saveznom nivou prema Zakonu o kontrolisanim supstancama.

Nekoliko mitova ušlo je u kampanje koje je sprovodila vlast – tvrdnje da LSD izaziva oštećenje hromozoma, bebe mutanti, da nakon pet, šest (ili sedam) puta uzimanja LSD-ja postajete „legalno ludi” – to se sve govorilo deci školskog uzrasta, baš kao i Doblinu.

To je uticalo i na nauku.

Osim nekolicine preostalih grupa u Kanadi i SAD, čitavo polje psihodelične nauke bilo je decenijama neplodno.

Zakonodavci su ograničili pristup.

Finansijeri su izgubili apetit.

Na vrhuncu obračuna protiv narkotika od 1970-ih do 1980-ih, Doblinovi pokušaji da pokrene psihodelična istraživanja naišli su na zatvorena vrata i poteške u sklapanju poslova.

Negativnom narativu o LSD-ju i obračunu protiv narkotika prethodila je i karijera Timotija Lerija, naučnika sa Harvarda koji je sredinom i krajem 1960-ih postao najveći zagovornik LSD-ja.

Skandal na njegovom projektu Harvard psilocibin 1963. godine – u kojem je njegov kodirektor optužen za deljenje psilocibina studentima – izazvao je prve senzacionalističke reakcije medija.

Ubrzo nakon toga, zakonodavci su sve više bili uznemireni zbog opticaja LSD-ja na crnom tržištu „izvan laboratorije”.

Tome je doprinelo to što se Leri zalagao za ovu psihoaktivnu supstancu i posle završetka projekta a tvrdio je da bi LSD ženama mogao da „pruži hiljade orgazama” i podstakne revoluciju protiv režima.

To ipak nije cela priča.

Neki istoričari medicine krivicu za negativnu reakciju pripisuju sve većem praktikovanju metodologije nasumičnog kontrolisanog ispitivanja (RCT).

Ovo je sada standardni način izvođenja kliničkih ispitivanja, a uvođenje ove metodologije podstaklo je pitanja koliko zakonodavci smatraju da je „psihodelična nauka” zaista nauka.

RCT podrazumeva upoređivanje dve grupe ljudi – jedne koja je uzela supstancu, i druge koja nije.

Učesnici ne treba da znaju u kojoj su grupi, ali to je teško izveti sa psihodeličnim supstancama.

Ilustrativan primer je eksperiment nazvan Veliki petak, sproveden je 1962. godine tako što je održana sesija u crkvi sa studentima bogoslovije kako bi se ispitala sposobnost psilocibina da izazove mistična iskustva.

Jedna polovina ispitanika je dobila aktivni psihoaktivnu supstancu, druga placebo (niko nije znao u kojoj je grupi), ali je u roku od 30 minuta bilo očigledno ko je šta dobio.

Oni koji nisu dobili placebo su omamljeni lutali okolo priviđajući Boga, rekao mi je jedan od učesnika – dok je placebo grupa (uključujući i njega) samo „vrtela palčeve i čitala pesme”.

Između 1980-ih i sredine 2000-ih, tinjali su plamenovi promena uprkos državnom obračunu protiv narkotika, dok je nedavna psihodelična renesansa raznela do tada zatvorena vrata.

Promene su započete značajnom studijom 2006. godine na Univerzitetu Džons Hopkins, koju je vodio Roland Grifits – naučnik koji se proslavio proučavajući kofein.

Grifits i njegove kolege pokušale su da ponove eksperiment Veliki petak koji se sproveden pre više od 40 godina. Rezultati su bili zapanjujući.

Grifits je izjavio da je „izvanredno to da je 67 odsto dobrovoljaca ocenilo iskustvo sa psilocibinom kao jedno od najznačajnijih iskustava u životu ili među prvih pet najznačajnijih iskustava u životu”.

Drugim rečima, stavili su ga u rang sa iskustvom stupanja u brak, porođaja, ostvarenja vrhunaca u karijeri i drugim ključnim životnim trenucima.

Iako izazovi u sprovođenju robusnih kliničkih ispitivanja nisu nestali, zakonodavci su sada otvoreniji da čuju rezultate psihodeličnih ispitivanja nego što su to nekada bili.

U međuvremenu, širom sveta počinju da se otvaraju privatne klinike.

Klinika Avejkn u Bristolu nudi infuzije ketamina kao tretman za depresiju, PTSP, poremećaje u ishrani i zavisnosti.

Iako ketamin nije psihodeličan u kao LSD, u visokim dozama može izazvati snažna vizionarska iskustva sa terapijskim potencijalom.

Kako pišu antropolozi Tehsin Nurani i Džoana Štajnhart: „Još uvek postoje granice u entuzijazmu za psihodelično lečenje”.

„Ipak, promene u kulturnoj vrednosti i značenju psihodelika u poslednjoj deceniji bile su izuzetne”, navode.

Ako se trenutni trendovi nastave, možda je pitanje vremena dok zakonodavci ne daju zeleno svetlo psihoterapiji uz pomoć psihodelika.

Da li bi za deset godina u klinikama i bolnicama mogle da se nalaze prostorije za psihodelične sesije opremljene jastucima, tamjanom, svećama i slikama?

Da li će lekari prepisivati pilule psilocibina ili LSD-ja, koje proizvodi velika farmaceutska industrija, sa nuspojavama uključujući „ekstazu”, „promene u metafizičkim uverenjima” i „akutnu paniku”?

Da li bismo mogli da vidimo verzije psihodeličnih klinika u glavnim delovima grada – možda sa imenima poput „Pala”, „Indigo” ili „Oaza”?

Teško je znati kako će se to odigrati, ali ako psihodelici u terapeutske svrhe postanu sve češći, to može biti samo početak značajne promene u kulturnim i naučnim stavovima.

Psihodelična kultura

Psihodelična renesansa u medicini tekla je paralelno sa njihovim širim uvođenjem u kulturu, što psihoaktivne supstance nisu doživele od ranih 1960-ih.

U Evropi i Severnoj Americi raste njihova upotreba u svrhu rekreacije – korišćenje LSD-ja poraslo je za 50 odsto od 2015. godine do 2018. godine u SAD.

Medijski sadržaji sa psihodeličnom tematikom postaju popularni, influenseri i poznate ličnosti pojavljuju se kao korisnici, a lekovi se destigmatizuju na način na koji njihovi pioniri verovatno nikada nisu mogli predvideti.

Ulazak psihoaktivnih supstanci u svakodnevicu je promenio sloj ljudi koji imaju psihodelična iskustva, kaže pisac i dugogodišnji komentator psihodelika Erik Dejvis.

Psihodelici su u 20. veku bili ograničeni na grupe poput hipija, hakera, programera, duhovnih zajednica, pripadnika rejv kulture, posvećenika očuvanju životne sredine.

Danas, međutim, interesovanje dolazi od neočekivanih grupa – velnes zajednica, hip-hop kulture, političke desnice, zaljubljenika u kriptovalute, trgovaca sa Volstrita, investitora i ljudi koje srećemo svakog dana, a koji žele da poprave mentalno zdravlje.

Moguće je da će se uskoro videti efekat ovoga u široj kulturi, baš kao što se to desilo u muzici, pisanju, umetnosti i politici 1960-ih i 1970-ih.

Ipak, malo je verovatno da će bilo koja psihodelična kultura izgledati isto – niti će ih korisnici psihodelika doživljavati isto – jer je svet u kojem sada živimo toliko drugačiji.

Da bi se razumelo zašto, može nam biti od pomoći da se oslonimo na koncept koji je predložio sociolog Ido Hartogson nazvan „kolektivni sklop i postavka”.

Jedan deo iskustva sa psihoaktivnom supstancom zavisi od neposrednih individualnih faktora – ličnih mišljenja, neposrednog okruženja ili prisustva drugih.

Ali i širi društveni kontekst ima uticaj – duh vremena, naslovi u medijima, masovniji kulturni razgovori.

Šezdesete su imale potpuno drugačiji „kolektivni sklop i okruženje” u poređenju sa današnjim.

Kako bi velike promene u društvu, poput recimo klimatskih promena, mogla da utiče na iskustva ljudi?

Ljudi nisu samo živeli drugačije, već su imali i drugačije doživljaje sa korišćenjem psihoaktivnih supstanci.

Razmotrite sve različite uticaje današnjice.

Tehnologija i veštačka inteligencija. Politički sukobi. Osećaj da društvo ide u „pogrešnom smeru”. Države koje nadziru stanovike.

Nezvanično, jedan naučnik sa kojim sam razgovarao već je primetio novi trend „apokaliptičnih” doživljaja prilikom uzimanja LSD-a.

Paralelno se pojavljuju „mesijanski” doživljaji prilikom uzimanja LSD-ja – iskustva u kojima se nazire lična spasonosna uloga u promeni sistema.

Kako bi klimatske promene mogle uticati na iskustva koje ljudi imaju kad koriste psihoaktivne supstance?

Zavisi od pojedinca, ali kada se konzumiraju u pravom kontekstu, psihoaktivne supstance mogu značajno poboljšati nečiju vezu sa prirodom.

Jedan od najpoznatijih primera je primer suosnivačice grupe za zaštitu životne sredine „Pobuna protiv izumiranja” Gejl Bredbruk.

Nju je iskustvo na psihodeličnoj biljci iboga inspirisalo da osnuje pokret.

Zbog toga je jedan društveni naučnik predložio da se oni nazovu „ekodelici”.

Drugi istraživač intervjuisan za magazin Vajs predložio je da se u psihodelične sesije dodaju elementi zaštite životne sredine – ideja je da se otvorenost uma iskoristi kako bi se povećala povezanost sa prirodom, pa čak i umanjio skepticizam prema klimatskim promenama.

Mistično iskustvo

Ispod površine se pojavljuje još radikalniji efekat.

U kliničkim ispitivanjima i rekreativnoj upotrebi, psihodelici često proizvode stanja „mističnog iskustva” ili „rastvaranja ega” – vrhunac svesti koji karakterišu blaženstvo i dobra volja, međusobna povezanost, osećaj „svetog”, mogući „gubitak sebe”, ili čak susrete sa duhovnim entitetima i bogovima.

Šta se dešava ako više ljudi počne da ih ima? Kako bismo mogli bolje da razumemo njihovu prirodu nego što to trenutno činimo?

Za istraživače, mistično iskustvo je ključno za to kako psihoaktivne supstance proizvode tako impresivne rezultate.

To se stalno viđa u novinama i izveštajima.

Što su mistična iskustva veća, pokazuju istraživanja, veća je i dobijena terapeutska korist.

Upitnici uz pomoć kojih se mistična iskustva mere, prate i bolje razumeju se stalno šire.

Nauka i psihijatrija vekovima bacaju sumnju na mistično iskustvo.

„’Mistično’ je užasno ime”, kaže Met Džonson, naučnik koji se bavi psihodelicima na Univerzitetu Džons Hopkins.

„Zato što zvuči kao da imate kristalnu kuglu i bacate čaroliju.

„Neki ljudi to povezuju sa srednjim vekom”, kaže.

To znači da su, uprkos ulozi koje duhovna iskustva imaki u kulturnom tkivu – a koje milenijumima podupiru otkrovenja u nauci, umetnosti i religiji – hronično nedovoljno proučavana.

Ljudi nerado dele njihove priče zbog rizika od stigme, patologije ili dijagnoze.

Gubitak „osećaja sebe”, na primer, može se dijagnostikovati kao „depersonalizacija”, a transformativni prelazak na duhovna uverenja može se tumačiti kao „ulepšan” nervni slom.

Čak i bez upotrebe psihodelika, više ljudi je imalo mistična iskustva nego što mislite.

Od 1962. do 2009. godine – poslednje godine za koju postoje dostupni podaci – broj Amerikanaca koji su prijavili mistično iskustvo koje će pamtiti za života se više nego udvostručio i dosegao je polovinu populacije.

Imajući to na umu, istraživači će možda morati bolje da razumeju kako ta iskustva funkcionišu i šta podrazumevaju.

Na primer, dovedena je u pitanje ideja da uopšte postoji jedno definisano mistično iskustvo.

Nije očigledno kako se njegove osnovne osobine – bezgranično, sveto, vanvremensko, blaženo – spajaju.

„Postoji velika šansa da će se sve to dogoditi odjednom, ali to što se nešto dešava u isto vreme ne znači da je deo iste stvari”, kaže Džonson.

Kao što autorka Džuls Evans ističe u Umetnosti gubljenja kontrole, jedinstvenim karakterom kliničkog mističnog iskustva – osećajem gubitka ega i postajanja „jednog sa svime” – izostavlja se deo šire slike.

Trećina onih koji puše DMT, 17 odsto onih koji uzimaju LSD i 12 odsto korisnika psilocibina prijavilo je da se susreće sa spoljnim entitetima.

U neošamanskim ritualima sa ajahuaskom, daimeom i ibogom, ovi entiteti predstavljaju vođe ka vrhovnom iskustvu.

Jedan ispitanik u istraživanju o ajahuasci, na primer, opisuje tipičan susret sa entitetom: „Primio je nekoliko jaja hobotnice koja su bila položena u njegovoj glavi. To je protumačio kao svečani trenutak i napisao da veruje da jaja simbolizuju izvor mudrosti. Odmah je prepoznao hobotnicu kao dobroćudnog saveznika”.

Psihodelike često odlikuju i halucinacije koje oni izazivaju (tačnije, pseudohalucinacije).

Ove halucinacije naterale su kliničare u prvom talasu 1950-ih da smatraju LSD „psihotomimetikom”, odnosno psihoaktivnom supstancom koja oponaša psihozu, zbog tendencije LSD-ja da izazove vizije i glasove.

Ako bi se halucinacijska iskustva uključila u svakodnevne tokove, odnosno mejnstrim, a ne samo destigmatizovala, to bi moglo označiti radikalnu promenu, kaže Dejvis, budući da su češće povezana sa patološkim stanjima poput šizofrenije.

On sugeriše da bi to bio vrhunac modernog pokreta „neurodiverziteta”, koji prepoznaje stanja poput autizma ili onih u kom osoba čuje glasove kao razlike u spektru, a ne diskretne probleme koje treba rešiti.

Za Dejvisa, nauka bi trebalo da ima širi domen od pukog razumevanja iskustava na psihodelicima koji izlaze iz domena realnosti.

Neki su sugerisali da književnost i poezija mogu biti koristan dodatak naučnim upitnicima.

Drugi su takođe pozvali teologe da se pridruže debati.

Na kraju krajeva, bez šireg pristupa, on upozorava da bi neki mogli doživeti čudna iskustva koja se opiru bilo kom „modelu” – i koja bi mogla pogoršati njihovo mentalno zdravlje više nego što bi ga poboljšala.

Spuštanje

Psihodelici nude nešto što malo šta drugo može – iskustvo daleko iznad onoga što bi moglo da se zamisli ili očekuje u našoj svakodnevnoj stvarnosti.

Kako će mejnstrim kultura proći kroz ovo transformativno iskustvo nije jasno.

Uvođenje psihodelika kao terapije može ukazati na veće probleme u društvu, a pitanje je da li se ona mogu rešiti u okviru medicine.

„Interes u toj industriji, posebno za kliničare, jeste da se umanji važnost ovog iskustva.

„Ono što oni žele je umirujuće, lekovito, obnavljajuće iskustvo”, kaže Dejvis.

Ali mistična, halucinogena i transformativna iskustva zajedno sa psihoaktivnom supstancom će verovatno promeniti mnogo više od toga za mnoge.

„Psihodelici su poput filozofskih sondi”, objašnjava Dejvis.

„Čak i ako niste osoba koja je sklona filozofiranju, morate se iznenada pozabaviti nekim [stvarima] sledećeg dana.

„’Pa šta je to bilo, dođavola? Šta ja mislim o tome? Da li sam dobio uvid u pravu stvarnost kada sam dobio poruku da prestanem da pijem alkohol? Hoću li to shvatiti ozbiljno? Da li me to čini ludim'”

Za Rika Doblina – koji još živi u ehu tog prvog transformativnog „putovanja” – mogućnosti psihodelika su dalekosežne i nadilaze kliničko okruženje.

Sa njegovom organizacijom Maps, on želi da „legitimizuje psihodelike ne samo za pacijente, već i za sve nas koje muči to što planeta gori… da pokušamo da opstanemo a da ne uništimo mesto na kojem živimo”.

„Taktika, moglo bi se reći, jeste da LSD uvedemo u svet medicine. Ali to nije krajnji cilj.”

Priča je prvobitno objavljena na sajtu BBC Budućnost 7. septembra 2021. godine.

Sav sadržaj u ovom tekstu služi predstavlja opšte informacije i ne bi ga trebalo tretirati kao zamenu za savet vašeg lekara ili bilo kog drugog zdravstvenog radnika. BBC nije odgovoran ni za bilo koju dijagnozu koju je postavio korisnik na osnovu sadržaja ove stranice. BBC nije odgovoran za sadrža navedenih spoljnih internet stranica, niti podržava bilo koji komercijalni proizvod ili uslugu koja se spominje ili preporučuje na bilo kojoj od veb lokacija. Uvek se obratite lekaru ako ste na bilo koji način zabrinuti za zdravlje.