Kapitalizam koji živimo krši sva naša prava – Pobune su neminovne

14. Jun 2020.
Dr Neven Anđelić, profesor međunarodnih odnosa i ljudskih prava na londonskom Ridžents univerzitetu za Radio Karantin podkast govori o tome kako režimi pod izgovorom vanrednog stanja krše ljudska prava i o neminovnosti pobune u budućnosti. Sa profesorom Anđelićem razgovarali su Jelena Visser i Aleksandar Kocić.
Andjelic 2
Neven Andjelić

Od izbijanja pandemije često se poteže argument da, kada je svet u globalnoj zdravstvenoj krizi i na rubu najveće ekonomske krize ikada, tema ljudskih prava ne bi trebalo da bude prioritet. Vlasti širom sveta uvele su vanredna stanja, tokom kojih su, neke manje, a neke potpuno ukinule osnovna ljudska prava. I u visoko razvijenim demokratijama, poput Holandije i Velike Britanije, čuju se kritike da vlast kroz vanredne mere pokušava da progura zakone koji su u suprotnosti sa ustavom i gaze neka od najosnovnijih ljudskih prava. Profesor Anđelić smatra da su ova pomeranja ka manje demokratskim oblicima vladavine vrlo prisutna i očita.

„Stvar bi trebalo posmatrati na nekoliko nivoa. Jedan nivo je da mi dobrovoljno želimo da demokratski izabrane vlasti uzmu neka naša prava ne bi li nas zaštitile, odnosno, sačuvale to neko osnovno pravo na život. Tu onda postoji interpretacija vlasti da se na osnovu tog nekog društvenog ugovora mi dobrovoljno odričemo svojih prava da bi nas država zaštitila. U takvoj interpretaciji mi više nemamo mogućnost da kažemo da se nismo odrekli svega toga na duži period, već samo za jednu određenu situaciju. Suspenzijom parlamenta, koja je bila prisutna u mnogim državama, u Velikoj Britaniji, recimo, predstavnicima naroda je uskraćena mogućnost da se izjašnjavaju o određenim pitanjima. Kada se desio napad 11. septembra 2001. jedna savetnica u britanskoj vladi je rekla „odličan dan za prikrivanje loših vesti“. I to je upravo ono što se dešava tokom ove pandemije, da nezapaženo prolaze vesti o greškama i nesposobnosti vlasti. Takođe, na početku pandemije bila je jedna anegdota: kada su u Rusiji nekim proizvodima, poput maski, skočile cene, Putin je rekao zatvorite te trgovine koje nastoje da profitiraju iz nesreće naroda, i to je ljudima bilo privlačno. Međutim, srž problema je da to jeste privlačno kada se negde drugde dešava, međutim, kada dođemo u situaciju da nemamo nikakva prava i da su odluke koje nas direktno dotiču arbitrarne i više ne postoje institucije koje bi to stavile u proveru, onda je već prekasno.“

Anđelić navodi da je blizu stotinu zemalja ukinulo osnovna prava, odnosno tekovine razvoja moderne države. Smatra da je teško izvući se iz vanrednih mera, kada one jednom postanu zakon. On poredi pandemiju sa ratnim stanjem, kada vlasti pokušavaju da suzbiju bilo kakvu nedoumicu ili nezgodno pitanje i navodi čuvenu izreku po kojoj je prva žrtva rata istina.

„Ja sam veoma pesimističan prema ljudskom rodu koji prihvata snažnu vlast ukoliko mu ta vlast dozvoljava da preživi i ostvari neke male benefite. Ignoriše se ta neka opšta solidarnost, ignoriše se nemogućnost velikog broja ljudi da iskažu nesaglasnost sa nečim. Ja sam godinu dana proveo u Sarajevu pod opsadom, gde imate prvu i osnovnu stvar da neko puca na vas i ako ste vi na bilo koji način kritični prema vlasti, odmah vam se ispostavi „ali“ – pre svega život vam je ugrožen od ovih koji opsedaju grad – i tu svaka diskusija prestaje. Trebalo je puno godina posle završetka rata da se može ući u debatu o osnovnim pravima i lošem funkcionisanju vlasti koja uvek ima izgovor da postoji neka opasnost spolja.“

U zemljama u kojima su ljudska prava bila ugrožena još i pre pandemije, vandredno stanje otvorilo je tamošnjim vlastima put ka otvorenoj diktaturi. Na primer, Viktor Orban je u Mađarskoj uveo neograničenu vladavinu dekretom, dok je Aleksandar Vučić u Srbiji proglasio vanredno stanje mimo parlamenta i praktično se stavio iznad ustava. Anđelić kaže da su ljudska prava u ovakvim sistemima dodatno ugrožena u vanrednim situacijama.

 

„U Srbiji ste imali slučaj hapšenja novinarke zbog iskaza kritičkog suda o politici vlasti, u Turskoj je oko 400 ljudi bilo uhapšeno zbog iskazivanja neslaganja sa vlastima. U Srbiji ste imali još i diskriminaciju po životnoj dobi, gde ljudi preko 65 godina ne mogu da napuste svoj dom. Bilo je slično i u BiH gde je još i veći broj učesnika u vlasti koji mogu da uživaju u tim širokim ovlašćenjima. Mislim da oni samo kratkoročno mogu da cementiraju svoju vlast. Tome u prilog govori ovo raspisivanje izbora da bi se iskoristila ta trenutna popularnost. Na dugi rok, pobune su neminovne jer u nekom stadijumu u budućnosti društvo to jednostavno više ne može izdržati.“

Međunarodna demokratska javnost, okupirana rešavanjem zdravstevne i ekonomske krize u sopstvenim zemljama, u ovim okolnostima ne može biti vodilja manje razvijenim zemljama i to otvara prostor za širenje uticaja tradicionalno nedemokratskih zemalja, smatra Anđelić.

„U prvih mesec dana pandemije Savet bezbednosti UN – telo gde se velike globalne sile sastaju i dogovaraju o zajedničkoj politici – uopšte se nije sastajao. I EU je na početku bila zatečena. Mnoge zemlje koje su očekivale neku pomoć ili vodilju kako da se postave prema nečemu [nisu je dobile], iz EU je to izostalo. Pojavljuju se neke druge sile poput Kine i bogatih arapskih zemalja koje šalju neku simboličnu pomoć. Nedavno smo imali taj apsurdan detalj gde je najavljivano kako je u Sarajevo sleteo avion sa pomoći, a da je ta pomoć bila zapravo za Crnu Goru, a ne za BiH. To govori i o vlasti u Sarajevu, ali i o ambicijama malih zemalja u Zalivu koje traže nove „prijatelje“ koje će zadužiti. Onda se njihov sistem automatski legitimizuje i niko više ne govori o demokratizaciji arapskih zemalja. Kada pogledate bivše komunističke zemlje u Evropi, malo koja od njih je dosegla neki viši nivo liberalne demokratije, to su neki hibridni režimi, pogotovu u zemljama bivše Jugoslavije. I ti hibridni režimi više ne žele da gledaju prema EU kao modelu po kome bi se formirali, jer po tom modelu autokrate ne bi mogle zadržati vlast. Oni gledaju u te alternativne modele iz Zaliva, Rusije, Kine – modele u kojima nije prijatno biti manjina bilo koje vrste.“

Mnoge države su tokom pandemije uvele ili najavljuju pojačane mere nadzora i praćenja. Juzna Koreja je prva uvela aplikaciju za mobilne telefone za praćenje kretanja ljudi zaraženih korona virusom. Izrael se tokom pandemije takodje koristi sofisticiranim merama praćenja i nadzora, kojima se inače koristi i kontra-teroristička obaveštajna služba. Izvori kažu da podaci građana koji su prikupljeni tokom pandemije ostaju u bazi podataka izraelskih vlasti. Anđelić smatra da je naša privatnost potpuno ugrožena, ali da je to bio slučaj i pre izbijanja pandemije.

„To je slučaj kada, recimo, sistemom naplate karata, vi telefonom ili karticom dotaknete naplatnu rampu na stanici i kada imaginarni kontrolor zna gde ste putovali i gde ste se fizički nalazili. A sada mi apsolutno pristajemo na to da se zna ko je bio u našoj blizini da bi smo potencijalno sačuvali zdravlje. Džordž Soroš je 2019. na Svetskom ekonomskom forumu upozoravao na opasnost od toga da u spregu dođu režimi poput kineskog, dakle jednopartijskog sistema koji apsolutno kontroliše društvo, i nova vrhunska tehnologija koja omogućava jednom takvom režimu da uspostavi apsolutnu kontrolu nad društvom. Jer neće više biti partijski funkcioneri ti koji će odlučivati o našim sudbinama, već će to biti neki algoritam koji će ustanoviti na osnovu prepoznavanja našeg lica gde smo bili, da li smo prisustvovali nekom sastanku, na utakmici na kojoj se dogodio incident, u grupi koja je negodovala zbog neke politike vlasti i slično, i na osnovu toga će se odrediti naša sudbina i naš život. Onda dolazimo do jednog segmenta koji smo nekada gledali u naučno-fantastičnim filmovima.“

Sve veći broj zemalja, naročito u SAD, insistira na neodložnom povratku na „business as usual“. Pritom, dobar deo poslodavaca ne može da stvori bezbedne uslove rada, a sa druge strane radnici rizikuju ili zdravlje ili gubitak posla u slučaju da odbiju da se vrate na radna mesta. Anđelić je kritičar ovakvog pristupa, vođenog, pre svega, ekonomskim interesima.

„Ovaj kapitalizam koji živimo krši prava svih nas. Protest Black Lives Matter u Americi je iz antirasističkog prerastao u socijalni bunt. Imali ste i pre pandemije proteste 99 posto naspram 1 posto, proteste koji su stigli nakon globalne finansijske krize 2008. i koji su pokazali da u sistemu nešto ne valja. I taj jedan posto je zapravo 0,1 posto i to je ta grozna nejednakonst. Naišao sam na podatak da je razlika između primanja rukovodećih menadžera i prosečno plaćenog radnika u Britaniji 155 puta. Taj stepen nejednakosti se od osamdesetih godina prošlog veka strašno povećava. To je trijumf neoliberalnog kapitalizma – Margaret Tačer u Britaniji i Ronald Regan u SAD na vlasti, i ostatak sveta koji sledi taj model. Taj model je bio dobar za jedan deo društva koji je profitirao i legitimisao ovaj političko-ekonomski model. Taj nekonotrolisani sektor bankarstva, finansijski sektor, državna administracija – neizabrana, koja ne odgovara nikome, dakle, triumvirat vlasti nasuprot običnom puku koji je žrtvovan u svemu tome. Iz budžeta je spašen finansijski sektor koji je izazvao krizu, znači, spašen je parama ljudi koji su zbog krize izgubili posao. A alternativa je populistička, ona nije demokratska. I sada imamo paradoks da su liberalno misleće elite na istoj strani sa finansijsko-kapitalističkim elitama, onih 0,1 posto, jer se protive uzurpaciji tekovina vladavine prava koje su se upostavile tokom poslednjih dve stotine godina.“

Svetski Ekonomski Forum nedavno je objavio da su neke od posledica pandemije mogle biti izbegnute da su poštovana ljudska prava – da je veći broj ljudi imao pristup univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti, da je antidiskriminaciona politika bila jača, kao i da nasilje nad ženama ne bi bilo u tolikom porastu tokom pandemije, da je politika rodne jednakosti bila snažnija. Anđelić nije naročito optimističan u vezi sa snažnijim uspostavljanjem i poštovanjem ljudskih prava nakon pandemije.

„To je pozitivni izlazak iz ove krize, nešto čemu bi trebalo da se nadamo. Moj jedini strah je da se to može brzo zaboraviti. Pred sam početak pandemije, britanska vlada je bila ozbiljna u namerama da defakto uništi nacionalni zdravstveni sistem. Tokom pandemije se ispostavilo da to ne samo da nije mudro, nego nije ni moguće i da moraju investirati u taj sistem. Dakle, resetovanje će se desiti, ali se bojim ne u punom obliku u kome bi trebalo. U očuvanju ljudskih prava mediji imaju strašno važnu ulogu. Mediji moraju omogućiti glas naroda, aktivista, nevladinih organizacija, stručnjaka.“

„Nažalost, bez elementa nasilja i anarhije, elite su navikle da ignorišu i tolerišu proteste, dok se ne pojavi nova tema i ovo prethodno se zaboravi, i oni će opstati bez nekih suštinskih, sistemskih promena. U nedemokratskim sistemima prioriteti su pomućeni. Identitetska politika je prvenstveni razlog da se bira jedna ili druga partija. S tim u vezi, retorika koja se upotrebljava u predizbornim kampanjama nije retorika koja se bavi poboljšanjem ekonomskih i društvenih prilika, već je retorika suzbijanja potencijalnih neprijatelja i njihovog uklanjanja iz društva. Recept ne postoji. Taj recept bi trebalo da bude obrazovanje. Sa padom komunizma pokrenut je jedan negativan ciklus u svim komunističkim zemljama u kojima je obrazovanje bilo razvijeno. Sada imate jednu sarajevsku prigradsku opštinu, Trnovo, koja ima preko deset posto nepismenih. To nije postojalo u komunizmu. Ja ne zagovaram komunizam kao politički model, već želim da naglasim da je obrazovni sistem u tim društvima bio uspostavljen i da je bezrazložno uništen. Modifikovan je da bi se prilagodio novom politčkom sistemu i sada imamo mogućnost manipulacije ljudima bez dovoljno znanja da zaista odluče šta je najbolje za njih same, a konsekventno i za celo društvo“, zaključuje Anđelić.

Podkast Radio Karantin postavlja nove epizode jednom nedeljno a u medjuvremenu objavljuje i lične priče slušalaca iz celog sveta o životu u pandemiji.