Maksimalna kazna, nagrada za masovnog ubicu (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Kako bi svi bili presrećni da je tako ostalo zauvek. Nažalost, nije.

Te jezive, užasne noći, svoje živote su, na najsvirepiji način, izgubili:
Nikola Milić (14)
Aleksandar Milovanović (17)
Marko Mitrović (18)
Lazar Milovanović (19)
Nemanja Stevanović (21) i
Petar Mitrović (25) 

U susednom selu Dubona, streljani su׃
Kristina Panić (19)
Milan Panić (20)
Dalibor Todorović (24)

Trinaest osoba je zadobilo teške telesne povrede, zbog kojih će većina ostati doživotni invalidi.

Streljao ih je, iz čista mira, masovni ubica, krvnik, monstrum… iz Dubone, Uroš Blažić, koji je u trenutku izvršenja masakra, imao 20 godina. Nepunu 21 godinu. I ta slučajnost ga je spasila doživotne robije.

Dana 12.12.2024. godine, u Specijalnom sudu u Beogradu, predsedavajući sudija i sudsko veće, jednoglasno su ubicu proglasile krivim. Osuđen je maksimalnom kaznom za svoj uzrast, a to je 20 godina.

Isto toliko je dobio i njegov otac Radiša, u čijoj je kući pronađen arsenal nelegalnog oružja, kojim je mogla da se opremi čitava jedna kasarna. Radiša je, naime, bio potpukovnik vojske Srbije, tako da je sasvim jasno poreklo tolike količine oružja i municije.

Izricanju presude prethodilo je suđenje Urošu i Radiši Blažiću i ročišta skoro na svakih 15 dana. Svako to ročište bilo je stresno i traumatično za porodice ubijenih i ranjenih. Na svakom od njih su iznova i iznova prolazili kroz pakao noći 4. maja, 2023. godine.

I roditelji i povređeni i njihove porodice.

Zapravo, u oba ova sela, život se zaustavio tog 4. maja, koji i dalje traje i verovatno nikada neće proći. Većina roditelja se razbolela u međuvremenu, neki su imali predinfarktna stanja, neki preživeli infarkte i razne druge bolesti. Uglavnom, živi su, dišu, hodaju… Funkcionišu uz pomoć lekova, sa tankom i varljivom nadom da će se u međuvremenu promeniti zakon, da će se desiti neko čudo i da će ubica, nekako, dobiti doživotnu kaznu. 

Naravno, to se nije dogodilo. Čak je i sudija koja je vodila ovaj postupak izjavila da je kazna za monstruozni zločin preblaga i neadekvatna, ali po sadašnjem zakonu, jedino i maksimalno moguća. A roditelji i porodice, skrhani, slomljeni od bola i nemoćnog besa, teškim koracima su napustili zgradu Specijalnog suda, u kojoj je održano suđenje i izricanje presude.

Nisu je svi dočekali u sudnici. Saša Panić nije mogao da iskontroliše svoj očaj i nagomilani bes, pa je udaljen iz sudnice. U međuvremenu je sestri Dalibora Todorovića pozlilo, pa su je roditelji izveli iz sudnice. Za njima su vrata suda bila zaključana, tako da nisu mogli da se vrate unutra.

To ih je još dodatno povredilo.

Presudu su sačekali u dvorištu suda. Preneli su im je okupljeni novinari.

U vreme izricanja presuda, u 11h 40minuta, u Duboni su zazvonila velika crkvena zvona.

Uroš Blažić i njegov otac Radiša osuđeni su na po 20 godina zatvora.

Sudija je detaljno obrazložila obe kazne, valjda onako kako to zakon nalaže. Ali pre toga, za svakog ubijenog pojedinačno, čitala je kompletan obdukcioni zapisnik, gde je, do najsitnijih detalja, opisana svaka povreda, svaki metak, svaki oštećeni organ. Roditelji su znali, otprilike, da su njihova deca primila mnogo metaka, da su povrede bile toliko teške da nisu imali nikakve šanse da prežive. Ali, nisu mogli da znaju, nisu bili spremni da čuju da su tela njihove dece toliko stravično izmasakrirana. Takve strašne potvrde o svirepom stradanju svoje dece, nijedan roditelj na svetu nije spreman i ne može mirno da sasluša. Potpuno je logično i razumljivo da Saša Panić nije mogao da obuzda svoje bolne emocije i da mirno sluša o tome kako su mu ćerka i sin bukvalno izmasakrirani.

Sudija je od ranije imala uvid u obdukcione nalaze i morala je da zna koliko je to što čita nepodnošljivo bolno za roditelje. Pogotovu za Zoricu i Sašu Panića, koji su u trenu ostali bez oba deteta. Bez svega što su najviše voleli i što im je činilo smisao života. Ostaće nejasno zašto je bila gruba prema ovim roditeljima, zašto nije pokazala malo više empatije i tolerancije. Za ubicu Blažića je imala strpljenja i tolerantan odnos, za roditelje je to, iz nepoznatih razloga, izostalo. Zato su se, između ostalog, na svakom ročištu osećali kao da se njima sudi, kao da su oni optuženi. Teško je razumeti, čak i naslutiti, koliko je teško, koliko patnje i bola preživljavaju ovi roditelji već devetnaest meseci i koliko se njihove rane pozleđuju na svakom održanom ročištu.

Koliko je natčovečanskog napora trebalo da ulože da ostanu pribrani i mirni kako bi se ročišta nesmetano odvijala, da su im na tome čestitali i branioci i javni tužilac koji je uložio maksimalne napore da se slučaj rasvetli što je moguće više i kojim su svi roditelji maksimalno zadovoljni i zahvalni.

Ostalo je još mnogo nepoznatih detalja, mnoga pitanja su ostala bez odgovora. Svi Blažići su maksimalno iskoristili svoja zakonska prava da se brane ćutanjem i da ne žele da svedoče. I svi do jednog su se maksimalno potrudili da svojim nonšalantnim, povremeno i bezobraznim i bahatim postupcima, još više zagorčaju život i pozlede strašne rane neutešnih roditelja.

Uglavnom, presude su izrečene, suđenje je završeno. Čeka se još i vreme predviđeno za podnošenje žalbi i potvrda apelacionog suda. 

Vreme bez Nikole, Ace, Marka, Laze, Nemanje, Pece, Kristine, Milana i Dače, iz Malog Orašja i Dubone. Užasno je, nepodnošljivo saznanje da ih zauvek nema tu, fizički sa svojim roditeljima, sestrama i braćom, a da su svake sekunde bolno prisutni u njihovim srcima, mislima i snovima.

Protiču dani od kada je za ove porodice stalo vreme, stao život okrenut naopako, dani kada je prestao smeh, radost, i sreća… Samo se tuga, jeziva i beskrajna, u kosti uvukla. I nemoćan bes koji je nemoguće obuzdati. I ne popušta i nije ni malo lakše. Još teže je i sve više boli.

Tanka, varljiva nada da ste svi zajedno otišli na neki daleki put i da ćete se vratiti, da ćete se jednog dana ili neke noći volšebno pojaviti, sve više bledi i umire.

Polako i surovo je potiskuju razmišljanja vaših roditelja da će jednom oni doći tamo kod vas i da ćete opet svi biti zagrljeni i srećni.

Valjda ovi anđeli ne čuju i ne vide kroz koje krugove pakla prolaze njihovi roditelji, dokazujući da njihove dece više nema, da su ustreljeni, da je zbog toga neko kriv i da mora biti adekvatno kažnjen. Mada, za ovako stravičan zločin, nijedna kazna nije dovoljno velika.

Družite se, divna deco, i budite zajedno. I vaši roditelji se druže i posećuju. Vaši rođendani i važni dani se zajednički obeležavaju. Tragedija je zbližila roditelje i oni se međusobno najbolje razumeju. Tada pričaju o vama, evociraju uspomene, ne daju vas zaboravu.

Govori se o Peci, najstarijem od vas, koji vas je okupljao i motivisao na zajedničke aktivnosti da selo oživi. On je umeo sa decom. I malom i velikom.

Maloj deci je bio Deda Mraz i donosio paketiće za Novu godinu i darove za Božić. Onu malo veću je učio da igraju fudbal, folklor, da gaje pčele. Učio ih je da vole svoje selo i običaje i okupljao ih da se druže i budu zajedno u njegovoj maloj toploj sobici, uz njegove čuvene palačinke, kokice, muziku i pesmu. Sada se, njemu u čast, njegovim imenom zove Lovačko udruženje Malo Orašje, kao i folklorna sekcija.

Od Nemanje se može naučiti kako se može živeti punim plućima, brzo, energično, veselo i zaljubljeno.

Kako se poštuju i vole roditelji, sestra, devojka, društvo. Sada bi već imao 22 godine, a svoje rođendane bi proslavio najveselije, da se nije desio 4. maj i da je mogao da izdrži da ne zaspi dubokim snom.

Srećni su oni koji su poznavali Lazu. On je bio drugačiji od ostalih. Razlikovao se od drugih momaka iz svog sela i iz Srbije. Kako je samo on voleo svoje selo i šta je sve uradio sa svojih samo devetnaest godina. Laza je vozio traktor, krčio šumu, sekao drva koja je prodavao ljudima za ogrev i druge potrebe. On je sam kupio i drugu šumu i drugu njivu. I gajio je voće, prirodno, jedro i zdravo. Treba samo probati njegove jagode, trešnje, breskve i šljive.

Nije ih ni on probao.

Nije stigao jer se desio 4. maj.

A Marko je išao u srednju školu. Bio je na samom kraju i radovao se proslavi mature i poslu u železari, gde bi išao sa svojim ocem. Marko je prelep, dobar, drag momak, divan brat svojim sestrama Jeleni i Mariji i najbolji sin majci Oliveri i ocu Draganu. Slavilo bi se često u kući Mitrovića, ima razloga da život bude srećan i veseo, sa puno ljubavi, muzike i pesme, radosti. Ali nije.

Tiho je, skromno, bolno i tužno…

Jer, desio se 4. maj koji je sve vas odneo, samo taj dan nikako da prođe.

Bilo bi lepo i zanimljivo u Malom Orašju upoznati Acu. Njemu će 28. decembra biti rođendan, 19. po redu. Torta bi bila u bojama Crvene zvezde, njegovog omiljenog tima. U njegovom dvorištvu nema čega nema: riba u bazenu za navodnjavanje, zečeva belih i šarenih, golubova raznih… Imao ih je preko sto. Imao je i velikog psa Maksa i dve male maltezerke, lepe kao plišane igračke. Mnogo je voleo fudbal i možda bi postao poznati fudbaler, a možda bi za sve vas pravio divna, mirisna peciva u pekari u Malom Orašju, o kojoj je maštao.

A tek Nikolu da smo imali sreće da upoznamo?

Imao je samo 14 godina, išao je u osmi razred, odeljenje VIII/2. Tog divnog, nasmejanog dečaka sa rumenim obrazima su svi voleli. I nastavnici i učenici i drugari… a i neke devojčice su želele da baš sa njim budu par na proslavi mature. Spremao se i on, i majka mu je dozvolila da kupi košulju u boji haljine te tajanstvene devojčice. I on je bio talentovani fudbaler, zvezdaš i planirao je da se u budućnosti bavi računarima.

Ali, desio se 4.maj i ništa se od toga nije ostvarilo. Samo su ostali neutešni njegovi drugari, razredna Ivana, njegova majka Dragana, otac Dejan i brat Mihajlo. Mihajlo je pukom srećom te noći ostao živ, ali prepun trauma. Sada igra fudbal za obojicu. I za svog voljenog brata i za sebe. I svaka utakmica, svaki postignut gol, svaka pobeda fudbalskog kluba „Ravni Gaj“ posvećena je njima.

Dača iz Dubone je jedini u kraju imao traktor sa korpom. Retki hrabri bi seli u tu korpu i popeli se na krov zgrade da očiste sneg ili poprave crep koji se polomio. Da povežu struju, da se popnu na vrh bandere, da poprave auto, da odrade sve poljoprivredne poslove. Nema šta nije znao i mogao da uradi taj lepi i pametni momak. A bavio se i fotografijom. Dača bi se i oženio u međuvremenu, to je već bilo planirano.

Ali, desio se 4. maj i pokvario sve planove.

A mlada, prelepa buduća učiteljica Kika, sa svojom dugom, kestenjastom kosom, mora da je uzor svim devojčicama. Učiteljice se vole, naročito mlade i lepe. A Kika je bila toliko svestrana, toliko dobra i pametna, toliko lepa, mila, harizmatična, da je nemoguće ne voleti je. I ona je bila odličan učenik, vukovac. Na dan svog ubistva, 4. maja pre podne, napisala je pismeni zadatak na temu: Svet u kome živimo.

Njoj je već sutradan, posle zločina u Ribnikaru, bilo jasno šta se dogodilo. Mnogima su bili potrebni meseci da to shvate, mnogi neće nikada.

Njen diplomski je ostao u lap topu, a vozačku dozvolu nije stigla ni da podigne.

Jer, izašla je sa bratom Milanom, mladim, ambicioznim policajcem koji je imao velike planove za budućnost. I on je, pored svog posla, znao i voleo da radi sve poljoprivredne poslove, pomagao je roditeljima Zorici i Saši. Ali, hteo je i da upiše fakultet i nastavi dalje školovanje u svojoj struci. Njih dvoje su izašli na petnaest minuta do školskog dvorišta da se vide sa društvom i… Nikada se nisu vratili.

Jer, desio se prokleti 4. maj i zavio u crno Malo Orašje i Dubonu.

Milan Panić je primio najviše metaka i zadobio najteže moguće povrede zbog kojih nije imao nikakve šanse da preživi. On je pokušao da zaustavi pomahnitalog monstruma u ludačkoj nameri da poubija svakog ko mu je bio u vidnom polju.

A svi vi, najbolji, od najboljih probrani… Živite i dalje, dok god se vaši roditelji bore, tako hrabro i uporno, sa vidljivim i nevidljivim neprijateljima, dok bude nas malobrojnih prijatelja koji žele i trude se da ne budete zaboravljeni, uprkos očiglednim željama i nastojanjima sistema, države i društva, da se taj 4. maj, 2023. godine izbriše, zaboravi, nestane… I da sve bude kao da se ništa nije dogodilo.

Neka ovaj dan, 4.maj, devetnaestog meseca vašeg stradanja, bude posvećen i vašim divnim roditeljima, nadljudima, nadroditeljima. Vašim sestrama i braći. Teško da se u Srbiji i svetu mogu naći ljudi koji su toliko hrabri, toliko dostojanstveni, plemeniti i humani u svom beskrajnom bolu, kao što su vaše porodice: Milić, Milovanović, Mitrović, Stevanović iz Malog Orašja, porodica Todorović i Panić iz Dubone.

Budite ponosni na njih, kao što su oni ponosni na vas.

„Tog 4.maja je život za mene stao! Ubio me je jedan monstrum. Ali pre mene, ubio je moju porodicu, moju decu, moju dušu. Ubio je devet nedužnih i divnih bića. Zavio je u crno selo u kom sam rođena, a i selo u kome živim, gde sam udata. Tog dana je sve stalo i mi živimo u okovima i kao po kazni.

Ali to ne važi i za ubicu!

On je sada osuđen za svoj monstruozni zločin. Ali, još uvek je u pritvoru, spava u čistoj postelji, ima tri obroka dnevno, ima šetnje, sve što mu treba i što poželi. Prema njemu se postupa humano. Vozi se blindiranim automobilom pod pratnjom i rotacijom, kad ga vode kod lekara ili da popravlja zube. U isti Dom zdravlja gde se leče i druga deca i omladina. On ima prava na stalne posete porodice. Njemu majka svakog petka nosi pune pakete svega i svačega. On ima pristup internetu, štampi, televiziji. Njihovu kuću čuva policija 24 sata, sedam dana u nedelji. Zašto i od koga? U ovom kraju, oni su jedini zločinci. Drugih nema. I oni imaju sva prava.

A ubica je je nama sve to uskratio. Mi više ne možemo da viđamo svoju decu, ne možemo da im spremamo omiljenu hranu, ne možemo da ih poljubimo. Ja više nemam kome da napravim ledene kocke, a on može da naruči, i da mu majka donese šta god poželi.

Da li je normalno da jedan krvnik ima pravo na posete i sve ovo lepo što mu je omogućeno. Taj isti koji je našoj deci i nama, sva ta prava oduzeo!?

Sve ovo može biti samo podstrek ostalima da mogu da naprave slične zločine i da će proći sa minimalnom kaznom. Trebalo bi da konačno ode u zatvor, i da mi posle svega, pronađemo nekakav mir, ako to može tako da se nazove.

Zbog svega toga se pitam ko je ovde zločinac? Onaj ko je uništio naše živote i još uvek ima prava na sve, ili mi koji ništa nismo krivi, a sva prava su nam oduzeta. Čak i to da budemo, ono što jesmo: Malo Orašje i Dubona, a ne slučaj Mladenovac, i da se našoj deci znaju imena i prezimena, ko su i kakva su to deca bila.

Zar je mnogo to što tražimo? “, pita Zorica Panić, majka koja je izgubila dvoje najdivnije dece.

Dvadeset godina za ubistvo devetoro mladih!?
Za strašne povrede koje je zadobilo dvanaest osoba, od kojih će neki ostati doživotni invalidi. Za sve porodice koje je zavio u crno i zauvek uništio, treba da dobije po dvadeset godina, i to bi bilo malo.

Ovih dana se o tome mnogo govori i piše, mnoge televizije pokušavaju da u nekom od roditelja pronađu sagovornike, da prvi prenesu ekskluzivne vesti. U nekim medijima će biti saopštena samo kratka vest. Jer, praznici su, druga dešavanja, život teče dalje.

A Malo Orašje i Dubona su udaljeni od centra Beograda samo oko 60 km.

A po važnosti, možda čitavu svetlosnu godinu.