Hrvatska i ono malo Srba tamo: Ima li koga da odsvira kraj rata?

Piše: VESNA KNEŽEVIĆ

Ovaj tekst ima tri glavne ličnosti: Milorada Pupovca (rođenog 1955. u Benkovcu), Anju Šimpragu (rođene 1987. u Kninu) i Borisa Miloševića (rođenog 1974. u Šibeniku). Sve troje su članovi Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) i politički su predstavnici Srba u Hrvatskoj. Spominjaće se i drugi, čak dosta njih, stoga se čitaoci mole da se, kad i ako im izmiče podela životnih uloga neophodnih za ovu priču, vrate u blizinu Pupovca, Šimprage i Miloševića. Možda kroz tu dramaturšku šetnju i osete nešto. Ne svoje nešto, ne bes i agresiju, već empatično nešto.

Neka probaju da problem ovog trenutka sagledaju očima Srba u Hrvatskoj.

Formacijski, Pupovac je šef SDSS-a i član Sabora, Šimpraga potpredsednica hrvatske vlade. Milošević je takođe član Sabora, ali je pre toga skoro dve godine (od jula 2020. do maja 2022) bio potpredsednik vlade, ono što je Šimpraga danas. Sišao je sa funkcije kad je postalo izvesno da će USKOK (specijalizovano državno tužilaštvo za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala) podići optužnicu protiv njega i još trojice sto posto hrvatskih ministara zbog navodnih manipulacija u dodeli subvencija za manjine. Optužnica je, barem u Miloševićevom slučaju, vrlo tanka, ali ga je efikasno uklonila sa javne scene, što je izgleda i bio cilj.

Polazna tačka za analizu: SDSS je deo hrvatske političke scene na sva tri sekularna nivoa koji se računaju: na partijskom, državnom i medijskom, dakle javnom. Hrvatskoj SDSS treba, ali to i jeste nevolja, jer Hrvatska ne zna šta bi počela sa SDSS-om, pa zato stalno počinje iznova, šifra Boris Milošević.

Srbiji SDSS ne treba (previše), što je isto nevolja, jer ne želi da razume to zamršeno klupko suprotstavljenih lojalnosti, pripadanja i identiteta koje u sebi nose hrvatski Srbi, šifra opet Boris Milošević i njegov odlazak na proslavu Oluje u Kninu 2020.

Srbi u Hrvatskoj su u stvari sami i ničiji, sad više nego ikad. Zato su valjda moji.

U glavama pelen ljuti      

Pre nekoliko dana (18. novembra) u Hrvatskoj se obeležavala 31. godišnjica pada Vukovara i masakra nad hrvatskim civilima u Škabrnji kod Zadra. Kao i uvek do sada, saborske i vladine delegacije predvodile su komemoracije na oba mesta, ali to nije vest, već izveštaj. Vest je naprotiv uvek samo jedna, kako se na taj dan drže politički predstavnici Srba u Hrvatskoj, Milorad Pupovac i Anja Šimpraga, pre nje Boris Milošević. Ako su prkosni, zlo. Ako su kooperativni, idu na nerve.

Psihološki mehanizam s hrvatske strane – manje kod politike, više u difuznoj javnosti, ali o tome kasnije – je jasan. „Servilni” politički predstavnik ovdašnjih Srba rađa stid na hrvatskoj strani, jer su jednog po ličnoj biografiji potpuno čistog sunarodnika primorali da se ponižava. Stvara im nelagodu da gledaju to što su naručili, a s druge strane primećuju u sebi, kad bi primećivali, zapreteni sadizam da im takvih prizora nikad nije dosta.

Pupovac je ovog 17. novembra, dan pre državne komemoracije, posetio Vukovar zajedno sa Miloševićem, gde su bacili vence za mrtve u Dunav. HRT je u centralnom dnevniku pokazao taj čin. Verovatno je iza njih dvojice bilo još ljudi, recimo novinara, ako se mi kvalifikujemo za ljude, no oni se ne vide u pokazanom kadru. Milorad i Boris su stajali sami na toj obali koju su svi napustili, na licu im pomešana rezolutnost i rezigniranost. Bacaju vence za SVE mrtve. Miloradov venac se skoro prevrnuo i pao na glavu, ali je na kraju povratio ravnotežu i uspravno otplovio ka Beogradu.

Milorad Pupovac i Boris Milošević, 17. novembra 2022.

I inače je to sve jedna vrlo mrtva stvar, s koga kod kraja se pogleda. Hronološki, prvo su hrvatski ekstremisti ubijali Srbe iz okolnih sela i samog Vukovara, pojedinačno i hirovito, a od pada Vukovara 18. novembra 1991. srpske paravojske su ispod krila, iza šinjela JNA, ubijale Hrvate, kolektivno i po ćefu.

Mrtvih je zajedno nekoliko hiljada, Hrvata neuporedivo više, ali to nisu oni mrtvi koji sahranjuju svoje mrtve, jer im živi ne dopuštaju. „Emocije su svake godine sve veće i veće”, kaže za HRT odrasla Željka Mitrović, „djevojčica u plavom kaputiću” sa jedne od slika razrušenog Vukovara. „Mi u glavama još imamo tu 1991 godinu”, izjavljuje vukovarski veteran Antun Dugan zvani Samuraj za Jutarnji list.

Ukratko, 1991 za Hrvate raste što je dalja. Za Srbe u principu obrnuto, ali nakratko, jer onda dolazi naredna godišnjica „Oluje”, Vukovara, Škabrnje ili Križnog puta, da sezonski počupa konce iz slabo zarasle rane.

U takvoj atmosferi, svedene uporne poruke su jedini smisao. Sećanje na rat u Vukovaru je njegov jedini razlog za dolazak u taj grad, objasnio je Pupovac svoju motivaciju na improvizovanoj pres-konferenciji. Zašto ne korača u službenoj koloni dan kasnije, pitali su novinari. Recimo sa „Devojčicom u plavom kaputu” i Samurajem. „Mi smo bili u koloni i bićemo u koloni”, rekao je vidno iziritiran Pupovac. Aha, dolazite sutra, svanulo je novinarima. Ne, odgovorio je on, „kao da smo u koloni”.

To je previše sociolingvističkog prkosa za one koji ništa drugo nemaju u glavi. Gradonačelnik Vukovara Ivan Penava je pripretio Pupovcu da mu je to poslednja godina da provocira i dolazi 17. novembra, zadnji put da izbegava službenu Kolonu sećanja, baca vence u Dunav i izvodi druge slične „performanse”. Penavina stranka (Domovinski pokret, 7 poslanika u Saboru od 151 mesta)  stvar je podigla na službeni nivo i zatražila od vlade da ili natera Pupovca da dolazi kad i drugi 18. novembra, ili mu zabrani dolazak „jer više ovo mi trpiti nećemo”. Citat je s televizije, ne iz Vuka Karadžića.

Milorade, (ne) pali traktor! 

Ima mnogo duhovitosti u Miloradovom rezigniranom prkosu. Pre tri godine u toku izborne kampanje za Evropski parlament je Hrvoje Zekanović, član Sabora iz stranke „Hrvatskih suverenista”, javno poručio kako mu je žao što Pupovac nije 1995. na traktoru pobegao u Beograd, te da „trebaju paliti traktore i 2019″. Pupovac se na to slikao u traktoru negde oko Virovitice, nasmejan, sa zamaskiranim grčem.

To je trebalo da bude „traktor za Brisel”. I otišao bi SDSS zaista u Evropski parlament, lepo avionom, imao bi tamo jednog delegata, no u tome ga nisu sprečili ni „Hrvatski suverenisti”, ni Penavin „Domovinski pokret”, ni Samuraj. Oni su istina odradili svoje, ali Srbi nisu svoje.

Poslao bi tada SDSS svog kandidata Dejana Jovića u Brisel/Strazbur da su Srbi iz Hrvatske i izbeglice u Srbiji glasali za njega. Ali nisu, radije su birali hrvatske socijaldemokrate. Falilo je ni 10.000 glasova da Jović danas koristi Evropski parlament kao moćnu platformu za prava hrvatskih Srba, ali ne, ne bi oni da čine usluge Pupovcu, da pomažu njegovu evropsku i svetsku promociju, da mu daju još jednu političku binu, njemu ili njegovima, ne dolazi u obzir!

Anja, go home!    

Potpredsednica vlade Anja Šimpraga je istog dana, 17. novembra bila na komemoraciji u Škabrnji. Za razliku od vukovarske, ona u Škabrnji se sasvim službeno održavala dan uoči 31. godišnjice samog događaja. Šimpraga je stajala u špaliru zajedno sa premijerom Plenkovićem i drugim ministrima.

I Šimpraga je prošla katastrofalno, čak gore od Pupovca, kad se uzme u obzir da je, za razliku od njega, ispoštovala sve tačke državnog ceremonijala. Nije pomoglo. Uz povike „Sramota!” grupa meštana joj je demonstrativno okrenula leđa.

Provokacija Pupovca je bila u tome što nije došao, ili kao da nije; provokacija Šimprage u tome da jeste došla. Ante Dražina, predstavnik „grupe meštana” i drugi čovek opštine, ovako je objasnio problem (HRT, 17. novembra): „Tražili smo od vlade da ne dolaze ni sa jednim članom SDSS-a. Nažalost obećali su nam dva puta da neće, zadnji put u ponedjeljak. Do danas nismo ništa znali, čekali smo tu do zadnje sekunde u nadi da ona ipak neće doći, ali nažalost lagali su nas. Što reći, žalosno i sramota.”

„Ona” je ipak došla. „Ona” je Anja Šimpraga, takođe „devojčica iz kolone” kao i Željka Mitrović u plavom kaputiću. Ali to nisu iste kolone. Željka je, tada šest godina stara, plakala u hrvatskoj koloni u razrušenom Vukovaru dan posle njegovog pada. Anja, tada osam godina, plakala je u srpskoj koloni koja se u avgustu 1995. pod hrvatskom paljbom povlačila za Srbiju.

Tu ne prestaju razlike.  „Devojčica u plavom kaputiću” je nakon tri decenije došla da kaže da su „emocije svake godine sve veće i veće”. U kodu podsvesnog to znači: ja nemam mira, moja sećanja na dan kad smo prolazili između četničkih bandi i nemam-nerava-za-razlikovanje-JNA sve su strašnija; meni je samo to u glavi.

„Devojčica iz kolone” Šimpraga se vratila u Hrvatsku, uključila u političke organizacije Srba u Hrvatskoj i po nacionalnom ključu postala potpredsednica vlade. Da li je ona oprostila, to je nebitno, ono što je važno jeste da je prelomila. Ona je tu, njeno mesto je tu, a svesna odluka da bude ovde znači pomirenje sa prošlošću i poverenje u hrvatsko političko telo.

Da li su i njene emocije „sve veće i veće”? Pa kao prvo, Šimpraga nema taj luksuz da pušta na volju svojim emocijama. Ona je političarka i državnica. Ona ne predstavlja sebe, već desetine hiljada drugih Srba koji se muče sa emocijama ostati ili otići, progutati ili odgovoriti.

Šimpraga u izjavi za HRT posle protestnog performansa u Škabrnji: „Ja sam došla iskreno i čistog srca odati počast stradalima u Škabrnji. Nadam se da ću 18. 11. 2023 imati priliku biti zajedno sa svima, otići na misu i još jednom pokloniti se. Svatko ima pravo na svoj stav, na svoje razmišljanje. Ja sam ovdje došla u miru.”

Tri vrlo bitne informacije se kriju u ovoj kratkoj izjavi. Prvo, da je Plenković hrabro doveo svoju potpredsednicu i suprotstavio se teroru „grupe meštana”. Drugo, da se nije usudio da ide do kraja, jer Šimpragi očito nije bilo dopušteno da prisustvuje misi za mrtve u crkvi. Ona  je istina tu, iako „ne zajedno sa svima”, ali se nada da će joj iduće godine dozvoliti.

I treće, tada, iduće godine, ona će se „još jednom pokloniti”. Upravo tako je rekla, „još jednom se pokloniti”. Nije dodala „žrtvama”, već samo tako, u veličanstvenom frojdijanskom lapsusu, pokloniti se da se upokoji nesmiljeni duh osvete i kletve koji se na nju obrušio bez trunke vlastite krivice. Učiniću sve za mir, kaže Šimpraga.

Nema mira, kaže Mitrovićeva. Je li to što je Mitrovićeva rekla možda izvučeno iz konteksta, iz njene šire izjave? Verovatno, ali nebitno, jer je medijski upravo izvučeno sa ciljem stvaranja novog konteksta – konteksta permanentnog rata.

Boris, sam na svetu

Od početka ovog veka spirala netrpeljivosti samo raste u odnosima između Hrvata prema Srbima u Hrvatskoj, kao i između Srba i Hrvata uopšte. To nesmiljeno klupko jača iz godine u godinu, nadošlo kao pokvarena pita. Raspleta nema, bar ne razumnog. Jedini način je da neko preseče, da prelomi onako kao Šimpraga. Ili još drastičnije kao Milošević kad je u avgustu 2020. otišao na proslavu „Oluje” u Knin.

Nadam se da je iz prethodne četiri rečenice jasno šta iz njih fali, a tu je. Nedostaje jedna konstatacija, iako je implicitno tu. Razlog je verbalne prirode. Kod toliko spominjanja Hrvata i Srba, čitalac izgubi nit koji od njih, gde, u Srbiji ili u Hrvatskoj, ko je manjina prema kojoj većini, koja većina se siti, koja manjina opire, ko oprašta, ko se klanja ili pravednički reve.

Misli se na Srbe u Hrvatskoj, na one koji su ostali ili se vratili. Oni su odavno ispali iz te spirale mržnje i netrpeljivosti dva naroda. Samo oni. Neko je morao biti pametniji u tom haosu, od nekud se moralo krenuti. Oni su jedina identitetska kategorija unutar srpsko-hrvatskih sukoba koja je u stvari nešto naučila iz najnovije istorije. Naučila ili se samo umorila od nemogućnosti smirenog dijaloga između dve nacije, izađe na isto.

Zato je Boris Milošević išao u Knin pre dve godine. Zato je trebalo da ide. Da me je pitao, a ne poznajemo se, sama bih ga zamolila da ide. Ali, proradilo je prokletstvo spomenuto na početku teksta, da hrvatsko političko telo ne zna šta bi sa Srbima ni kad prkose, ni kad sarađuju. Moglo bi se reći ni kad su „servilni”, iako je to ružna reč za ono što Milorad, Anja i Boris govore i nude, a ne čuje ih se, a to je: ako ćete graditi Hrvatsku kao pristojnu evropsku državu, uz vas smo i s vama.

Rasplet je tužan, barem kako stvari trenutno stoje. USKOK je isforsirano podigao optužnicu protiv Borisa Miloševića, što ga je, bez obzira na krajnji ishod, efektno lišilo političke relevantnosti. Za Beograd i većinu srpske javnosti, on je bio potrošen i prezren još kad je otišao u Knin.

Nijedno dobro delo ne ostaje nekažnjeno.

Politika, država, nacija? Ne, narod.

Sad se tu, pored svih tužnih, postavlja jedino politički relevantno pitanje: Ko to radi? Ko to više od četvrt veka od kraja rata proizvodi živu atmosferu rata i njeno negovanje proglašava legitimnim političkim ciljem? Ko su producenti nesmiljenosti u Hrvatskoj?

Politika? Da, ima glasova, kao onih iz Penavinog „Domovinskog pokreta”, ili „Hrvatskih suverenista” koji su se, usput, neko vreme i organizaciono ujedinili. No nije sama politika problem, ne više. Da je samo to, bilo bi lako! S politikom, tamo gde ona nastupa kao vlada, parlamentarne stranke, odbori, ministarstva, može se razgovarati. Ona čuje argumente, računa dobitke i gubitke, pronalazi kompromise. Politika uvažava internacionalne zahteve, boji se beskorisnog gubitka imidža. Tolerisanje pretnji („više ovo mi trpiti nećemo”), visoka tolerancija prema vređanju i ponižavanju srpskih političkih predstavnika dok stoje u špaliru zajedno sa hrvatskim, u svemu tome za službenu politiku ovog momenta nema profita.

Više nije pitanje da li su „suživot i pomirba”, onako kako te reči premijer Plenković i njegov tim ovih dana ponavljaju, mišljeni iskreno ili ne. Dovoljno je da su mišljeni ozbiljno i racionalno.

Država? Ili države? Da, malo, ali trenutno opet nebitno. Gorka ironija je u tome da su politički predstavnici Srba danas potrebniji Hrvatskoj nego Srbiji. Šta na primer radi Pupovac, uporno dosledno i tvrdoglavo, poslednje tri decenije? Uvek istu stvar, ili dve iste stvari: 1) pokušava da dokaže kako srpsko političko telo u Hrvatskoj može, zna i hoće da odigra konstruktivnu ulogu u organizaciji i funkcionisanju hrvatske države; 2) pokazuje svima koji imaju imalo smisla za finese, kako su Srbi u Hrvatskoj konstruktivna poveznica između Srbije i Hrvatske.

Hrvatskoj državi to odgovara – na racionalnom planu. Ali racionalno bledi kad se pojavi Devojčica u plavom kaputiću i kaže da joj je danas teže nego pre trideset godina. To u posledici znači da će Andrej Plenković zadržati racionalni stav dok to ne ugrožava njegov politički opstanak.

Bitan faktor je i Srbija. Stav SDSS-a, ili sasvim direktno, to što Pupovac radi, za Beograd nije cilj iz snova. Ali kako su sve druge opcije propale, sada se i sa te strane uvažava strategija SDSS-ovih prvaka. Ne svi, naravno, ne podržavaju je svi, ali ovde se govori o državi Srbiji, ne o svakom njenom političaru. Osnovno što je Beograd do sada morao da razume, bar prihvati na nivou temeljne empatije, jeste to, da Srbima u Hrvatskoj od Beograda treba pomoć da ostanu tu gde su, ne da odu.

Srbi u Hrvatskoj traže način da ostanu, ne opravdanje da odu.

Nacija? Ni to nije prevashodni problem. Srbi i Hrvati se međusobno poznaju kao zla para i dobra računica. Kad sve bitno za obe strane stavim na papir, trebalo bi da budu najveći regionalni prijatelji, a nisu. To je najširi raskorak između smisla i besmisla koji poznajem iz prakse.

Narodna duša, čuvar kapije

Narod proizvodi netrpeljivost? Da, sto puta da. Nacija je organizovana kroz politiku, politika je vezana u državu, s te strane izbija racionalni duh, teoretski, često i praktično. Njih je moguće pozvati na odgovornost. Narod se međutim otima kontroli, jer nema formu, granice, ne mora da bude dosledan, ne trebaju mu argumenti ni opravdanja, nije ga briga za međunarodne standarde i pravne uzuse; narod ne misli, već oseća, ali samo vlastitu bol. Konkretno primenjeno na Hrvatsku, „narodu” ne trebaju Srbi.

Nesmiljenost iz prvih godina hrvatske države ulila se u obrazovni sistem, u javne medije, preuzela društvene medije, inkorporirala klerikalizam. Službena hrvatska politika sad traži distancu prema tom vremenu, ali je kasno. Monstrum narodne duše se već raširio kroz sve pore države. On je pravi gospodar moderne Hrvatske, duh iz boce koga je nemoguće vratiti u bocu, jer je pobegao u internet.

Profesionalni mediji u Hrvatskoj – u smislu da ljudi koji u njima rade od tog rada žive – namerno nisu spominjani u gornjem delu o politici, državi i naciji. Tematski, tamo bi im bilo mesto, ali oni su u međuvremenu stali na stranu „naroda”, to znači da reaguju na atmosferu i emocije, ne na događaje. U novinarskom žargonu, oni „pale” kad osete da ima štofa. To je više od oportunizma, to je stečeni refleks.

Recimo, komemoracija u Škabrnji. Znate li kolika je bila „grupa meštana” koja je Šimpragi okretala leđa i, kao da je ona Sersi iz „Igre prestola”, vikala joj: Shame, shame shame? Samo 7, i slovima sedam, u poređenju sa stotinama koji su stajali okolo. Pa ipak je Hrvatska televizija počela glavni izveštaj u glavnom Dnevniku najavom „Dio mještana oštro je kritizirao dolazak potpredsjednice vlade na komemoraciju, te su ju dočekali povicima „sramite se!” Reklo bi se da još nije došlo vrijeme da članovi i simpatizeri SDSS-a pohode ovo mjesto”. Reporteru s lica mjesta, potvrdi ako ti je život mio!

„Članovi i simpatizeri SDSS-a”. Još jedan lapsus linguae kao iz udžbenika, ovog puta od novinarke HRT-a. Ta formulacija dopušta shvatanje da je „grupa meštana” pokušala da rastera i neke druge lokalne Srbe, „simpatizere suživota i pomirbe” koji su došli da se pridruže Hrvatima u sećanju na taj strahovit zločin koji su počinili neki Srbi. Ali ne ti koji su tu sad stajali.

Ukratko, protest u Škabrnji je bio minoran i politički irelevantan, ali je medijski iskonstruisan u centralni događaj i glavni okvir čitave priče. Na listi argumenata, emocijama je dato apsolutno pravo prvenstva. Šimpragi je medijski stvorena neizdrživa situacija, gde bi jedina njena smislena reakcija u stvari bila „šta vi još hoćete da ja napravim, i koliko puta?”

To izgleda kao da je autorka teksta za cenzuru. Jesam, ja sam za cenzuru emocija na javnoj sceni. Plediram za cenzurisanje narodne duše, jer ona ne traži ljudsku pravdu, već biblijsku osvetu. Ne mora svaka suza u televizijski dnevnik.

Narodna duša ne izlazi na izbore jer se uvek smatra izabranom, ne podleže sistemu demokratske kontrole, ne priznaje ograničenja osim ona koja joj politika, država i nacija nametnu kao naredbe.

S narodnom dušom nema ni države ni društva. Njoj su u glavi samo suze i poneka doskočica.