Njemačka nije ono što misle na Balkanu

Piše: Željko Pantelić

Kada se završi jedna epoha, počinje vreme nestabilnosti. U Nemačkoj, gde građani imaju mnogo niži prag trpljenja nego u drugim državama, već činjenica da će sledeću vladu, prvi put u istoriji, činiti tri različite političke formacije, dovoljno je destabilizujuća za njihove receptore.

Nemačka je u političkom smislu “ostarela” država koja teži da sve ostane kao što jeste, da limitira ili u krajnjem slučaju odloži svaku promenu. Zemlje čiji narodi nisu naviknuti na patnju ili nisu spremni da podnose žrtve, pogotovo u demokratskim društvima, ne mogu da budu hegemoni a još manje “izvoznici” ili sponzori demokratije, pravde i slobode.

Jedna od najvećih zabluda na prostoru bivše SFRJ je da Nemačka, svojim uticajem, može da izgradi demokratsko društvo i pravnu državu u nekadašnjim jugoslovenskim republikama. Berlin, eventualno, može da doprinese padu jednog režima koji pređe granice tolerancije ili njegove crvene linije, ali niti ima volju da disciplinuje nacionalne balkanske lidere ili kleptokrate a još manje da “uteruje” demokratiju, slobodu medija i institucije pravne države. Ne zaboravimo da je polovina Nemaca protestantska i da po njihovim svetonazorima svaki čovek i svaka država je kovač svoje sreće ili nesreće.

Stabilnost i sigurnost su dve vrednosti koje su Nemci uspeli da realizuju, bez opaljenog metka, u poslednjih sedamdeset godina zahvaljujući NATO i EU. Amerikanci su im zaštitili istočne granice, savezništvo sa Francuskom zapadne a EU im je dala neophodno tržište za pulsirajuću industriju i planetarni kvalitativni skok. Taj paradoks političke inertnosti i ekonomske dinamičnosti je izvor mnogih pogrešnih predrasuda o Saveznoj Republici.

Druga velika zabluda je da Nemačka ima geopolitičku strategiju, pogotovo na Balkanu. Ako je i ima, onda je vešto krije. S druge strane, nemačka industrija odnosno nemački industrijalci su ti koji imaju strategiju i konkretne interese dok se nemačka spoljna politika prilagođava njima, naravno u okvirima mogućeg i ambijentu međunarodnih okolnosti koje diktira Vašington.

Prethodno rečeno objašnjava kontradiktorne pozicije Berlina: uveli su sankcije Rusiji zbog Ukrajine, ali su završili Severni tok 2; osuđuju javno Kinu zbog kršenja ljudskih prava u Sinđanu i Hong Kongu, ali nastavljaju da šire poslove sa Pekingom; dele packe na račun medijskih sloboda i političke situacije u Srbiji, ali i dalje podržavaju Aleksandra Vučića, baš kao i mađarskog premijera Viktora Orbana.

Ako bolje analizirate spoljnu politiku Berlina, doći ćete lako do zaključka da se ona zasniva na držanju ravnoteže između SAD, Rusije i Kine i pragmatičnim odnosima sa kleptokratskim režimima, od onih unutar EU do balkanskih, uključujući i Tursku. Nemačka politika je u službi nemačke industrije čiji je cilj da od Savezne Republike napravi veliku Švajcarsku.

Ne treba smetnuti s uma da Nemci nisu monolitna nacija, naprotiv. Razlike se ne limitiraju samo na nekadašnju blokovsku ili religioznu podelu (katolici i protestanti), već idu dalje do etničkih i identitetskih. Ono što drži Nemce zajedno su jezik, kultura i ekonomija, to jest blagostanje, sve ostalo ih deli.

Savezna Republika je introvertna država po antonomaziji. Dovoljno je pogledati teme izborne kampanje da bi se svhatilo da se cela Evropa interesovala za izbore na kojima ista ta Evropa nije bila ni posljednja rupa na svirali. Čak je i socijaldemokratski kandidat Olaf Šolc iz programa svog prethodnika Martina Šulca, koji je preuzeo u dobroj meri, izbacio ambiciozni deo o evropskim integracijama.

Istorijske traume koje Nemačka nosi iz tzv. Kratkog veka, hipoteka evropskih piromana i večita dilema koju je Tomas Man bolje nego iko definisao o “evropskoj Nemačkoj ili nemačkoj Evropi” su nepremostive prepreke, još uvek, za Saveznu Republiku da se izdigne u kontinentnalnog lidera i planetarnog igrača.

Dugogodišnji demohrišćanski kancelari, po pravilu, potroše par godina na vlasti, pre nego što shvate da je prosperitet Nemačke nemoguć bez evropskog okvira. Tako je bilo sa Konradom Adenauerom, sa Helmutom Kolom – kancelar ujedinitelj se posvetio Evropi i sprovođenju evropske agende od 1988. godine, šest godina po dolasku na vlast – a tako je bilo i sa Merkelovom koja se tek posle otrežnjujućeg i turbolentnog iskustva sa Grčkom okrenula ka jačanju EU.

Budući kancelar Nemačke, ko god to bio, biće najslabiji kancelar u posleratnoj istoriji Savezne Republike posle Kurta Kisingera, kancelara sa zavidnom nacističkom prošlošću. Slabost novog kancelara će biti proizvod brojeva u Bundestagu i političkog stasa naslednika Angele Merkel. Sve potencijalne kolacije će u startu biti slabe i krhke zbog heterogenosti koja je mnogo veća nego, primera radi, u aktuelnoj parlamentarnoj većini u crnogorskom parlamentu koja je izglasala poverenje vladi premijera Zdravka Krivokapića.

Za razliku od Merkelove koja je zahvaljujući dominantnoj poziciji CDU/CSU u Bundestagu, ali i svom učvršćenom međunarodnom i unutrašnjem ugledu u Nemačkoj, uživala relativno veliku autonomiju u odlučivanju, njen naslednik će morati da balansira između tri različite, a često i oprečne, političke filozofije bez obzira da li će na vlasti biti koalicija predvođena socijaldemokratama ili demohrišćanima. Naime, dok su u prošlosti liberali i zeleni bili privezak CDU-a i SPD-a na vlasti, u trojnoj koaliciji se odnosi potpuno drugačije raspoređuju budući da FDP i Zeleni imaju, zajedno, istu pa čak i veću političku snagu od dve vodeće partije.

Olaf Šolc u Bundeskanzleramtu je mnogo gora opcija za Pariz i francuskog predsednika Emenuela Makrona od Armina Lašeta, pogotovo sa tzv. semafor koalicijom, socijaldemorkati, liberali i zeleni, kao većinom u Bundestagu. Varijanta sa Markusom Zederom, liderom bavarske CSU, u ulozi novog kancelara bi bila još dramatičnija za EU budući da je Zeder mnogo bliži Orbanu nego Dragiju i Makronu. Nije preterano nagovestiti vreme velikih varnica na liniji Berlin – Pariz, sa velikim rizikom od požara koji bi mogao da spreči samo italijanski premijer Mario Dragi.

Socijaldemokrate su mnogo više pro NATO nastrojeni od CDU, i dok je Merkelova imala sluha za evropsku odbranu, pogotovo tokom četvorogodišnjeg mandata Donalda Trampa, sa Bajdenom u Beloj kući stvari su se vratile u normalu, i mala je verovatnoća da SPD podrži stvaranje evropskog sistema odbrane, ili kreiranje vojnih snaga koje bi bile alternativa Severenoatlantskoj alijansi. Zeleni su zakleti neprijatelji nuklearnih elektrana, a Francuskoj ne pada na pamet da se odrekne svojih nuklearki koje garntuju energetsku sigurnost i samodovoljnost. Liberali su smrtni protivnici plana Next generation EU i finansijske solidarnosti unutar Unije, bilo kroz fondove ili kroz stvaranje zajedničkog duga, na čemu Pariz insistira.

Novi kancelar će morati da se suoči i sa velikim pritiskom iz Vašingtona. Bajdenova administracija će eksplicitno tražiti od Nemačke da se opredeli za stranu u sukobu između SAD i Kine i neće tolerisati sedenje na dve stolice. Drugi zahtev iz Bele kuće će se odnositi na evrozonu. Amerikanci neće podrivati evro sve dok Nemačka ne bude finansirala i podržavala program stvaranja evropskog sistema odbrane i formiranje evropske vojske, koji u očima Vašingtona nisu ništa drugo do francuske oružane snage kamfluirane bojama EU i zastavom sa 12 zvezdica.

Velika enigma je Rusija. Odnosi Nemačke i Rusije su mnogo kapilarniji i ukorenjeniji nego što misle u Vašingtonu. Nisu u pitanju samo energetski resursi, odnosno gas, čitavi industrijski sektori su oslonjeni ili potpuno zavisni od primarnih materija koje stižu iz Ruske Federacije. Vlada sa kancelarom iz SPD-a je najbolje ili ako hoćete najmanje loše rešenje za Kremlj. Nije slučajnost da je samo Olaf Šolc bio pošteđen od serije lažnih vesti i negativne propagande od strane ruskih hakera i “trolova”.

Tekst je prenet sa portala Vijesti.