Glosa Otac Jova: Nisam znao šta je moždana smrt dok nisam sve proživeo. Niko da ne sazna kao ja (FOTO)

Autorka: Jelena S. Spasić, Izvor: Kurir

Otpisanog te ’95. spasla je ljudska reč. Ona najveća, najteža, najhumanija – jednog oca i jedne majke koji su izgubili dete. Ravno tri decenije posle Nikolu Vučićevića iz Beograda i dalje u životu održava Peđina jetra. Upoznajem ga sasvim slučajno, na konferenciji za novinare na “Dedinju” krajem tek minule godine. Zatečen u bolničkom krevetu, postaje i publika, u prvom redu. Veli mi tad i da zna da je momak kome duguje život umro u Novom Sadu, stradao na motoru. Tražio je, kaže još, porodicu koja mu je poklonila život. Ali, džaba. Ispostaviće se i da je porodica tražila Nikolu. Nije im se dalo.

Pronaći porodicu ravno je bilo pravom detektivskom poduhvatu, u koji ulaze i sve stranputice na koje sam navođena. Ali trud je vredeo.

Da i dečica znaju strica

Kula. Mesto u Bačkoj, gde je i danas glavna ulica ona Maršala Tita. A imaju, gle tek čuda, i Lenjinovu. Pod ruskog komunistu stali su čak i opština, crkve, i katolička, i pravoslavna, policija… A na koji minut vožnje od centra, kuća je na uglu dve ulice. Prostrana kapija, otvorena. Na sandučetu joj piše “Mijatović”. Dočekuje nas Željko. Sa sprata strčavaju preslatki ćerkica i sin. Čim izbismo uz stepenice, dočeka nas nasmejano lice mladića. Sa crteža. Peđa. Uvek je tu, iako ga već 30 godina nema. I gde god pođeš u ovoj kući moraš da ga vidiš. Da i dečica znaju ko im je bio stric.

Stiže iz prizemlja i Jova. Otac. Stegnut, jakog stiska ruke. Pomalo i zbunjen. A rekla bih i nepoverljiv. Sede, pa zadrhta. I nakon toliko vremena, teško je. I još vraćati sve te dane očaja, bola, nade, gde uistinu ni trunke nije bilo, razočaranja…

Traži Nikolu godinama

– Pre 10 godina pokušao sam da nađem Nikolu Vučićevića, bilo je tad u medijima da već 20 godina živi s transplantiranom jetrom. Saznam nekako da je držao neki restoran. Bio sam u Beogradu nekim drugim poslom i odem tamo. Naručim kafu, pa konobaru kažem o čemu je reč, a on će: “Druže, nemam pojma ko je vlasnik, mislim da je neki konzorcijum.” I pokupim se. Dotle sam stigao, dalje se nije moglo – priča Željko.

Peđa je Jovu i Slavici bio sve prvo, dobiše ga 1974.

– Još u osnovnoj školi počeo je da se bavi aeromodelarstvom. Tu se zaljubio u avione, pa u Mostaru upisuje srednju vazduhoplovnu školu. Završi dve godine, dođe rat, raspad zemlje, vrati se kući. Trebalo je da ide u školu za kopnenu vojsku, jer one vazduhoplovne u nas nije bilo. Nije ga to zanimalo i upiše ovde, u Krsturu, gimnaziju, treći razred – priča otac.

U to doba otvorio je Jova kafanu i radnju.

– Peđi prepustim radnju, da se bavi trgovinom. Ali sve se vodilo na mene, plaćao sam sve poreze, a on trljao ruke: “Dobro je ovo, znaš” – sad se već osmehuje, a oči mu cakle od lepih uspomena.

– Voleo je brzinu, motore. I preko nekog mog prijatelja dobije motor, godinu dana pre nesreće, možda i više. Popravljao ga je, stalno nešto budžio – promeni boju, izoštriše se crte lica.

„Najvažniji poziv u životu“ poručuje: BUDIMO BOLJI LJUDI

Instalacijom 2.000 peščanih satova na Trgu republike, koja simbolično predstavlja oko 2.000 pacijenata koji se nalaze na listi za transplantaciju u Srbiji i koja nosi poruku da vremena više nema, u minut do 12 časova, nastavljena je kampanja „Najvažniji poziv u životu“. Sloganom Budimo bolji ljudi. Postani donor., još jednom, želimo da alarmiramo javnost u cilju stvaranja društva odgovornih i solidarnih ljudi koji prihvataju donorstvo organa kao najhumaniji čin.
„Imamo samo jedan zadatak – da podignemo svest javnosti o značaju donorstva i spasimo živote oko 2.000 ljudi, među kojima je oko četrdesetoro dece. Oni čekaju najvažniji poziv u životu, poziv koji znači da se donor pojavio i da su dobili šansu za novi život“, poručili su predstavnici Ministarstva zdravlja Srbije, Uprave za biomedicinu, Hemofarma i Hemofarm fondacije, Fonda B92 i udruženja pacijenata koji čekaju na transplantaciju organa ili su transplantirani: Zajedno za novi život, Donorstvo je herojstvo i Pan transplant i pozvali na nacionalno jedinstvo oko ovog životno važnog pitanja.

“Kao lekar sam često bio svedok kako se odnos prema donorstvu organa menja kada je transplantacija jedini način da sačuvate život. Donacija organa je herojski, spasonosni čin, a imajući u vidu da je broj ljudi koji čekaju na transplantaciju veći od broja dostupnih organa, neophodno je da svi zajedno učinimo sve da to podstaknemo. Jedini način da se ljudima na listi pomogne je da u punom obimu zaživi nacionalni program donorstva i transplantacije – uskoro ćemo imati novi zakon o presađivanju ljudskih organa, razgovaramo sa crkvom o ovom pitanju, imamo stručne lekarske timove, najsavremenije uslove u zdravstvenim ustanovama, i hoćemo da se ujedinimo svi oko ovog pitanja. Podizanjem javne svesti kroz kontinuiranu edukaciju stanovništva, želimo postizanje nacionalnog konsenzusa oko ovog važnog pitanja, koje je istinsko pitanje života ”, izjavio je ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar.

“Pokazalo se da svaki put kada sprovodimo kampanju, broj donora i transplantacija u Srbiji raste. Tako je bilo 2016, 2019. i 2023. godine. Kao odgovoran partner državi i društvu, čija svrha je da brinemo o zdravlju ljudi, ponovo smo se uključili kako bi se ovo pitanje konačno rešilo u interesu života ljudi koji su na listi za transplantaciju. Donacija organa je dragocen dar života, koji pomaže da se spasu ili poboljšaju životi ljudi. Apelujem na sve da nam pomognu i podrže donorstvo”, poručio je generalni direktor Hemofarma Ronald Zeliger i dodao da je to jedini način da izgradimo odgovorno i humano društvo što mora biti interes svih nas.

Nastavak kampanje „Najvažniji poziv u životu“ bio je prilika i da dr Zoran Dragišić, narodni poslanik i profesor na Fakultetu bezbednosti, podeli i svoje lično iskustvo – donirao je organe svoje supruge, iznenada preminule od moždane aneurizme.

“Drago mi je da smo tog teškog trenutka imali priliku da učinimo nešto dobro i za druge. Donirano je njeno srce, jetra, bubrezi, rožnjače. Molim se Bogu da su ti ljudi dobro, da su im ti organi pomogli da nastave život. U trenutku tog velikog bola, velikog šoka, od koga se nisam ni oporavio i neću do kraja života, uteha mi je da neki ljudi žive sa njenim organima i da ona tako nastavlja da živi kroz druge ljude”, rekao je dr Dragišić.

Kampanja Najvažniji poziv u životu se realizuje uz podršku kreativne agencije Jazavac i Utorak i agencije Orange Studio. Kampanju su podržale i agencije Alma Quattro, Babbler Media Group, Vivid moment, kao i vodeća bioskopska grupacija Cineplexx, udruženje Naxis taksi i Centar Millennium u želji da ličnim primerom inspirišu druge da podrže donorstvo organa.

Ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar i generalni direktor Hemofarma Ronald Zeliger Foto: Marko Risović
Put do cilja je još dug – za nestajanje liste čekanja na transplantaciju organa u Srbiji potrebno je najmanje deset donora na milion stanovnika. Borba za svaki život traje, a u njoj svi imamo 20 puta veću šansu da nam zatreba organ, nego da budemo donor.

Uz saglasnost 6 donora, u Srbiji je od početka 2024. godine obavljeno samo 19 transplantacija, što je manji broj u odnosu na prethodnu godinu. Petnaest porodica odbilo je da donira organe svojih najbližih koji su doživeli moždanu smrt. Novi organ u Srbiji čeka oko 2.000 ljudi, među kojima je i oko 40 dece.

Planirao vojsku, pa ženidbu

S jeseni te ’95. trebalo je da ide u vojsku, a kad se vrati, i da se ženi. Tako je s devojkom isplanirao. A onda je došao 8. jul. Dan koji ni po čemu ne bi trebalo da bude značajan. Jova i Slavica odlaze u Crvenku, kod njenih roditelja.

– Peđa i ja smo bili kod kuće. Kako je taj motor uvek bio neispravan, ajd nešto da čačkamo oko njega. A ja klinac, 15 godina, ali ajde da mu kao pomognem. Nije mogao to da reši, ali palio je motor. I krenu kod drugara koji se razume u motore – ubacuje se Željko.

Druga Peđa nije našao kod kuće, pa okreće prema Crvenki. Da li da se provoza svojom “javom”, da li nešto drugo, to nikad neće saznati.

– Neki kažu da je krenuo s nekim, pa da je neko naišao, pa su pričali i da su se trkali, pa išli uporedo. Nikad nismo saznali istinu. Ispred Peđe je išla “fića”, koja u jednom trenu, bez žmigavca, skreće ulevo i on direktno udara u nju, leti kroz vazduh i glavom udara u banderu. Nije imao kacigu – kazuje otac, dok je policija zabeležila da je nesreća na poluraskrsnici ulica Maršala Tita i Branka Radičevića u Kuli bila oko 17.40 časova.

Prijatelj javlja Mijatovićima da im je sin nastradao, jure za Vrbas, gde je najpre Peđa priključen na aparate, pa u Novi Sad, gde je već bio prebačen. Sutradan će ga videti.

– Na aparatima, glava mu zavijena. I ti vidiš, to nikad neću zaboraviti, da se čoveku mrdaju prsti, da ima neki refleks, drži se – priča otac.

I baš tad primećujem velikog novogodišneg patuljka prekoputa oca. Na tankim nogama, ko na pritkama. Ko da se gledaju. Sve u kući, sad videh, podseća da su praznici. Da se naježiš.

– Nisam znao šta je moždana smrt dok nisam sve proživeo. Niko da ne sazna kao ja. Krivo mi je što nam odmah nije objašnjeno, što smo gledajući da Peđa mrda prste, gajili nadu. A on je bio mrtav. Čim je glavom udario u banderu, bio je praktično mrtav. Bilo je tu još nekih peripetija o kojima sad, nakon 30 godina, nema ni značaja pričati – veli otac.

Srce i pankreas

– Blagoje Jovanović iz Beograda, koji je dobio Peđino srce, preminuo je usled komplikacija 30. oktobra 1995.

– pacijent kome je presađen pankreas umro je vrlo brzo nakon transplantacije

Bili su u dvorištu tadašnjeg Instituta za hirurgiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu kad im je lekar saopštio da nema nade, nema povratka.

– Majka je vrištala. Rekli su da će da ga isključe sa aparata – seća se svega Željko.

Što da ne pomognemo

Bio je 11. jul. Tadašnji direktor Instituta, sada već pokojni dr Đorđe Janjić, roditelje odvodi u kancelariju. U tom šoku sledi pitanje – ono o donorstvu.

– Supruga je prvo odbila. Krenemo ka vratima, pa se okrenem: “Što da ne pomognemo? Kad je već naše dete mrtvo, nek neko živi…” – priča Jova.
Smrt je zvanično nastupila istog dana u 13.15. Sve što sledi ulazi u istoriju srpske medicine.

– Posle nekoliko dana, kad je po medijima bilo da su transplantacije bile na “Dedinju”, odem u tu bolnicu. Video sam sva tri pacijenta. Svi na aparatima, maske, leže, niti vidiš lik, niti vidiš išta – otac će.

Hvatam parče medene torte, tresem se. Željkova supruga Katarina zlatne ruke ima.

Željko donosi foto-album.

– Zamislite, nema nijednu sliku na tom motoru.

Listamo.

– Vidi, to je Peđa – smeje se brat, dok se iza volana ogromnog motora nazire dete.

– Hrvatska, kad smo bili na moru, slikao se na nečijem – vraća se onaj osmeh, cakle oči ocu.

Evo je i iz aviona. Mostar. Pa ona pred starim mostom. Čuvenim, srušenim u ratu.

– Svaki put kad je vidimo, kažemo: “Nema mosta, nema ni Peđe” – brat će.

– Često pomislim, da ne bi tog rata, da osta u Mostaru, da mu put bi drugačiji, možda bi bio živ – otac će.

– Pusti, tata…

Ni majke više nema, preminula je pre nekoliko godina. A dvojica Mijatovića sad žele samo jedno.

– Čovek živi već 30 godina?! Da živi još 100! Samo da ga upoznamo… – veli Jova dok nas ispraćaju.

Već je mrak. Na ogromnoj brezi viri kućica.

– Volim papagaje, pa leti sedim pod drvetom i slušam ih. Da dođete na leto – Jova će.

Život mora da ide dalje…

A trebalo bi i za onih bezmalo 2.000 ljudi koji čekaju na transplantaciju… I zavise od nas.

Tekst je prenet sa portala Kurir.