Lidija Vasiljević: U sistemu koji marginalizuje žene psihoterapija postaje institucija patrijarhata

Autorka: Sanja Kovačević, Izvor: Novosti

Lidija Vasiljević je psihoterapeutkinja, psihologinja i trenerica psihodrame iz Beograda, s praksom preko 20 godina u individualnom i grupnom radu. Doktorirala je na Fakultetu političkih nauka i bavi se znanstvenim radom na politikama mentalnog zdravlja. Docentkinja je na Odseku za psihologiju na Univerzitetu u Bijeljini. Aktivizam integrira u znanstveni i psihoterapijski rad (i obrnuto). Članica je mreže za rodno inkluzivnu i feminističku psihoterapiju te grupe Radio praksa za očuvanje i promociju borbene muzike. S Anom Blaževom autorica je knjige “Od melanholije do pobune: Emocionalno mapiranje levice i feminizma” (2018.). Na temelju njenog magistarskog rada (“Uticaj feminizma na politike mentalnog zdravlja”) nastala je knjiga “NEsavršeNE: mitovi o ženskim mentalnim bolestima i njihovom lečenju”. Uoči zagrebačke promocije na Subversive festivalu razgovarale smo o njezinoj knjizi, o feminističkom pristupu psihoterapiji – zašto smo NEsavršeneNE, a takve i trebamo biti.

Za početak – zašto “NEsavršeNE” i zašto mitovi?

Pripremajući ovu knjigu pre svega sam nastojala da bude jasna, razumljiva i da što jednostavnije opišem prilično komplikovane procese, pa je i naslov izabran da odražava tu potrebu. Od žena se očekuje da budu savršene – društvo, porodica, ali i one same imaju neverovatno puno očekivanja koja je nekada i teško detektovati jer su uvijena u različite forme nečega što je normalno, što se podrazumeva, što je ženstveno i samim tim i žene čini onim što jesu. Normalna žena mora da želi da udovolji drugima, brine za njih, da bude majka, supruga, savesna ćerka, vredna, pouzdana, privlačna ili bar pažljivo sređena. Tu je i viđenje žene kao pasivnije i mit o ženskom mazohizmu koji je opravdao mnogo toga, a pre svega relativizovao pojam nasilja nad ženama. Žene koje su se opirale takvim zahtevima, za takvo ponašanje su kroz istoriju bivale sankcionisane.

Osobe koje nemaju dovoljno novca ne mogu sebi da priušte psihoterapiju. Postoje stvari koje podrazumevaju oni koji imaju više novca. Uslovi života utiču na raspoloženja, što može zbuniti psihoterapeute koji u klasnom smislu imaju slepe mrlje

Ženina nesavršenost je njeno pravo, a dva “NE” između kojih stoji reč “savršena” su dva zida odbrane, ka spolja i ka unutra. Savršenstvo je u samom našem postojanju, a ne u zahtevima koji su utilitarni jer realno, moć i kontrola koji se kroz celokupnu istoriju sprovode nad ženama donose korist onima koji to čine – državi, crkvi, društvu, patrijarhalnom sistemu, kapitalizmu. Ženino telo, ali i um i volja bili su i još uvek su posed drugog. Osnova kontrole su doživljaji i viđenja žene koji se prenose kroz vaspitanje, popularnu kulturu, politiku, školstvo, medije. O tim postavkama govorim u knjizi i namera mi je bila da ih razotkrijem i pojasnim. Mitovi su u ovom slučaju uverenja koja leže na postavkama koje nemaju realnu osnovu, iskrivljena su, utilitaristička, heteronormativna, androcentrična, čak nemaju uporište u arhetipskom, kao što to naprimer imaju starogrčki mitovi.

U ideološkom smislu, od Aristotela nadalje prati nas lažna dihotomija da je žena biće prirode nasuprot muškarcu – biću logosa. Zašto je pitanje žene kao prirode klasno i političko pitanje?

Reklo bi se da je stepen tzv. uređenosti društva uticao na nivo porobljavanja žena, stoga je pre Aristotela možda čak bilo i nešto bolje. Engelsov i Bachofenov mit o prvobitnom matrijarhatu je jedna od takvih teza, ali to ne možemo sa sigurnošću znati. Zasigurno znamo je da su u dalekoj prošlosti boginje bile veoma važne, dok nisu ustupile mesto prvo značajnim bogovima, a zatim i jednom bogu, koji god on bio. Dihotomija je svakako postojala i ranije, no ne tako jasno operacionalizovana, a time je ženi stavljan žig one koja je, kao i sila prirode, promenljiva, teško se kontroliše i ima svrhu da produkuje život. Naravno, nije u toj postavci sve nužno loše, ali mit je u tome da kao takva, ona mnogo toga ne može, ne ume i ne bi ni trebalo da želi ili očekuje od sebe. Čovek je kroz istoriju krotio prirodu, prilagođavao je svojim potrebama, uništavao, menjao joj smisao – i tu postoji paralela u ophođenju prema ženama, vidi se intencija, uloga koja je ženi namenjena. Uloga bića logosa muškarcu je dala rukovodeću funkciju, koju i danas, u mnogo većoj meri nego žena, ima nad dobrima, zakonima, pa i nad kulturom.

Mit o ženskom mazohizmu

Možete li nam reći nešto više o spomenutom mitu o mazohizmu?

Među mnogim mitovima, koji opstaju i menjaju svoje ruho, mit o ženskom mazohizmu jedan je od najžilavijih i najopasnijih. Moglo bi se reći da se naslanja na koncept o ženinoj slabosti, pasivnosti i zavisnosti, koje su uglavnom bile i jesu – nužno zlo. Kao deo čovečanstva koji do skoro nije imao pravo na samostalan život, školovanje, rad, odluku o rađanju – što nažalost ponovo postaje tema i tamo gde jedno vreme to nije bila – i još mnogo toga, žene nisu mogle za ovih stotinjak godina da nadoknade velike zaostatke u odnosu na prednosti koje su muškarci imali – naravno, ako su beli i nisu siromašni. Samim tim, ženama je teže da budu samopouzdane, aktivne i asertivne, kako se popularno kaže u neoliberalnom diskursu, a naročito im je teško da veruju svojim instinktima, da poveruju da su ravnopravne, da donesu odluku da korenito promene život ako nešto ne štima. Na primer, u braku u kome su žrtve nasilja vrlo često trpe nasilje veoma dugo, ponekad i zauvek, jer su dobre i poslušne, zbog dece, da ne bi povredile svoje zlostavljače, za koje se takođe brinu… Svega tu ima, ali svakako nema uživanja u bolu i patnji. Upravo je taj mit veoma dobro opravdanje za nasilje, odnosno za trpljenje života u nasilju. Jedan od razloga njegova opstanka je i tzv. seksualna pasivnost, to jest biološki aspekt heteroseksualnog čina koji podrazumeva čin primanja ili prihvatanja. Sve je to naravno veoma štetno i neadekvatno i tome se treba usprotiviti.

Feministička psihoterapija je uvedena nakon što je ukazano na dvostruke standarde za određivanje mentalnog zdravlja. Tradicionalna psihologija nije nastojala da se tome suprotstavi i time je doprinela ignorisanju razlika koje imaju društvene, političke i ekonomske korene

Kroz knjigu se provlači i problem dijagnosticiranja. Jesu li danas prepoznati simptomi traume zlostavljanja pri psihijatrijskom dijagnosticiranju?

Istraživanje Lynne Rosewater, jedne veoma hrabre i uporne feminističke psihološkinje, inspirisalo me je da se šire pozabavim tom temom, jer sam bila šokirana stepenom zanemarivanja posledica zlostavljanja i nasilja uopšte na osobe sa kojima se obavlja dijagnostika i lečenje u ustanovama mentalnog zdravlja. Ona je sa saradnicima ustanovila da je veliki procenat žena kojima je ustanovljeno da imaju borderline poremećaj, a katkada i druge dijagnostičke kategorije, pogrešan, jer su žene žrtve nasilja. Delovanje traume je takvo da se određena ponašanja i stanja menjaju upravo kao posledica doživljenog. Umesto da se ustanovi kakva su iskustva žena, mnogi dijagnostički postupci se samo prepuste testiranju, koje nije prilagođeno takvim slučajevima. Zlostavljane žene nisu paranoične, one su uplašene za svoj život, ne spavaju od straha, ne jedu ili ne komuniciraju usled šoka, brige za decu, za porodicu… Sled misli može biti konfuzan i nekoherentan. Nakon traume psiha takođe ima tendenciju da određene delove izoluje i sačuva ih od kontaminacije tim osećanjima, što je sled sličan kao kod shizofrenije, ali samo na prvi pogled. Mnoge od njih završavaju na antipsihoticima potpuno bez potrebe.

Evidentno je da je potreban drugačiji pristup ženskom psihološkom zdravlju. Kada se, u kojem kontekstu, pojavio feministički pristup u psihologiji i psihoterapiji?

Zvanično se pojavio tek 1960-ih godina, ali duboko verujem da je oduvek tu, samo se nije tako zvao. Žene su kroz celu istoriju pronalazile načine da jedna drugoj pomognu na pravi način i znale su da prepoznaju stvari koje društvo nije moglo da prihvati. Feministička psihološka terapija i savetovanje su uvedeni tek nakon što je ukazano na to da u okviru tradicionalne psihologije postoje dvostruki standardi za određivanje mentalnog zdravlja. Tradicionalna psihologija nije nastojala da se suprotstavi takvom pristupu i time je doprinela ignorisanju razlika u životnim mogućnostima žena, koje zapravo imaju društvene, ideološke, političke i ekonomske korene. Feministička psihologija je imala značajnu ulogu i kada je reč o borbi protiv nasilja i formiranju novih načina posmatranja ženske seksualnosti, liderstva i aktivizma. Razvoj feminističke psihologije doveo je do drugačijeg načina viđenja mentalnog zdravlja, koje se počelo formirati kao oblast koja ne podleže uticajima seksizma i antropocentrizma. Pre svega je važno da ženino lično iskustvo, povezujući se s iskustvom drugih žena, dobija širi politički kontekst. Povezivanje ličnog iskustva sa širom politikom, predstavlja polazno stanovište i ostalih pokreta koji su zahtevali socijalne promene. Društveno-istorijski kontekst, pa samim time i konstelacija odnosa u patrijarhalnom društvu, određuju koje će teme biti istraživane i koje će metode pritom biti korišćene. Isključivanje žena iz istraživanja – a isto važi i za druge grupe koje ne reprezentuju dominantni model – čini ih nevidljivima, a njihovo iskustvo biva marginalizovano ili se prepoznaje kao inferiorno i patološko. Psihoterapija u takvom sistemu postaje institucija patrijarhalnog društva, bez obzira na to da li je sprovodi žena ili muškarac.

Feministički pristup psihoterapiji 

Poricana ženska seksualnost

U poglavlju koje se bavi “problemima” ženske seksualnosti pišete o patrijarhalnoj strategiji politizacije ženskog tijela. Možete li nam reći nešto o tome i nekim uvidima feminističke psihologije o ženskoj seksualnosti? Postoje li neki novi uvidi?

Feministička teorija, a moglo bi se reći i praksa, najviše se tim pitanjem bavila 1970-ih i 80-ih godina. Naravno, sve je to započelo još krajem 60-ih. Moglo bi se reći da se ništa kolosalno novo, sem određenih individualnih doprinosa, nije desilo kad je u pitanju ta tema. Novine su se ticale queer teorije, postmodernih pristupa, koji su, naravno, mnogi OK, ali neki samo perpetuiraju psihoanalizu i pronalaze po ko zna koji put ponovo neke emancipatorne potencijale. Međutim, politizacija tela, što je moj fokus, vrlo je slabo zastupljena. Možemo to videti i po praktičnim implikacijama u društvima – ne samo našem, nego širom sveta. Stvari kao da idu unazad – neokonzervativizam, konzumerstvo, verovatno i strah žena za opstanak, vraćaju ih na neka mesta koja smo odavno osvojile kroz feminističke borbe. Ženina seksualnost se uvek posmatrala kao deo društva, nacije, sistema, posed muškarca, teško se odvajala od uloge majke i uloge one koja zadovoljava potrebe, ali i merila seksualne moći muškarca. U knjizi se takođe bavim fenomenom orgazma kao i frigiditeta iz političke perspektive. Ženina seksualnost je mnogo više od toga, ali zato što je tako dugo bila i još uvek negde jeste kontrolisana, poricana, modelovana, potrebno je mnogo truda i poverenja, pre svega u metod, grupu, terapeuta i sebe, da se stvari promene.

Pišete i o višestruko marginaliziranim grupama u okviru mentalne skrbi – posebno izdvajate diskriminaciju siromašnih?

Osobe koje nemaju dovoljno novca pre svega ne mogu sebi da priušte psihoterapiju, ili to teže mogu. Takođe, mnogo lakše odustaju i teško im je da održe ritam, između ostalog zato što su svesni da je to veliki izdatak za njih, koji bi mogli da potroše na životno urgentnije stvari. Tu postoji čitav spektar stvari, od nerazumevanja tj. postojanja drugačijih prioriteta i vrednosti do učitavanja. Postoje stvari koje se podrazumevaju kod onih koji imaju više novca, a psihoterapeuti su često materijalno obezbeđeniji: da je moguće negde otputovati, voziti kola, promeniti posao… Naravno, uslovi života utiču na raspoloženja i esencijalne teme mogu zbuniti psihoterapeute koji u klasnom smislu imaju slepe mrlje. Neophodno je pre svega obezbediti odgovornost zajednice za mentalno zdravlje ljudi, što već donekle postoji, ali nedovoljno.

U zaključku citirate Tomu Bebića “Za moj raj pitajte mene”. Kako možemo raditi na svom samoodređenju u današnjim životnim uvjetima?

Toma Bebić je poentirao sa istoimenom pesmom, a i inače je bio neverovatno lucidan umetnik, tako da se njegov stih odnosi upravo na najvažniju stvar koju možemo uraditi za sebe, mi kao žene, određujući šta je za nas važno, šta želimo, šta ne želimo da budemo i šta da biramo. To naravno nije uvek lako i postoje mnoge prepreke, ali razgovarati o njima, smišljati zajedničke načine opstanka i menjati stvari je neophodno. Bila sam prijatno iznenađena odzivom koji je knjiga do sada imala kod najrazličitije publike – među njima ima onih koji do sada, na ovu i slične teme, nisu ništa čitali, ali reklo bi se da su prepoznali potrebu da o tome čitaju i razmišljaju, jer su ih život i realnost na to naterali. Ova knjiga i jeste na neki način proglas i poziv na promenu.

Tekst je prenet sa portala Novosti.