Juče čovek, danas rob, kako živiš bez života svog?

Već gotovo četiri decenije Zoran Kostić Cane frontmen je Partibrejkersa, benda čijom pojavom je, u osvit osamdesetih godina prošlog veka, oplemenjena – a sirovom energijom u paramparčad rasturena – čitava muzička scena bivše Jugoslavije. Brejkersi su iznedrili jednu sasvim novu energiju u domaćem rokenrolu, a taj nesvakidašnji krosover uličnog panka i izvornog bluza ostao je njihov zaštitni znak, amblem na štitu, i do dana današnjeg.

Kao urbani pesnik sa istančanim osećajem za pravdu, Cane često ume čak i da govori u stihovima, a i dok peva, i dok priča, odaje utisak čoveka sa stavom. Taj stav mogao bi možda da glasi da se nikada i ni po koju cenu ne treba prikloniti onome što je ljudski, moralno i vrednosno neprihvatljivo. Da je važno sačuvati čoveka u sebi.

Jedan je od retkih sagovornika koji je eksplicitno tražio da ne bude na naslovnoj strani lista, jer je, kako se izrazio, “nepopularno biti popularan u ovim uslovima”.

“Vreme je na vašoj strani”, rekao je odmah na početku razgovora pevač Partibrejkersa i tako, u svom stilu, i dvosmislenom opaskom kojom je aludirao i na stihove čuvene pesme Time Is On My Side Rolingstonsa, otpočeo sa preciznim skeniranjem društvenih prilika. Prva tema je, očekivano, bila globalna pandemija virusa kovid-19

………..

Kako Vam danas izgledaju Beograd i Srbija?

Pa unazađeno, kako da izgledaju drugačije. To ne treba ni da čudi, jer svi ti ljudi koji su u vlasti, to je “treća liga”, nisu čak ni do druge lige dogurali. Kućni savet je ukinuo državu. Bave se stvarima koje ne znaju, sami sebi daju autogolove i sami sebe fauliraju, a ponašaju se ko rogovi u vreći. U ovoj kriznoj situaciji dešavaju se stvari koje nikad nije trebalo da se dese. Kakvi izbori, kakvi derbiji, kakve, bre, proslave? I dalje se rvemo sa svojim slabostima, a reći ću nešto što nije baš hrišćanski – mi smo nezreo narod, a karma nam je veoma opterećena. Sve plaćamo sopstvenom žrtvom. Nama se ego i dalje diže na ono “ludi Srbi”, umesto da nas je blam zbog toga. A naše stado čuvaju vuci.

A šta ćemo sa mladima? Uvreženo je mišljenje da je današnja omladina nezainteresovana za politička dešavanja, da su mladi oportuni i pragmatični. A onda se dogode protesti, prvo studenata, a potom i građana koji su im se pridružili. Šta se tu desilo?

Pa da vam kažem, mladi su popizdeli. Da budem još precizniji, svesniji deo mladih je popizdeo, a onaj nesvesni deo uživa u svojoj nesvesti. A ta omladina je ostavljena na cedilu. Ovo su poslednji trenuci njihove nekorumpiranosti, gde se vidi da mladi neće da pokleknu pred nekakvim ultimatumom, a koji je kao osmišljen za njihovo dobro. Uz najbolje želje, ultimatum se seje.

Da ja sad imam dvadeset godina, isto bih se opravdano pitao da li je ovo i dalje naša zemlja? Da li imamo pravo da živimo u našoj zemlji ili živimo u njihovoj državi, od koje pojedinci uzimaju procenat vlasništva? A da suštinski nikoga nije briga kako živi običan svet, koji se zlopati već trideset godina.

Ceo intervju možete pročitati na portalu nedeljnika Vreme.