Govor Verana Matića na Božićnom prijemu Srpskog narodnog vijeća u Zagrebu

Autor: Veran Matić

Poštovani predsedniče Vlade Republike Hrvatske gospodine Plenkoviću, poštovani ministri,

Poštovani gospodine Pupovac, uvaženi gosti ovog divnog skupa,

Neka je srećan Badnji dan, a svima koji su ga već obeležili želim Čestit Božić!

Kao i uvek izuzetna mi je čast da vam se obratim. Dolazeći u Zagreb, na graničnom prelazu je sve prošlo kako treba, a u hotelu su me na recepciji dočekali sa osmehom i bez traženja dokumenata jer u isti dolazim već 40 godina. Ispred hotela je postavljena spotaknica na kojoj piše da je hotel izgradila srpska porodica koja je pobijena na stratištima Jadovno i Slana…

Došao sam između premijernog i repriznog emitovanja filma „Leto kada sam naučila da letim“ na HRT-u, čije je prikazivanje izazvalo nepodeljeno pozitivne reakcije.

Citiraću jedan deo iz pogovora knjige po kojoj je snimljen film a koja se nalazi na spisku izborne lektire za osnovnu školu. Ne zamerite ako pustim neku suzu, što se događa i dok gledate ovaj film. Neki cinik bi mogao da kaže: „Tako je to u hrvatsko-srpskim odnosima: sesti i plakati.

To je film o prvoj letnjoj ljubavi tinejdžerke Sofije koja sa bakom dolazi iz Beograda na Hvar. „Ljubav pobeđuje i u prevladavanju mučnih uspomena na rat, koje godinama muče beogradski i hvarski deo porodice – sestru Mariju i brata Luku, koje je surovo razdvojila pogibija Lukinog sina Tončija u ratu. Tek su teška nona Lucina bolest i smrt bile dovoljno snažan povod za to da se brat i sestra pomire. Opraštanje nije samo hrišćanska vrlina, kako misli nona Luce, nego i nasušna potreba svakog čoveka. Opraštanje je i jedan od puteva da se poleti, pročišćen od nesreće, zlovolje i ćutanja.“

Mislim da su poruke ovog filma veoma važne ne samo za ovaj dan i za novogodišnje blagdane. Film nas opominje na to koliko je važno da mladi u Hrvatskoj i Srbiji dobiju mogućnost da se međusobno posećuju, da sarađuju na zajedničkim projektima, da se razbijaju nagomilane predrasude. Nemačka i Francuska su pre više od 50 godina osnovali fondaciju za razmenu mladih i više od 9 miliona mladih je bilo na različitim programima razmene. Čini mi se da je to prioritet i za naše dve zemlje. Kada sam pominjao ovu ideju, neko je predložio da Šarengradska ada bude sedište te zajedničke fondacije. Nema lepšeg imena Ade i mesta po kojem se zove Šarengada.

Empatija se najbolje uči njenim stalnim praktikovanjem.

Pre godinu dana na istom ovom mestu, govorilo se o otopljavanju odnosa između Hrvatske i Srbije. Kada se pravi inventar učinjenog, to je svakako mnogo manje nego što se moglo.

Sumirajući prethodnih dvanaest meseci, važno je istaći da nije bilo pogoršavanja odnosa, da nema drastičnih poremećaja i da je atmosfera svakako bolja nego ranije.

Prava manjina nisu više predmet spora. Bez obzira što trenutni pokazatelji izbornih rezultata u Srbiji nisu rezultirali direktnim izborom u Skupštinu Srbije predstavnika hrvatske nacionalne manjine, verujem da će se nastaviti njihova participacija u izvršnoj vlasti kao što je to bio slučaj u proteklom mandatu.

Uprkos sporadičnim pokušajima ometanja razmene u oblasti kulture, filma, pozorišta, književnosti i muzike, stičem utisak da su gostovanja obostrano intenzivirana jer to brojnoj zainteresovanoj publici nesporno prija. Ili Prija. Zavisi kako akcentujete.

Veoma uspešna ekonomska saradnja naše dve države i dalje napreduje.

Moglo bi se konstatovati da te vrste napretka nije bilo u domenu političkih odnosa. Ključno je da se oni ne pogoršavaju jer sve je bolje od sukoba.

Pitanja nestalih i dalje je vrlo bolno i teško za obe strane. Lično bih voleo kada bi se činilo mnogo više. Pored jednog bilateralnog sastanka i jednog izviđanja terena, razmenjuju se podaci vezani za zajedničke napore u identifikaciji ekshumiranih tela, kao i u prikupljanju DNK uzoraka.

Sve u svemu, stanje odnosa nije za slavlje, ali ni takvo da bi se zbog toga kvarilo današnje slavlje kojem se s radošću pridružujem rečima: „Mir Božji, Hristos se rodi!“