In memoriam – Petar Luković

Autor: Petar Luković

Lepote ksenofobije (Reporter 14.11.2001.)

Slucajnost (slucajnost?) da se samo nekoliko dana nakon klasicne Djindjiceve recenice (“Ako je neko bio veoma hrabar u vreme Milosevica, dacemo mu orden, ali ne TV kanal”) u najnovijem broju Nina pojavi slavodobitni oglas Televizije Pink (“U oktobru – najgledanija”, s podatkom da je program TVP gledalo 5.179.000 gledalaca od ukupno 6.385.903 gledaoca uzrasta od 10 do 70 godina!), lici na prakticnu primenu onog irskog vica o pijancu koji u vozu pita konduktera koliko se putuje od Limerika do Korka. “Dva sata”, kaze kondukter. “A koliko se putuje od Korka do Limerika?”, opet ce pijanac. “Dva sata, naravno. Zasto bi bilo drukcije?”, nestrpljiv je kondukter. Pijanac ga znacajno pogleda: “Zato sto je od Bozica do Nove godine sedam dana, ali mnogo je duze od Nove godine do Bozica.”

Kad u ovom vicu Limerik i Kork zamene mesta s Televizijom Pink i Televizijom B92, mozda se stvarno kondukteru Zoranu Djindjicu, u njegovom americkom vozu, ucini da je sve to jedno te isto: jedna televizija, druga televizija… ali ce ga upravo oglasom demantirati sam Zeljko Mitrovic, vlasnik Ruzicasto-Najgledanije, podatkom da je gledanost njegovog TV programa preko trideset odsto! Kako je u okviru elektronskih medija mogucno govoriti o jednakim startnim uslovima za sve kad je vecina od 5.179.000 bila svedokom na koji je nacin TV Pink stvoren, cemu je sluzio i sta je emitovao svih ovih godina? Boli kad se podseca: ali pomenuti Zeljko Mitrovic, pamtim kao juce, bio je clan nekakve ideolosko-medijske Komisije koju je formirala Jugoslovenska levica; na sastancima je sedeo zajedno s Mirom Markovic, zajedno stajao iza saopstenja u kojima su prozivani izdajnici i nepatriote… a danas, Godinu Dana Posle Mire Markovic – drug Zeljko postao je gospodin Mitrovic, njegova stanica emituje informativni program, mnogi od Djindjicevih saradnika s uzivanjem gostuju na TVP, ruzicasti predajnici premrezili su Srbiju.

Zar smo zaboravili kako je Bogoljub Karic uspeo da svojoj televiziji obezbedi predajnike i tehniku? Ljubav s familijom Milosevic dala mu je sve sto je pozeleo; price o gledanosti i popularnosti, tice se to i Zeljka i Bogoljuba, bez razlike – danas kad je Milosevic u Hagu – imaju samo smisla kod onog uzrasta do cetiri godine; zato je zahtev Anema da se svim njegovim clanicama izda privremena dozvola – dok se ne okonca postupak dodeljivanja frekvencija po novom zakonu – sasvim prirodan i sasvim normalan.

Nije prirodno i nije normalno da nam se gledanoscu/popularnoscu hvale oni koji su svih godina milosevicizma uzivali u lepotama ksenofobije, spontanom sirenju primitivizma i eskapisticke varijante u kojoj su Vidovita Zorka & Kleopatra bile kljucni patriotski aduti; kukavicki je to sto Vlada Srbije ne odgovara gde je nestala ona oprema oduzeta od nezavisnih medija tokom Miloseviceve vladavine, u kojim je “komercijalnim medijima” zavrsila, ko je opremu uzeo i po cijem nalogu?

Da ne govorim o uredjivackim konceptima: nada da ce se Televizija Pink baviti ratnim zlocinima i da ce emitovati tribine koje bi razoblicile srpski fasizam – jednaka je nadi da prijatelji starog rezima vec nisu postali prijatelji novog rezima.

Zato ovo nije pitanje odnosa izmedju Premijera & TV B92 – vec daleko intimniji question: hoce li Zeljko Mitrovic dobiti i orden i kanal? Odgovor cemo procitati u novom oglasu!

Tekst je prenet sa portala B92.

Isto takvo vreme

Izvor: Mrđen

Na portalu Nova.rs prvi tekst mi je objavljen pre dve godine i sedam meseci (5. maja 2020.) pod naslovom „Kontrola snage“. Bilo je u tom naslovu, priznajem, i izvesne zebnje kako ću se snaći na sasvim drukčijoj platformi i koliko ćemo snage imati i ja kao autor, i urednici, i čitaoci, jer sam dan ranije, posle više od 16 godina neprekidnog komentarisanja, prestao da pišem kolumnu „Iz mog ugla“ za „Blic“.

Ispod tog teksta je moj prijatelj Stojan Drčelić, za koga, kao i za Veselina Simonovića, još ne mogu da prihvatim gorku istinu da više nisu sa nama, napisao: „Nova u ovom trenutku ima potencijal da pokrene dnevne novine“. Što se, posle mnogo peripetija i tantalovskih muka, koje su im obojici ozbiljno skratile životni vek, dogodilo četrnaest meseci kasnije, tačnije 30. juna 2021. godine…

Od tada sam za svaki broj novina „Nova“ napisao po tridesetak redova (1.750 karaktera), pod nadnaslovom „Idemo dalje“, što je uredno objavljivano i na Nova.rs – sve u svemu, oko 750 „obraćanja naciji“, kako je to voleo da kaže Drčela. Od danas ću to opet činiti samo na portalu, jer bi zaista bilo neumesno da u situaciji kad zbog nestašice papira naše novine smanjuju broj stranica, trošimo dva stupca na komentare, ako zbog toga možda ne bi bilo mesta za vesti na koje se oni odnose.

Kad mi je moj prijatelj Ranko Pivljanin, uz iskreno žaljenje, saopštio ovu odluku, odgovorio sam da ga potpuno razumem, jer sam dobar deo svoje karijere bio na rukovodećim mestima u novinama koje su imale potpuno iste probleme („Borba“, „Vreme“, „Danas, „Naša Borba“, pa i „Blic“ pre Petog oktobra). Isključivo zbog svoje uređivačke politike i profesionalnog odnosa prema činjenicama…

To me podsetilo na priču iz „Vremena“, kad su nam ujesen 1995. iz jedne međunarodne organizacije, koja je dosta pomagala nezavisne medije u Srbiji, saopštili da će nam umesto novčane donacije poslati jednog uspešnog menadžera da nam pomogne u vođenju posla.

Došao mladi Šveđanin, ja mu ustupio direktorsku kancelariju, da bi me posle izvesnog vremena on upitao zašto kupujemo skupi papir u inostranstvu, kad je domaći iz Sremske Mitrovice daleko jeftiniji. Bio je u čudu kad mu rekoh da „neće da nam prodaju“, a još više kad smo otišli u Mitrovicu, tamo su tada direktori bili ljudi koje sam znao još iz prethodnih vremena, oni nas odveli na ručak i onda priznali da „imaju striktnu zabranu da prodaju papir opozicionim listovima“.

Isto je bilo i kad je naš savetnik otkrio da po Beogradu ima mnogo „Politikinih“ kiosaka, na kojima se uopšte ne prodaje „Vreme“. Onda se on začudio kad sam mu objasnio da „neće da nam plate“, a još više kad smo otišli na prijateljski ručak sa njihovim rukovodiocima prodaje, a oni nam priznali da imaju naređenje tipa „ni dinar od prodaje mrskim opozicionarima“…

Ah da, bile su to devedesete godine prošlog veka… Iz Švedske mi je nekoliko nedelja kasnije stigao mejl sa porukom: „Gospodine Mrđen, ja se iskreno divim kako Vaše novine uopšte izlaze!“

****************************

Uz ovaj tekst ponovo objavljujem fotografiju iz 1995. godine, kad su NP „Vreme“ i Radio B92 osnovali zajedničko preduzeće „ABV“, upravo sa ciljem zajedničkog nastupa pred organizacijama iz inostranstva. Na slici, sleva na desno stoje Zoran Jeličić, Miloš Vasić, Andrijana van Heteren, Stojan Cerović, Dragoljub Žarković, Ivan Mrđen, Dušan Mašić, Darka Radosavljević, Milivoje Ćalija, Saša Mirković, Predrag Marković, Petar Luković i Željko Drašković, dok su za stolom Milan Milošević, Veran Matić, Milica Kuburović i Gordan Paunović.

Tekst je prenet sa portala mrdjen.com.

Komentar Petra Lukovića u knjizi Dušana Mašića ¨Lažeš ko Srbin¨ dete u Zagrebu 91.

¨ Mi koji smo radili u ¨Vremenu¨ i ljudi sa B92 bili smo užasno povezani¨ nastavlja Petar Luković.¨ Ja sam gostovao i van ¨sponzorskog sata¨. Banem noću i puštam muziku. Javim se, kažem imam nešto novo, a oni kažu dođi i puštaj. Bili smo simboli  otpora Miloševiću i simbol otpora počecima rata koji se vodio već ‘91. godine. Kao što je neko čitao moje tekstove da bi zaključio da  je normalan i da još postoji neko ko je normalan, tako sam ja slušao B 92 jer mi je bilo drago da nisam samo ja tu i moje kolege, već da tu ima gomila sveta koja se javlja i radi. Dakle, nismo sami još nas ima, još imamo možda neku Borbu i još možda imamo neku partijicu ovde, pa nas ima. Ali, već tada smo polako  shvatali da smo manjina. I to BAŠ manjina.¨