Vukašin Milićević: Masovna crkva uvek znači masovnu pljačku

Autor: Tomislav Marković, Izvor: Tacno.net

Već godinama ste meta progona crkvenog vrha, oduzeli su Vam profesuru na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, parohiju, uredničko mesto na radiju. Jednoj grupi teologa u kojoj ste i Vi bilo je zabranjeno da javno istupate bez blagoslova nadležnog arhijereja. Nedavno je protiv Vas pokrenut i kafkijanski proces pred crkvenim sudom, izrečena Vam je privremena mera zabrane pričešćivanja. I sve to zbog javno izrečenog mišljenja, da ne kažem verbalnog delikta. Crkveni sud ne sudi silovateljima, pedofilima, korupcionašima, obožavateljima ratnih zločinaca, ali je zato izgovorena reč neoprostiv krimen. Zašto ste baš toliki trn u oku crkvenoj jerarhiji? Ipak ste Vi samo pojedinac, nemate iza sebe nikakav pokret, ne planirate da napravite šizmu ili da osnujete neku novu crkvu.

To ćemo još da vidimo… Šalim se, naravno. Ne znam, to je pitanje za njih. Na osnovu svega što čine, rekao bih da je najverovatniji odgovor to da istupi pojedinaca kakav sam ja remete ono što bi oni nazvali sabornošću ili “jednomislijem”, a zapravo je najobičnija vladavina straha koja, razume se, počiva isključivo na pretnjama i ucenama. To je razlog zbog kojeg nema procesa protiv tzv. velikodostojnika koji se mogu pohvaliti zločinstvima koje ste nabrojali. Naprotiv, oni su ti koji nose sistem, koji su u toj meri ubili savest da im nije nikakav problem da veliku većinu čestitih sveštenika i njihove porodice, jednako kao i veroučitelje, ucenjuju najelementarnijim opstankom. U sistemu kakva je SPC, odnosno u sistemu u kojem ne samo da ne važe odrednice pozitivnog zakonodavstva koje se tiču radnog prava (možda neočekivano, ali pomoćno osoblje u crkvama često je u boljem radnopravnom položaju od sveštenstva), već ni formalno važeći crkveni propisi, sudbina svih ovih ljudi, koji čine apsolutnu većinu crkvenih službenika, zavisi od jednog potpisa, i to najčešće potpisa ljudi koji se rukovode isključivo samovoljom i osionošću, kao i paranoidnim strahom od gubljenja pozicija moći koje ni u jednom drugom sistemu ne bi mogli imati. Čast izuzecima, u čitavoj priči neizmerno značajnim.

Nakon pada nadstrešnice prvog novembra prošle godine u Srbiji traje masovna pobuna predvođena studentima. Bunt protiv autoritarnog, korumpiranog, razbojničkog režima Aleksandra Vučića obuhvatio je najšire slojeve društva. Sudeći po verskim insignijama koje se često mogu videti na protestima, među demonstrantima je i popriličan broj vernika. Uprkos tome, crkveni vrh je stao na stranu režima. Patrijarh Porfirije je u Moskvi, na sastanku sa Vladimirom Putinom, čak koristio izraz “obojena revolucija” i optužio za narodno nezadovoljstvo “centre moći sa Zapada” koji “ne žele da se razvija identitet srpskog naroda i njegova kultura”. Otkad to srpski patrijarsi govore jezikom KGB-propagandista? Zašto su patrijarh i mnogi episkopi okrenuli leđa vernom narodu i priključili se diktatoru? Da li je u pitanju samo materijalna korist ili tu ima i nekih drugih motiva?

Crkveni vrh je u Srbiji integralni deo vladajućeg režima i sve “vrline i zasluge” režima se jednako mogu pripisati i pripadnicima tog vrha. Ukratko rečeno, reč je o ljudima kojima, ovo mislim bukvalno, ništa nije sveto, osim sopstvenih interesa, i to interesa u najbanalnijem smislu te reči. Aktuelna pobuna u Srbiji dovela je do toga da spadnu maske sa njihovih lica i da njihova moralna ništavnost bude potpuno vidljiva. I kao i sve ništarije, jedino čime mogu da se brane jeste emitovanje neverovatne količine mržnje. Prezir i mizantropija koja izbija kada god zli pajac koji se predstavlja kao predsednik Srbije izgovori reč “ološ” po intenzitetu i destrukciji se može meriti samo sa strahom i ništavilom koji taj prezir pokreću. Isto važi i za to kada pripadnici crkvenog vrha izgovaraju reči kao što su “jedinstvo” ili “ljubav”. Jer iza njihovog “jedinstva” i “ljubavi” stoji isključivo mržnja prema “ološu” koji ga remeti.

Šira javnost ima priliku da vidi uglavnom nastupe crkvenog vrha, mahom nedostojne, i na osnovu toga donosi zaključke o crkvi, prilično negativne. Međutim, crkva nisu samo patrijarh i episkopi, već i sveštenici, đakoni, monasi i laos. Zašto dobre stvari koje se dešavaju u crkvi nisu vidljivije, na primer organizovanje narodne kuhinje ili drugi vidovi služenja potrebitima? Ima li crkva strukturni problem, jer tu o svemu odlučuje jedna grupa ljudi koji se međusobno biraju, nema demokratskih procedura, a njihova moć nad podređenima je gotovo apsolutna, skoro kao u feudalnom dobu? To baš i nije bila praksa rane crkve.

Kada bismo o stanju u SPC-u pokušali da rasuđujemo polazeći od principa pravoslavne doktrine o crkvi, dakle ekleziologije, morali bismo da zaključimo da je to stanje po sebi ozbiljna ekleziološka jeres. Situacija nije mnogo bolja ni u drugim pravoslavnim crkvama, ali to je posebna tema. I to se ne odnosi samo na notorni apsurd postojanja takozvanih nacionalnih crkava, već često i na način njihovog ustrojstva na lokalu, dakle na nivou dijeceza. Sve to mnogo više zaista liči na nekakav ostatak feudalnih struktura, što u suštini i jeste. U tom smislu ovakva crkva nema strukturni problem, ona jeste strukturni problem. Nešto zaista dobro u okviru takve strukture, dobro u smislu prodora i promene paradigme, može da se dogodi kada na poziciju te nenormalne moći dođe neko “normalan”, a to je uglavnom, s obzirom na način izbora episkopa i odnose moći, veoma teško. Razume se, mnogo toga uistinu dobrog dešava se na nivou parohija i inicijativa i ustanova (narodne kuhinje itd.) koje ste pomenuli, ali su to stvari koje tzv. visoke crkvene vlasti u jednom malom broju altruistički podstiču i podržavaju, u nešto većem tolerišu i gledaju da se njima okoriste (ali su im svakako daleko od primarnog fokusa), dok ih u znatno većem broju obeshrabruju, pri čemu neki od njih to čine čak i iz ideoloških razloga, govoreći kako to nije posao crkve jer je ona tobože eshatološki usmerena. A ta SPC eshatologija se, po svoj prilici, sastoji od savijanja vrata i skretanja pogleda od bilo kakvog ozbiljnog moralnog problema i izazova, uz na takav način zasluženo stečenu mogućnost da se neograničeno uživa u luksuzu svake vrste.

Mnogi autori su pisali o fenomenu sakralizacije politike. Recimo, Emilio Đentile ovaj moderni fenomen dovodi u vezu sa propadanjem hegemonije hrišćanstva i crkve, i kaže da se on ogleda u “pripisivanju svojstva svetosti nekom svetovnom entitetu, kao što su nacija, država, rasa, partija, vođa”. Da li je nacionalizam jedna od najvećih opasnosti za hrišćanstvo, ne samo u Srbiji već i u čitavom svetu?

Mislim da je nacionalizam najveća opasnost ne samo za SPC već i za čitavo srpsko društvo, ali i za većinu jugoslovenskih i istočnoevropskih društava. Na još širem planu, nacionalizam je često opasnost za sva društva u kojima preovladavaju tradicionalne forme hrišćanstva, s tim da bi slučaj SAD-a, po mnogo čemu sui generis, mogao da posluži kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Naime, sa američkim imperijalističkim nacionalizmom neraskidivo su povezane uglavnom netradicionalne forme hrišćanstva, ali su njihove teologije i ideologije zapravo ekstremno konzervativne, odnosno fundamentalističke, dok je kod nas podložnost nacionalizmu uglavnom posledica ispraženjenosti religijskog identiteta ili prakse od bilo kakve ozbiljne teologije na čijem mestu, kao kakvi idoli ili gnusoba opustošenja na mestu svetom (Mt 24, 25), stoje antimoderni mitovi. Međutim, da bismo razumeli o čemu je ovde reč, od suštinskog je značaja da o nacionalizmu ne mislimo na idealistički način. Nacionalizam nije tek ideologija, u smislu sistema ideja i vrednosti; ili, pak, on kod nas danas jeste ideologija, ali u izvorno marksističkom smislu te reči. On je antiemancipatorsko stremljenje koje za cilj ima da reakcionarne elite, koje su do moći došle bogateći se na lešu jednog uistinu velikog državnog i društvenog projekta koji su uništile, tu moć sačuvaju, dakle on je način reprodukcije te moći. Taj nacionalizam nema nikakve veze sa emancipatorskim i demokratskim nacionalizmima osamnaestog i devetnaestog veka. Štaviše, on je njima u mnogo čemu suštinski suprotstavljen, vrednosno i u praksi. A “ranjivost” i podložnost crkve kod nas takvom vidu nacionalizma proističe iz činjenice da je u njoj tokom devetnaestog veka, a naročito pri njegovom kraju (za razliku od osamnaestog i, dobrim delom, devetnaetog veka) sasvim preovladala antimoderna paradigma, zbog čega je ona idealni ideološki servis reakcionarnim pljačkaškim elitama koje su na vlasti.

Čini mi se da je u današnjem svetu jedini način da crkva zadrži svoju moć, uticaj i finansije – priklanjanje knezovima i idolima ovog sveta. Kad bi se crkve strogo držale jevanđelja, ne verujem da bi u Srbiji broj pravoslavaca bio skoro 85 posto, preko 60 posto u Bugarskoj, preko 70 procenata u Rusiji ili isto toliko katolika u Poljskoj. Širenje radosne vesti, kao što znamo, vodi pravo na krst, a tamo nije baš udobno. Ako mnogi crkveni velikodostojnici tako lako svoju lojalnost poklanjaju naciji, državi, vođi ili nekom sličnom, očigledno nesakralnom autoritetu, ako tako lako zamenjuju Hrista prvim pomodnim idolom, da li to znači da su ti novi, lažni bogovi zapravo već trijumfovali?

Mislim da moj prethodni odgovor većim delom pokriva i ovo pitanje. Naravno, sasvim ste u pravu; procenti koje pominjete nemaju nikave veze sa stvarnom religioznošću, već je reč o fenomenu na koji su mnogi sociolozi religije skrenuli pažnju kao na pripadnost bez verovanja ili nekakvog stvarnog svetonazorskog sadržaja. I reč je o paradoksu samo na prvi pogled. Uslov pripadnosti masi je odsustvo stvarnog uverenja ili verovanja – ona će vas uvek dovesti u situaciju da se s tom masom sudarite. Masovna crkva uvek znači nekakvu masovnu pljačku i ovo nema nikakve veze sa brojem njenih članova, već sa time kako oni sebe doživljavaju, odnosno tiče se toga da li oni svoj identitet vide primarno u masovnosti, koja je samo jedno od obličja moći, verovatno i primarno. Moj je čopor/Bog jači od tvog. Nasuprot tome, Novi zavet je prepun priča o malom stadu, o malo soli ili kvasca… I naravno da to sve izgleda i zvuči besmisleno kada se uporedi sa agresivnim naklapanjem o svenarodnim zavetima, crkvama, svecima i sl.

Gledajući nečovečne postupke mnogih crkvenih vođa, na primer naših podržavalaca masovnih ubica ili patrijarha Kirila koji agresiju na Ukrajinu proglašava svetim ratom, čovek se neminovno priseti jedne misli Hane Arent iz “Izvora totalitarizma”: “Možda se moderne mase ni po čemu toliko ne razlikuju od masa ranijih vekova koliko po gubitku vere u Strašni sud: najgori su izgubili strah, a najbolji nadu.” Zar patrijarsi i episkopi baš nimalo ne veruju u Strašni sud? Zar se Boga ne boje? Ili, možda bi bilo razumnije upitati se: Kako su tako sigurni da Bog ne postoji? Pa ni mnogi agnostici i ateisti nisu baš sto posto uvereni, a oni koji bi trebalo da budu ikone Hristove na zemlji ponašaju se kao da je Božje nepostojanje očigledna činjenica.

Možda i veruju, ali su sigurni da i tamo imaju neku “vezu”… Mada, pre bih rekao da uopšte ne veruju. Mislim da prava vera generiše egzistencijalnu anksioznost koja te sprečava da u bilo čemu do kraja i istinski uživaš, da bilo čime budeš zadovoljan, a naročito da misliš kako nekakav Bog hoće da baš ti samouvereno raspolažeš životima drugih ljudi, pa čak i njihovom večnošću. I potpuno je nebitno da li sa svojom verom pokušavaš da se izboriš tako što si se zatvorio u nekakvu pećinu, ili tako što se prepuštaš strastima, ranjavaš i samopovređuješ, ili tako što si imao sreće da pronađeš  sebe u drugome, a taj drugi će proći, pa je onda nebitno i to što svet postoji, a kamoli otrovni privid moći… Ne biti od ovoga sveta je pakleno osećanje jer jesmo u ovom svetu i nije izvesno da nekakav drugi postoji. I ne postoji ništa udaljenije od ovoga od lifestylea tzv. crkvenih velikodostojnika, ljudi koji su zatvoreni u zlatni kavez fantazma sopstvenog autoriteta, koji nisu u stanju da išta, osim tog fantazma, istinski žele, a kamoli da bilo koga vole. Ukratko, da parafraziram jednog pametnog čoveka, ne možeš biti normalan ako ti je, pre nego što si ujutro oprao zube, neko već tri puta poljubio ruku, ako ti dvadeset godina niko nije rekao ne, ako ne znaš koliko košta hleb i kako da zaradiš i kupiš hranu za sebe, a kamoli drugog ili svoje dete itd. Međutim, na sve to je još u Novom zavetu upozorio Isus kada je svojim učenicima rekao da ne nose čudne i dugačke haljine, da ne traže da ih ljudi zovu učitelju i oče, da ne sede na počasnim mestima… Ponovo, čast izuzecima, moram i to da dodam.

Na godišnjicu genocida u Srebrenici objavili ste tekst u kojem ste napisali: “Naša vernost vidovdanskom zavetu i njegovoj etici, naš odnos prema 15/28. junu, najbolje će se pokazati po tome kako se u budućnosti budemo odnosili prema još jednoj neizbežnoj i uporno negiranoj vododelnici naše moderne povesti, prema 11. julu.” Desničari nas uporno ubeđuju da je vidovdanski zavet ekvivalentan posedovanju kosovske teritorije, a Vi podsećate na stihove iz epske poezije koje izgovara knez Lazar: “Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka.” Može li se, nakon svih zloupotreba, vidovdanskoj etici vratiti izvorno značenje i, ako može, kako bi se ona danas mogla primeniti u praksi?

Mislim da može, pošto je reč, kako ste sami rekli, o zloupotrebama. Ukratko, vidovdanski mit je priča o moralnoj pobedi, pri čemu su ključne vrline pravda i požrtvovanost, o tome da želja za vlašću i zavist vode u propast, i to ne samo svoje protagoniste itd. U pitanju je jedan sasvim univerzalni mit, u osnovi inspirisan ključnim hrišćanskim motivima, koji nema nikakve veze sa vulgarnom nacionalističkom i lumpenimperijalističkom interpretacijom kojoj je izložen već više od sto godina, a naročito u proteklih nekoliko decenija. I ne samo da nema veze već joj je u vrednosnom smislu i suštinski suprotstavljen. Upravo zato sam se na njega pozvao govoreći o odnosu prema srebreničkom genocidu, a taj odnos je, pored svega drugog, najveći moralni pad i poraz našeg društva u modernoj istoriji. Ukratko, rečima majke Jevrosime, “bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogriješiti dušu”.

Kritička javnost sa negodovanjem i zgražavanjem gleda na crkveni progon Vas i Vaših kolega. Međutim, progoni neistomišljenika nisu baš neuobičajeni u istoriji hrišćanstva. Kada pogledamo velike dogmatske rasprave od četvrtog veka pa nadalje, ne možemo a da se ne divimo veličanstvenim pokušajima umnih ljudi da dokuče božansku tajnu. S druge strane, ko god je Boga poimao malo drugačije bio je izložen progonu. Zanimljivo je da protivnici mnogim herezijarsima nisu negirali vrlinski život, pravednost, posvećenost veri, recimo Ariju ili Pelagiju, ali su ih ipak gonili zbog upotrebe drugačijih teoloških pojmova. Pritom se radi o oblasti gde je nemoguće računati na izvesnost, teško je govoriti sa apsolutnom sigurnošću i o sasvim običnim, profanim, svakodnevnim pojavama, a kamoli o Bogu. Otkuda toliko poverenje drevnih teologa u reči da su zarad njih bili spremni da nanose patnju bližnjem? Otkuda uopšte ideja da istina o Bogu mora biti samo jedna, pogotovo u hrišćanskoj teologiji u kojoj je Bog istvoremeno i jedan i tri, pa logika baš i nije poslednja instanca istine?

Teško je preterati kada je reč o značaju koji je za istoriju hrišćanstva imala promena do koje je došlo u četvrtom veku. Međutim, i naše predstave o prva tri veka hrišćanstva takođe je oblikovao četvrti vek, Dioklecijanovo gonjenje i naročito obrt koji je nakon njega usledio. No koliko god slika o prva tri veka hrišćanstva, kao periodu konstantnog progona, bila uprošćena, često i pogrešna, nesporno je da su u tom periodu hrišćani sebe doživljavali kao alternativu “svetu”, dok je za glavni tok hrišćanstva od četvrtog veka karakteristično u osnovi suprotno shvatanje. Crkva je integrisala sebe u strukture Rimskog carstva i postala nešto poput njegovog metafizičkog i mističnog garanta; i ako nema spora o tome da su hrišćani prva tri veka pretendovali na to da je njihova istina univerzalna, zbog čega su bili spremni da stradaju svedočeći reči, to i dalje nema veze sa kasnijim konceptom ortodoksije koji bi, verujem, trebalo posmatrati u kontekstu razvoja hrišćanske doktrine do kojeg je došlo nakon sjedinjenja crkve i carstva. Taj koncept je po svojoj intenciji politički, reč je o pseudomorfozi hrišćanske istine koja postaje instrument objedinjavanja carstva koje je u konstantnoj krizi. I onda nema ništa prirodnije nego da u ime tog najvišeg interesa sve postane dopušteno, a progon onih koji remete poredak se podrazumeva. I tu uopšte nije toliko poenta u sadržaju doktrine ili istine, u sadržaju reči, koliko u tome ko je i kako definiše.

Može li se savladati negativno istorijsko nasleđe crkve? Nije lako biti hrišćanin nakon inkvizicije, progona takozvanih jeretika, zatvaranja helenskih filozofskih škola, saveza oltara i trona, priklanjanja crkve moćnicima ovog sveta, verskih ratova, masovnih ubijanja u ime Hristovo i ostalih nepočinstava, kao što nije lako biti levičar nakon Staljinovih gulaga i sličnih zločina. Da li je i crkvi nužno suočavanje sa prošlošću?

Suočavanje sa prošlošću je nužno za svaku zajednicu. Naprosto, zajednica, u smislu forme komunikacije, nešto je što objedinjuje prošlost i budućnost, a to je moguće samo na osnovu neke vizije koja mora imati nekakvo stvarno uporište, neki princip. Od njegovog karaktera direktno zavisi i to kakva će biti vizija budućnosti. Recimo, taj princip može biti krvna osveta, ali jasno je kako onda budućnost izgleda. Kada je reč o crkvi, radikalni pristup, u smislu kritičke doslednosti polazeći od novozavetnih principa, jedini je koji ima smisla. No ono do čega time dolazimo ne uklapa se ni u jednu vladajuću paradigmu. Naprosto, crkva je mistični incident koji se ne može svesti ili poistovetiti ni sa jednom svojom istorijskom, a naročito ne institucionalnom izvedbom. Naprotiv, one je često suštinski negiraju. Međutim, već u Novom zavetu nalazimo misli koje nam mogu pomoći da razumemo zašto je to tako, sva ta upozorenja o obljutaveloj soli, o tome da ovde nemamo postojanog grada itd. I tu zaista postoji analogija sa levicom: verujem da njenu sudbinu u dvadesetom i dvadeset prvom veku možemo objasniti ako se oslonimo na ključne principe i uvide Marksove filozofije istorije.

U jednom intervjuu ste govorili kako “Crkva vekovima živi socijalnu paradigmu, koja je njenoj prirodi strana”, a meni se čini i da je dijametralno suprotna. Ako “Novi zavet ima ideal društvenog poretka koji se manifestuje kroz ideju služenja, što je način da se suprotstavite izvoru svakoga zla – dominaciji čoveka nad čovekom”, a crkvena jerarhija vekovima sprovodi tu dominaciju, šta je onda u crkvi ostalo od ideala služenja bližnjima? I da li je onda crkva uopšte crkva ili tek puka ljuštura, okrečeni grob? Čini se da je uloga crkve u njenom aktuelnom stanju da, parafraziraću fra Ivana Šarčevića, zatvori nebo ljudima, da ljudima zatvori pristup Bogu.

Mogu samo da se složim sa tim na šta svojim pitanjima ukazujete, kao i sa fra Ivanom, prema kojem, inače, gajim iskreno i veliko poštovanje. Mogu i da dodam, i to nešto malo vedrije: možda je uloga te i takve crkve upravo u tome da nas oslobodi i poslednjeg idola, vere u to da se mysterium fascinans može zatvoriti u bilo kakvu svetsku formu, a naročito u neku koja se razmeće monopolom na večnost. Uostalom, priča o tome kako se Hram Božiji pretvara u okrečeni grob jedna je od osnovnih tema Novog zaveta.

Da li je danas uopšte moguće biti hrišćanin? Na primer, može li savremeni čovek istinski verovati u vaskrsenje Hristovo, koliko god to želeo? Ne samo zbog toga što više ne verujemo u čuda, u potiranje zakona fizike, već i zbog same prirode novozavetnog teksta. Mislim, teško je pokloniti aposlutno poverenje tekstovima čije je autorstvo neizvesno, koji su nastali po metodi postmodernog kolaža, da ne nabrajam druge probleme. A ako Hrist nije vaskrsao, po rečima apostola Pavla, uzaludna je i naša vera. 

Što se mene tiče, Novi zavet je, čak i bez bilo kakve reference na tzv. onostrano i natprirodno, čak i u slučaju da sva čuda shvatimo kao metafore ili šta tome slično, dovoljan razlog da se bude hrišćanin. Dakle, čak i da se Isusova priča u najbukvalnijem smislu završila na krstu. A nije se završila, jasno je, kako god da shvatimo vaskrsenje. I za ovu stvar je potpuno nebitna, inače nesporno veoma važna, problematika odnosa istorijskog Isusa i Hrista vere njegove zajednice; naprosto, to što taj Hristos predstavlja za mene je jedino dopustivo božanstvo, jedini Bog u koga verovati za čoveka nije ponižavajuće. Ukratko, ako je Isus Bog ili ima nekakve veze sa njim, uredu je da Bog postoji. Ako nije, bilo bi bolje da nema nikakvog Boga. A ako ga ima, a Isus sa njim nema nikakve veze, onda smo u problemu i ja nisam ateista, već antiteista. Više puta sam i javno rekao da u intelektualnom smislu sebe smatram agnostikom a da sam hrišćanin u egzistencijalnom smislu. Bilo kakvo dokazivanje Božjeg postojanja u, kako bi to Terry Eagleton rekao, jetijevskom ili bigfutovskom smislu, pored toga što je uzaludan posao, razara iznutra ono što je, verujem, suština hrišćanskog shvatanja Boga.

Pitanje je i šta je zapravo vera. Ima ljudi koji su zvanično ateisti, a već decenijama se bore za svoje ideale: da se sazna istina o zločinima, da se ljudi pomire, da dođe do suočavanja s prošlošću, da se zastidimo sopstvenog zla, i zbog toga su izloženi progonu. Stiče se utisak da imaju veru u neku višu pravdu, možda i nesvesno. Teško je ulaziti u ljudsku dušu, ali znam da meni lično pomaže neka vrsta uverenja koje uopšte nije racionalno, nije ni konfesionalno. Nije to čak ni uverenje, već pre mutna slutnja – da postoji istina i da postoji laž; da postoji pravda i da postoji nepravda. Da nije sve proizvoljno i da se možda ne završava sve ovde. Da mi ne znamo šta će biti, da možda postoji još neka dimenzija postojanja i da postoji neka vrsta poslednjeg suda. Doktore Milićeviću, da li sam ja vernik ili je bolje da zvanično ostanem agnostik? Gde je granica vere i ateizma, može li se lako povući?

Pripadam onima koji misle da je vera jedan od ključnih aspekata čoveka, te da u tom smislu ne postoje ljudi koji ne veruju. Naprosto, egzistencija, u nekom bazičnom smislu, podrazumeva veru; setimo se Raselove hipoteze o pet minuta – nemoguće je dokazati da svet nije stvoren pre pet minuta, nemoguće je dokazati da nije stvoren upravo u ovom trenutku, sa svim njegovim starim karakteristikama i nama, sa našim sećanjima o tzv. prošlosti itd. Ili, na još ličnijem, možda i tragičnijem nivou, šta je dokaz protiv nekakvog Matrix scenarija, kako je moguće dokazati da sve ovo što živim – moja svest i svi i sve što mi u životu znači, sve zadovoljstvo i sav bol, nije tek projekcija nekakvog zaraženog računara koji se, u nekakvom vakuumu smisla ili u nečijoj dnevnoj sobi, povremeno pali, gasi i rekonfiguriše… Tako da je, kolega Markoviću, mutna slutnja sasvim okej.

Ponekad mi i samo postojanje crkve kao institucije izgleda kao blasfemija. Siromašni stolar iz Nazareta koji je napustio siguran porodični posao i odao se skitničenju nije imao nikakav imetak niti titule, bio je potpuno nezainteresovan za društveni položaj i građenje karijere, drugovao je sa odbačenima i parijama, sa bludnicama i carinicima, tipičan društveni marginalac svoga doba, zakleti neženja, bio je čovek lišen straha za sopstvenu sigurnost, za to šta će jesti i gde će prenoćiti. Propovedao je neke čudne stvari: da treba voleti neprijatelje svoje, da se treba moliti za one koji nas kunu i blagosiljati one koji nas vređaju, da svakome ko od nas nešto zatraži treba traženo i pružiti, pa čak i više od toga, da ne treba brinuti se za svoj život, šta ćemo jesti ili piti, niti za svoje telo, šta ćemo obući, a nekmoli za nešto više. Vrlo je očigledno da se na takvom čoveku i takvom učenju ne može graditi nikakva institucija, a kamoli carstva i kraljevstva, velelepni, preskupi hramovi, moćna imperija, sila i ordija, države i vojske. Možda je trebalo i moralo drugačije? Možda je najveća nesreća hrišćanstva to što je pobedilo u četvrtom veku i postalo zvanična religija Rimskog carstva?

Pošto smo pomenuli već mnogo toga u vezi sa ovim pitanjem, kao pravi teolog, završiću citatom: “I nađe u hramu one što prodaju goveda i ovce i golubove, i menjače novca gde sede. I načinivši bič od uzica, izagna sve iz hrama, i ovce i goveda; a menjačima prosu novac i stolove ispretura. I reče onima što prodaju golubove: Nosite to odavde! Ne pravite od doma Oca moga dom trgovine” (Jovan, 2.14-16).  

Tekst prenet sa portala Tacno.net.