Obavezna vakcinacija – da ili ne (Drugi deo)

Podkast radio Karantin nastavlja da traži odgovor na pitanje da li nam potrebna obavezna vakcinacije i šta bi njeno eventualno uvođenje značilo u smislu ljudskih prava. Kako se na to gleda iz medicinske perspektive, a kako iz etičke i pravne? I šta bi bio najbolji pristup po kome se istovremeno prava pojedinca ne ugrožavaju ali se istovremeno čuva javno zdravlje? Roland Pirik je profesor Pravne filozofije na Amsterdamskom univerzitetu i za Radio karantin kaže da je obavezna vakcinacija prvenstveno filozofsko, pa tek onda pravno pitanje.

„U Holandiji smo imali raspravu o KOVID pasošima, o zakonu da možete ući u restoran, kafić, bioskop ili na neki kulturni događaj samo kada imate QR kod u telefonu, koji pokazuje da ste vakcinisani, da ste preležali bolest, ili da ste testirani u poslednja 24 sata. I onda imate ljude koji se osećaju isključeno jer nisu hteli da se vakcinišu. Oni kažu da na ovaj način država narušava intergritet njihovog tela jer traži od njih da se testiraju ili prime vakcinu. To je balansiranje između interesa i prava pojedinca i interesa društva koje treba zaštititi od pandemije u celini“, smatra Pirik.

Kovid „pasoši“ ili propusnice postaju realnost u sve više zemalja. Njihovi protivnici smatraju da je to uvođenje obavezne vakcinacije na sporedna vrata. Profesor Pirik navodi da se sa tim stavom ne slaže.

„Moj argument „za“ sastoji se iz nekoliko koraka. Niko od nas nije zadovoljan KOVID-om. Svi bismo hteli da se vratimo u vreme od pre dve godine, pre KOVID-a. Imamo situaciju da se ljudi inficiraju, moraju u bolnicu, u bolnici ljudi umiru. I moramo pronaći ovaj ili onaj način da zaustavimo širenje bolesti. A to takođe podrazumeva i nešto što kao građani moramo da uradimo, sviđalo se to nama ili ne. Moglo bi se reći i da imamo neku vrstu moralne dužnosti da se pobrinemo da ne zarazimo druge. A dužnost možete tumačiti na različite načine. Jedan je da ostanete kod kuće, ili da se testirate redovno, ili da primite vakcinu. Ako se testirate ili primite vakcinu, opet nije 100% sigurno da nećete zaraziti druge, čak ni onda kada ste preduzeli razumne korake da ne zarazite druge. E sad, vi onda možete da kažete kako to znači da niko onda ne mora da se vakciniše. Ne mora. Neće vam na vrata doći policija, ali vaš izbor ima posledice. A u pandemiji, izbori imaju više posledica, sviđalo se to vama ili ne. Razumem da ljudi ne vole kada se država meša u njihov život. Ali ja to ne vidim kao obavezu. Obavezno je kada ste kažnjeni i bačeni u zatvor, kada postoje neke krivičnopravne radnje protiv vas. Nezgodna je ovo jezička igra. Mislim, da li je svako ograničenje ukidanje slobode? Jezičko poigravanje time da se kaže kako su ovi pasoši uvođenje obavezne vakcinacije na sporedna vrata nije fer i ovde se, rekao bih, zloupotrebljava jezik“.

Protivnici vakcinacije reći će: ali vidi, sada se i vakcinicani zaražavaju i dalje prenose virus. A to je prilično ubedljiv argument protiv vakcinacije, obavezne ili ne. Pirik kaže da bi bilo idealno da imamo vakcinu koja nas 100% štiti i da jednom kada je primimo više ne možemo da širimo bolest, ali i dodaje da savršena vakcina ne postoji.

„Činjenica da vakcina nije savršena ne znači da ne deluje. Jasno je da ako primite vakcinu, šanse da završite u bolnici ili na intenzivnoj nezi su toliko male da ih jednostavno možete zanemariti. Da, ako ste vakcinisani i dalje možete zaraditi virus i širiti ga. Ali šanse su male. Dakle, činjenica da vakcina ne radi savršeno ne znači da uopšte ne radi. Ne dozvolimo da savršeno bude neprijatelj dobrog. Vakcina deluje dovoljno dobro. Ako dovoljno ljudi primi vakcinu, možemo se osloboditi mnogih ograničenja. Razumljivo je da ste oklevali na početku. Ali postoji i trenutak kada treba da razmislite kakav je zaista vaš stav prema vakcinaciji. Takođe, smatram da bi trebalo da preispitate posledice toga što niste primili vakcinu – vi ste veći rizik za druge, pa i za one koji nisu mogli da prime vakcinu. I društvo takođe može u određenom trenutku reći – želimo da se vratimo normalnom životu. Ne želimo da nas drže kao taoce oni koji se ne vakcinišu, jer ako i oni ponovo odu u kafiće i restorane, bolnice će biti prenatrpane za nekoliko nedelja ili meseci. Ako se ne vakcinišete, to je vaš izbor. Ali svaki izbor ima posledice, a ovde su posledice to da određene stvari više ne možete da radite“.

Sada vidimo da mnoge vlade uvode postepene mere, korak po korak, umesto da idu za jednim sveobuhvatnim zakonskim potezom. Pirik smatra da se to savršeno uklapa u ideju onoga što se naziva test proporcionalnosti.

„Test proporcionalnosti podrazumeva da država ne sme da se meša u vašu slobodu više nego što je potrebno da se postignu dobri rezultati. Dakle, prvo postoji mnogo onih koji žele da se vakcinišu i za njih vam ne trebaju nikakve obavezne mere. Oni sami žele da to urade. Znači, prvo treba da vidite koliko ima takvih koji će vam pomoći da stignete do cilja. U Danskoj su bili toliko željni vakcinacije da im nisu trebale posebne mere. U Holandiji smo se zaglavili na 80%. Ako mislimo da je za dobrobit javnog zdravlja potrebna veća stopa vakcinacije, kako bi se škole ponovo otvorile i kako bolnice ne bi bile u stalnom KOVID sistemu, onda moramo ići korak dalje. I onda idemo korak dalje. Zato samo tražili ovaj Kovid pasoš za neobavezne događaje, poput muzičkih festivala. To nije duboko ograničavanje vaših osnovnih prava ako vam nije dozvoljeno da odete na festival. Moj univerzitet takođe traži QR kodove. Počinjem da predajem u novembru i nije mi svejedno. Univerzitet se sada u potpunosti otvara za sve, ali za one koji ne žele da se vakcinišu predavanja će biti na Zumu. Sasvim je u redu da, sve dok stopa vakcinacije među studentima nije dovoljno visoka, mi kažemo da je samo studentima koji su vakcinisani ili testirani dozvoljeno da uđu u zgradu. U suprotnom, velika je šansa da ćemo za nekoliko meseci ponovo zatvoriti univerzitete, a to mi se nimalo ne mili. Ako ne želite da se vakcinišete, onda morate da ostanete kod kuće“.

Kompletan razgovor sa Rolandom Pirikom slušajte ovde.