Bez nas sve(t) staje!

Zamislimo kako bi izgledao dan u kome bi sve žene – seljanke, studentkinje i profesorke, radnice na poslu i  kod kuće, drugarice, sestre, majke, supruge, bake, prijateljice i partnerke – potpuno prekinule svoj  neplaćeni i potplaćeni rad. Jasno je da bi u uslovima takvog opšteg feminističkog štrajka, koji prepoznaje  formalne i neformalne oblike rada i zaposlenja, nestabilne uslove tog rada, kao i negu i brigu o drugima,sve  i svet zaista stali! 

U Srbiji se godinama urušavaju radna prava svih, a pre svega žena. Žene su učiteljice, nastavnice, kasirke,  medicinske sestre, tekstilne radnice, radnice u kulturi. Žene su naučnice i ekspertkinje, a opet, retko su na  vodećim pozicijama. Žene odgajaju mlade i neguju stare. Od rođenja se od nas očekuje da budemo  negovateljice, na nama je teret planiranja i organizacije kućnih poslova u primarnim i izabranim  porodicama, koje obavljamo bez naknade. Kažu nam da je taj fizički i emotivni rad dokaz naše ljubavi. Ono  što nam ne kažu jeste da taj rad vredi petinu ukupnog budžeta države. Kada bi vrtići, domovi za stare, i  druge socijalne službe radili u punom kapacitetu realnih potreba, kada bi taj rad bio ravnopravno  raspoređen, niti jedna od nas ne bi morala da sagoreva. 

U ruralnim krajevima žene su suočene sa konstantnim otimanjem osnovnih sredstava za život: zemlje, vode  i vazduha. Ovakva politika bespravlja i kapitalizma oduzima ženama osnovne uslove za dostojanstven i zdrav  život. Seljanke se teraju u još veće siromaštvo u zemlji koja već ne prepoznaje njihov rad. Nisu im dostupne  socijalne i zdravstvene usluge, a penzija, ako na nju ostvare pravo, najniža je u državi. Bez mogućnosti za  ostvarivanje ekonomske nezavisnosti, žene iz ruralnih sredina u posebnom su riziku od rodno zasnovanog i  ekonomskog nasilja. 

I dok izlazimo na ulice na kojima se već mesecima osvaja sloboda u različitim gradovima Srbije, predvođena  studentkinjama i studentima koji zahtevaju da se poštuju pravda, zakon i Ustav, svedokinje smo novih  najdirektnijih napada i doslovnog gaženja upravo devojaka, kao vrhunca strukturnog nasilja nad onima  kojima se neprestano oduzima društvena moć. Na studentskim protestima do sada su nasilju najviše bile  izložene studentkinje koje se i inače na fakultetima disproporcionalno više od svojih kolega suočavaju sa  različitim oblicima seksualnog uznemiravanja, od koga nisu zaštićene i retko imaju podršku i priliku da ga  prijave.

Desničarske politike, oslonjene na patrijarhat i kapitalizam, rastavljaju nas po rodu, godištu i poreklu – bile  da smo lezbejke, trans žene, Romkinje, obrazovane ili ne, iz sela ili grada, sa invaliditetom – dok nas  istovremeno strukturno eksploatišu. Vladajuće strukture u sprezi sa antirodnim pokretom zalažu se protiv  ravnopravnog jezika, protiv zakona o rodnoj ravnopravnosti, a naša tela tretiraju kao mašine za produkciju  i reprodukciju. Brane nam slobodu samoodređenja, slobodu seksualnosti – za nas su zabrane, naporni rad i  siromaštvo, a za njih obilje. 

Pokušavaju da svedu našu ulogu na privatnu sferu, pričajući nam idealizovane bajke o tradicionalnoj  porodici. Ali mi nismo samo majke i supruge – naše pretkinje su pre osam decenija pobedile fašizam, a mi  danas predvodimo radničke, ekološke, pacifističke i druge borbe za dobrobit svih. 

U toj borbenoj tradiciji mi i ovog 8. marta marširamo, štrajkujemo, odupiremo se zajedno!  Pozivamo da sve stanemo i pokažemo kako bez našeg neplaćenog i potplaćenog rada sve staje. Tek s tim  saznanjem se nastavlja borba za poštovanje i jednakost žena, borba koja traje sve dok Osmi mart za svakog  na svetu ne bude značio više od čestitke i cveta. 

Solidarne smo sa svim ženama sa prostora nekadašnje Jugoslavije, i iz svih krajeva sveta, a naročito sa  ženama iz ratom pogođenih područja u Ukrajini, Palestini, Sudanu, Kongu. Osmog marta sve marširamo u  istoj borbi za potpunu rodnu ravnopravnost u sferi rada i doma, na svakom mestu i u svako doba. 

Okupljanje počinje u 15h na beogradskom Trgu Republike, odakle će krenuti marš.  

Sve učesnike i učesnice pozivamo da se za marš pripreme shodno vremenskim uslovima, ali i da uz sebe  imaju odevni ili drugi predmet po izboru koji je crvene boje, kao simbol krvi, radništva, antifašizma i borbe  za ravnopravnost. 

Pozivamo i vas da se pridružite osmomartovskom maršu za radna prava žena. 

Samoorganizovani kolektiv 8.mart.svaki.dan