Marija Dimitrijević: “I onda pomislim, ma ima da se oglasavam, da vristim, dajem sebi za pravo da ljudi vide da sam izgubila razum…” piše majka ubijene Ane

Autorka: Marija Dimitrijević, Izvor: Facebook post

pročitam… i trgnem se..

Kao da smo svi na trenutak zaboravili.

Kao da se to desilo negde daleko, u nekoj drugoj zemlji,

u nekom drugom vremenu..

Kao da nije bilo ovde.

Kao da nisu bila naša deca.

Tog jutra sam baš u to vreme

prolazila pored škole, još su stizale hitne pomoći i milicija.. Niko nije znao kakva se drama odigravala unutra..

Tog krvavog jutra…

Zaboravili smo, bledi…

A prošlo tek nešto vremena…

Dovoljno da se vest skloni

sa naslovnih strana.

Dovoljno da vesti

pronađu nove tragedije.

Dovoljno da se život,

onaj obični, tvrdoglavo nastavi…

Ali majkama vreme ne prolazi

isto kao nama.

Nama se dani pune sitnicama, poslom, gužvom, računima, planovima

za vikend, za godišnji…

Njima se dan deli na pre i posle.

“Pre nego što je dete izašlo iz kuće.

I posle kad se više nikada nije vratilo…” reči majke odzvanjaju dok razmišljam

kako izdržava toliku bol..

Mi se povremeno setimo..

Kad naletimo na objavu…

Ili kad prođemo tom ulicom tuge..

One se nikada ne mogu ne setiti,

jer deca im žive i dalje

tu ispod levog reba…

I baš zato me svaki put preseče ta pomisao koliko brzo naučimo da sklonimo tragediju negde sa strane,

da je spakujemo u neku fioku kolektivnog pamćenja

i nastavimo dalje….

“Ne daj bože nikome da živi u koži majke koja je nadživela svoje dete i najveća uteha joj da je smrt nastupila odmah.”

Ta rečenica.. majke.. . Uh kako kida…

“Ali odustajanje od javnog urlikanja u mojoj glavi i sistemu vrednosti je odustajanje od Ane, Bojane, Eme, Mare, Sofije, Katarine, Angeline, Adriane, Andrije i Dragana…”

njen glas odjekuje..

podseća da su ovi životi previše važni da bi ih zaborav pregazio.

Njih devetoro, bili su samo deca…

.. i to polako i tiho, pretvoramo u još jednu vest koja

se prelista uz jutarnju kafu…

Još jednu rečenicu u arhivi portala.

Još jedan datum koji će neko pomenuti jednom godišnje

na dan tragedije…

A tragedije ne smeju da

ostanu samo datumi..

Jer da nije bilo studenata koji su ustali, ko zna koliko bi brzo izbledelo i sećanje na Novi Sad i šesnaest života koje je odnela jedna nastrešnica.

.. ova zemlja ima čudnu sposobnost

da ide dalje i kada ništa zapravo nije završeno…

Da se pomiri sa nedovršenim pričama i neizgovorenim odgovornostima.

A onda se pojavi neko…

Ponekad baš ti mladi ljudi koje stalno neko potcenjuje,

i podsete nas da postoje

stvari koje ne smeju

tako lako da se zaborave.

Da iza svake vesti stoji nečiji život.

Nečija porodica.

Nečija majka koja i dalje svako jutro ustaje u svetu koji više zza nju

nikada neće biti isti.

Za roditelje tragedija ne prestaje ni kada novine odu, ni kada društvo zaboravi, ni kada se život nastavi…

“I onda pomislim, ma ima da se oglasavam, da vristim, dajem sebi za pravo da ljudi vide da sam izgubila razum…”

piše majka ubijene Ane.

Ovaj glas, i dalje živ,

odzvanja kao opomena i snaga

da se ne sme skrenuti pogled..

Živimo u zemlji koja brzo zaboravlja, zemlji gde nakaradna vlast sve češće bira da gurne tragedije pod tepih, da ih pretvori u brojke.. Zemlji gde je pravda spora, gde odgovorni i dalje šetaju slobodno, dok majke ustaju svakog jutra u svetu koji više nikada

neće biti isti.

I baš zato moramo govoriti.

Moramo vrištati.. .

Moramo tražiti odgovornost…

Jer ako mi prestanemo da pamtimo, ako oni koji odlučuju nastave da okreću glavu, onda više niko neće biti zaštićen od zaborava i nepravde.

“Ne daj bože nikome da živi u koži majke koja je nadživela svoje dete…”

.. te reči odzvanjaju kroz svaki kutak ove zemlje koja previše lako sklanja istinu sa puta…

Zato ne sme biti tišine.

Nikada.