Vladimir Arsenijević: Poslednjih godina živimo u potpuno toksičnoj atmosferi

Autor: Rade Dragojević, Izvor: Novosti

Beogradski književnik, kulturni radnik i aktivist Vladimir Arsenijević već desetljećima utjelovljuje glas one kozmopolitske i solidarne Srbije. Na regionalnu kulturnu scenu zakoračio je devedesetih kao najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade, srušivši dotadašnje cehovske presedane. Danas, kao pokretač i vodeće ime Udruženja KROKODIL, taj prostor živog dijaloga brani od čestih napada desničarskih krugova kojima smeta svako preispitivanje službenih narativa. U intervjuu napravljenom nakon iznimno uzbudljivog tjedna iza njega – najprije ga je napala grupa huligana, a onda je dobio nagradu za scenarij na Pulskom filmskom festivalu – analizira kako nove generacije intuitivno konzumiraju nasljeđe bivše države kroz jezik i pop-kulturu, objašnjava zašto je Deklaracija o zajedničkom jeziku u praksi bila uspješna i iznosi kritički pogled na opoziciju u Srbiji.

Hoće li ovakav napad na bilo koji način utjecati na rad KROKODILA?

Neće. Ovoga puta se podigla ogromna prašina vezano uz napad, velikim delom je ona medijska, ali su nam se javile i brojne srodne organizacije. Zatim, tu su i prijatelji i ljudi koji i u Srbiji i u čitavom regionu razumeju ono što radimo, osetili su, dakle, potrebu da empatijski odreaguju, što je impresivno i za nas, na određeni način, dirljivo. Međutim, nije ovo prvi put da nam se ovakve stvari događaju, imali smo i dramatičnijih situacija. To je jedno okruženje u kojem mi odavno funkcionišemo, razumemo njegove dinamike i, uostalom, ne bismo ni radili to što radimo da mogućnost takvih posledica ne postoji. Gledamo da kao organizacija budemo gipki, fleksibilni i brzi i da možemo precizno da očitamo stanje stvari i da se shodno tome ponašamo. U svakom slučaju, to nas ne uznemirava u smislu funkcionalnosti, pre bi se reklo da nas dodatno podstiče da se bavimo time čime se inače bavimo.

Jeste li vi član neke književničke organizacije?

Nisam. Imamo ovde kod nas Udruženje književnika Srbije i Srpsko književno društvo. Nisam član ni jedne od te dve organizacije, niti me to, iskreno da kažem, interesuje.

Srpski PEN se probudio

Jesu li vam neke od tih organizacija dale podršku?

Srpsko književno društvo osudilo je napad. A jako mi je interesantno da se sada odjednom oglasio srpski PEN centar. Mi smo, inače, u redovnom kontaktu s PEN Internationalom iz Londona i s još nekoliko PEN-ovih podružnica u raznim evropskim zemljama. Da ne spominjem PEN Bosne i Hercegovine, zatim slovenački PEN, pa hrvatski kad mu je na čelu bio Tomica Bajsić. Oni su i od ranije budno pratili ono što radimo, PEN International je aktivno zainteresovan za nas. Kad god stvari oko nas postanu vruće, oni nam krajnje dobronamerno nude različite opcije. Međutim, mi mislimo da nije poenta u tome da čovek spakuje stvari i ode na neko bezbedno mesto, nego da nastavimo da se suočavamo s negativnim pojavama u društvu. Ali na stranu sada mi, ono što je zaista senzacionalno jeste to da se povodom ovog napada na mene oglasio srpski PEN. Jer taj srpski PEN se dosad nikad nije oglasio ni o čemu, njima dosad kao da ništa nije bilo dovoljno važno da bi se trgnuli iz tog svog prepotopskog sna. Ali evo, sad jesu, neverovatno, ali istinito. Pa mi se to čini kao jedna od značajnijih neočekivanih posledica čitave ove situacije u kojoj sam se zatekao. Inače, nisu u tom PEN-u neki negativci, da sad ne navodimo imena, sve su to OK ljudi, ali mi njihovo funkcionisanje i dalje ostaje u domenu misterije, verovatno i zato što nisam imao ni vremena ni nerava da proniknem u to kako zapravo funkcioniše, odnosno ne funkcioniše taj domaći PEN.

Skupo smo platili cenu toga da 2000. godine nismo umeli dobro da pročitamo kako vetar duva. Tada smo, naime, naivno mislili da su istine jako jednostavne i da je dovoljno samo promeniti Miloševića i onda će sve da bude bolje. Od toga nije bilo ništa i to je bio naš veliki poraz

Ne bi li i antifašističke snage trebale oformiti neku vrstu obrambenih jedinica, da se smanje ovakvi napadi na ljude?

Ne znam, ja sam suštinski nenasilan. Još od svog adolescentskog perioda, od doba, dakle, kad se u meni probudila uopšte svest, i kad sam postao to što sam na mnogo načina i danas, neretko sam dobijao batine. Bio sam panker – vreme je kraj sedamdesetih i početak osamdesetih – i nekoliko puta sam bio napadnut na ulici zbog svog izgleda. I nikad nisam uzvraćao. Koliko god neki ljudi glorifikovali taj period Jugoslavije, uglavnom zbog njegove kontrakulture, nije uvek bilo sjajno, naprotiv. U svakom slučaju, u jednom krajnje unificiranom, da ne kažem uniformisanom društvu izgledao sam drugačije, nosio sam minđuše, kožnu jaknu, čizme, bedževe, imao sam ofarbanu kosu i kao takav izazivao pažnju, često negativnu. A postajali su u to vreme mladi ljudi koji su vršili organizovane progone pankera na ulicama Beograda. Interesantno je da su to bili pitomci Vojne gimnazije. Moglo bi se reći, jer to se događa 1980, da su ti ljudi, verovatno, deset godina kasnije učestvovali u agresiji na druge republike Jugoslavije koja je krenula iz Srbije. Na neki način za njih je to bio trening u agresivnom ophođenju prema svakom onom ko prema njihovim kriterijumima nije pravoveran.

Zanimljivo je u tom kontekstu da vam je otac bio oficir JNA.

Moj otac je bio u mornarici u Puli, pa sam se zato ja tamo rodio. Bio je kapetan korvete, a kad je dobio čin kapetana fregate, preselili smo se u Split. Kad je uznapredovao u čin kapetana bojnog broda, što je pandan pukovniku u kopnenoj vojsci, preselili smo se u Beograd, što mu je tada i bio cilj. Sestra i ja smo retko bili s njim, stalno je bio na brodu, pa je hteo da ode nekamo gde će imati normalan posao, kako se tada govorilo, od sedam do tri. U Beogradu je radio na višim vojnim školama, gde je predavao strategiju. Tako je rešio svoj problem neprisustva u porodici. Branko Rosić u svom tekstu u Nedeljniku takođe to pominje, naime da su ti pitomci, kad su saznali da mi je otac vojno lice, došli na vrata našeg stana i skrušeno vratili moje stvari, bedževe i slično, koje su mi uzeli kad su me napali. Bojali su se posledica.

Gdje su tu ideologiju vaši mladi napadači naučili? Doma? Na ulici?

Čim neko u današnje vreme kod nas odraste, a naročito se ovo odnosi na osobe muškog pola, do uzrasta kad kreće da osvaja svoju autonomiju u odnosu na porodicu i čim taj počne da živi drugačijim životom od onog dečijeg, možete da se kladite da na svakih deset takvih dečaka postoji barem jedan prozelitski nastrojeni ideolog koji propoveda hiperdesničarske politike. I to na izrazito aktivan način. Da li je to strogo kontrolisano ili je to organska stvar, teško je reći. U svakom slučaju, to je više nego dobar početak za uzgoj tih tinejdžerskih huliganskih odreda. Drugi izvor za to su fudbal i navijački milje. Navijači su jedni drugima protivnici samo na tribinama kad klubovi za koje navijaju igraju međusobno. U svemu drugome to je jedna na istovetan način formirana vojska omladinaca koji su savršeno uklopljeni u standarde našeg političkog ambijenta, upravo su onakvi kakvima ih on priželjkuje, izuzetno zgodni za tu vrstu instrumentalizacije. Lako možeš da ih navedeš da na uličnom nivou rade za tebe sve vrste prljavih poslova. Svoje informacije dobijaju preko Telegram grupa tih navijačkih klubova, kao i preko desničarskih neformalnih organizacija kao što su Narodna patrola, Klub 451 i slični. Ono s čime se suočavamo jeste, dakle, hibrid navijačkih/huliganskih skupina i tih desničarskih grupa.

Što je vašim napadačima smetalo? Vaš stav o Srebrenici, o ratu u Ukrajini, stav o aktualnom režimu ili nešto četvrto?

Sve izuzev aktuelnog režima. Te su organizacije od početka studentskih protesta naovamo napravile jednu oštru promenu kursa. Deklarišu se kao antivučićevski prostudentski politički krug, pa u tom smislu pišu grafite “Včć pdr”. I to, recimo, upravo pored onog koji na lošem engleskom usred Knez Mihajlove ulice tvrdi da je jedini genocid koji je izvršen na Balkanu onaj protiv Srba i sl. Za njih je, dakle, Vučić srpski izdajnik. Njima smeta to što smo mi, kako oni pežorativno kažu, drugosrbijanci, smeta im takođe i to, opet pežorativno, što smo NGO, pa smo samim tim strani plaćenici i radimo za zle neprijatelje Srbije. Celu svoju paranoju preselili su u studentski pokret. To su procesi koji se možda ne vide dobro iz Hrvatske, pa ljudi još uvek imaju neku ružičastu sliku o tim gibanjima u Srbiji, ali ona su sve samo ne ružičasta.

Između Đilasa i Draškovića

U anketi KROKODILA na pitanje o jeziku mladi su odgovarali na iznenađujući način: to je taj naš…, to što se govori kod nas…, onaj koji mi pričamo… i sl. Na pitanje koju muziku slušaju svi spremno odgovaraju: “ex-Yu”, “ex-Yu”, “ex-Yu”. Ispada tako, ako niste znali, da je termin “ex-Yu” postao muzički pravac

Ni u doba demonstracija 1996. i 1997. godine, na kojima ste i sami učestvovali, nije bila izvršena diferencijacija unutar tog pokreta.

Milošević se nominalno predstavljao kao levica. To je bizarno, ali je to bilo tako jer je Milošević ponikao iz jugoslovenskog političkog ambijenta. Mira Marković je vodila JUL, tj. Jugoslovensku levicu i oni su se takvima i predstavljali. Iz razloga kontriranja tom nominalnom levičarstvu bračnog para Milošević-Marković i njihovih političkih partija na čijem su čelu bili, ali i zbog simbolike koju je na tim protestima ponudio Vuk Drašković, u to vreme percipiran kao harizmatični narodni tribun, veliki deo tih protesta je bio obeležen desnom ikonografijom. Ipak, ne treba zaboraviti da su opozicioni trijumvirat tog doba uz Vuka činili još i Zoran Đinđić i Vesna Pešić. Pa se može reći da je na tom spektru preovladavala orijentacija centar-levo. Uostalom, i Vuk Drašković je bio sklon tome da dosta koriguje svoje stavove, pa je tokom rata u Bosni bio ogorčeni protivnik i kritičar srpskog učešća u njemu i zalagao se za kompletnu promenu kursa s obzirom na to gde se zemlja tada nalazila. Na kraju smo skupo platili cenu toga da nismo umeli dobro da pročitamo kako vetar duva. I to je taj naš propušteni peti oktobar, odnosno to je ono kad danas na simboličkom nivou zaključujemo da nam se šesti oktobar nikad nije ni desio. Tada smo, naime, naivno mislili da su istine jako jednostavne i da je dovoljno samo promeniti Miloševića i onda će sve da bude bolje. Od toga nije bilo ništa i to je bio naš veliki poraz. Taj nam se poraz ponovo sprema zbog prekomerne idealizacije onoga što je u jednom trenutku ponudio studentski pokret, da bi već u drugom trenutku sam sebi skočio u usta.

Planirate li ikad svoj aktivizam pretočiti u izravan politički angažman?

Ne. Interesuje me isključivo društveni rad na ovom nivou, jer mi daje više slobode. Ne mislim da društvena aktivnost koja mene interesuje može da se smesti unutar bilo koje oficijelne političke partije. To bi značilo da moram da upakujem jedan veliki deo svojih uverenja i da ga zipujem za neku eventualnu budućnost koju nikad neću dočekati, a sve s ciljem da nam partijski narativi budu usaglašeni. Možda je šteta što je to tako, ne u smislu da neko gubi velikog mene, nego u smislu što mnogi ljudi koji bi imali što da ponude odustaju od takvog tipa angažmana bojeći se da će sve u šta dubinski veruju biti zagađeno, preoteto i iskrivljeno do neprepoznavanja.

Čini se kao da su devedesete po nečemu bile bolje. Teško da biste danas dobili NIN-ovu nagradu za roman “U potpalublju”. Ili je posrijedi samo naš optimizam sjećanja?

I devedesetih je ta nagrada meni predstavljala čudo. Zapravo, nikome nije bilo jasno zašto se to dogodilo. Tada je predsednik žirija bio Nikola Milošević, kasnije je vodio Srpsku liberalnu stranku, bio je okoreli desničar. Njega i Koste Čavoškog trebalo se u to vreme zaista plašiti. Samo činjenica da ih je pasivnost akademskih voda iz kojih su dolazili učinila manje politički efikasnima, pa nisu imali nekog većeg političkog uspeha, spasila nas je toga da se svi skupa s njima vrlo loše provedemo. U svakom slučaju, mislim da je žiri mene u tom trenutku pogrešno pročitao, o meni nisu ništa znali, a osim toga, našli su se u jednom svojevrsnom ukleštenju koje je tada imalo velike političke implikacije. Jer su se pored mene u tih pet nominovanih zatekli i – s jedne strane Milovan Đilas, a s druge Vuk Drašković. To je žiriju zadavalo mnogo glavobolja, pa su našli solomonsko rešenje u smislu da nagradu daju klincu koji je niko i ništa i to će baš tako i obrazložiti. Bili su pritisci s obe strane, pa su oni kazali da nagradu dodjeljuju, kao, “ni po bâbu ni po stričevima”.

Nedavno sam vidio da ste svojedobno objavili knjigu s člancima iz Novosti. Nisam to znao dok kolega Boris Postnikov to nije napisao. Baš mi je drago zbog toga. Dakle, kakav se stav o zemlji iz naslova knjige – “Jugolaboratorija” – može naći kad je se pročita?

Tu sam sabrao tekstove koje sam pisao jednim delom za Novosti, a drugim delom za Politiku, tportal, e-novine i druge medije. U to sam vreme stalno prolazio uz zgradu nekadašnje Jugolaboratorije, preduzeća za hemijske proizvode i lekove iz doba Jugoslavije. Bilo mi je duhovito kad su promenili naziv u YugoLab – jer bi se očekivalo da u izmenjenim političkim okolnostima zadrže reč “laboratorija”, ali da se pozabave s onim, sad već ne tako popularnim, prefiksom “Jugo”. Kad ono… ha-ha. Pa sam pomislio da je taj njihov originalni, a sad odbačeni naziv u stvari odlična metafora za svu onu našu paklenu tranziciju iz devedesetih. I inače sam se dosta bavio jugoslovenskim nasleđem jer sam radio na “Leksikonu YU mitologije”, pa mi je već tad bilo jasno da imamo najmanje dva glavna oblika jugonostalgije. Jedan vid toga odnosi se na one starije ljude koje i dalje dolaze na Dedinje s pionirskim maramama i titovkama i koji su svu svoju egzistenciju vezali uz taj sistem. To je jedan okoštali krug ljudi koji prirodno odumire. Ali ima i onaj drugi tip jugonostalgije koji je kulturne prirode i iz kojeg se da razumeti da je ta zemlja bila dosta slojevita, da je omogućavala zanimljivu unutrašnju komunikaciju i da se iz toga izrodio niz interesantnih stvari koje su opstale do danas i koje je vredelo negovati. Ovogodišnji Festival KROKODIL otvorili smo panelom o postjugoslovenskoj književnosti s pitanjima postoji li postjugoslovenski prostor i kakav je stav mladih o tome. Hteli smo da vidimo negujemo li mi sećanja na taj period iz nekih naših generacijskih neuroza ili tu ipak ima nečega što mladi ljudi žele i što konzumiraju. U panelu su učestvovali Igor Štiks, već spomenuti Postnikov, a vodila ga je Dunja Ilić. Kao uvod u to snimili smo anketu u Beogradu i Zagrebu u kojoj smo mlade pitali o njihovim preferencijama u književnosti, zatim o jeziku i o kulturi ovih prostora. Odgovori o književnosti bili su dosta depresivni. Ovi u Beogradu nisu naveli ni jednog živog književnika, samo klasike u rasponu od Njegoša do Kiša, a ovi u Zagrebu, za divno čudo, zapravo znaju i za neke žive autorke i autore, recimo za Kristiana Novaka ili Olju Savičević Ivančević, ali mimo Hrvatske njihova znanja ne sežu. Ne znaju tako ni za jednog bosanskog pisca, da ne kažem srpskog ili crnogorskog. Međutim, kad smo im postavili pitanje o jeziku, odgovarali su na iznenađujući način: to je taj naš…, to što se govori kod nas…, onaj koji mi pričamo… i sl. Znači, možda i nemaju reči da bi to imenovali i izrazili, ali je zato njihov odnos prema jeziku otvoren i inkluzivan, oni prirodno osećaju da je to spona koja nas povezuje bez obzira na formalizacije. Treće pitanje u anketi bilo je ono o muzici. Na pitanje šta slušaju svi spremno odgovaraju: “ex-Yu”, “ex-Yu”, “ex-Yu”. Ispada tako, ako niste znali, da je termin “ex-Yu” postao muzički pravac, pa se tako među mladima evidentno sluša sve, i to krajnje nediskriminatorno, od Arsena Dedića do Laibacha, od Sexe ili Šarla akrobate do Riblje čorbe ili Kerbera, dakle bez onog našeg žanrovskog određenja. Jer njima je sve to očito isto. Tu se, dakle, više ne nalazimo na prostoru one na stari način shvaćene jugonostalgije, nego govorimo o načinu kako se to nasleđe preliva na nove generacije i šta oni s njim rade.

Traumatizovani identitelije

Kako ste zadovoljni akcijom u vezi Deklaracije o zajedničkom jeziku otprije desetak godina?

Da povežem to s prethodnim odgovorom. Ne kažem da je ta akcija imala direktni uticaj s mišljenjem anketiranih, ali je ta veza ipak interesantna. Mi u Deklaraciji uopšte nismo spominjali zajednički jezik, nego smo rekli da je irelevantno kako će se taj jezik zvati. To je, dakako, jako traumatizovalo ove naše identitetlije jer, eto, to se sad ne zove hrvatski jezik, jao, to se ne zove srpski jezik, jao itd. Ali, uopšte nije poenta u tome. Stvar je da smo takvom akcijom hteli da podcrtamo, daću primer, da se komunikacija u parlamentu u Sarajevu ne mora prevoditi na tri politička “jezika”, ili da Crna Gora u svom pristupu Evropskoj uniji ne mora da se sapliće o apsurdna jezička pitanja koja zapravo ne postoje. Dakle, da se ne bavimo glupostima. Ova naša anketa iz KROKODILA pokazuje da mladi ljudi, uza svu reduktivnost njihovih pogleda na zajedničku prošlost, tu stvar razumeju na jedan intuitivan način, samo im nedostaje terminologija. Mogu da kažem, iako će to zazvučati poražavajuće, da je naše bavljenje zajedničkim jezikom bilo puno uspešnije od našeg bavljenja zajedničkom književnošću, ha-ha.

Hoćete li izaći na izbore?

O tome ću razmisliti kad izbori budu raspisani. Pretpostavljam da bi bio suviše veliki luksuz ne izaći na izbore, jer smo poslednjih godina živeli u potpuno toksičnoj atmosferi SNS-a i Aleksandra Vučića, i slažem da on treba da doživi politički krah. Međutim, ono što meni nije privlačno jeste to što studenti u svoje okruženje rado prenose vrednosti iz tog istog društvenog ambijenta kojeg bi pre svega trebalo da se rešimo i to egzorcizmom ako ne ide nikako drugačije. Uvek sam imao problem s tom jedinstveno srpskom fascinacijom sabornošću, prema kojoj se svi mi moramo naći pod zajedničkim imeniteljem toga da smo Srbi. I ništa drugo. Sad se ta ista logika samo prevela u fensi rečnik prema kojem studenti koriste catch–all strategiju i formiraju istu takvu politiku s idejom da obuhvate sve raspoložive glasače. A atmosfera u Srbiji je odavno sva desna, kod nas su i levičari zapravo desničari, ali mi u ime te nove sabornosti treba da primirimo naše unutrašnje razlike da bismo konačno zbacili mafiju s vlasti i zakoračili u svetlu budućnost sa sve četnicima, nedavačima Kosova ili s rusofilima koji su to jedino pod uslovom da se ti isti Rusi na koje se oni lože zauzvrat lože na Putina koji je pravi objekt njihovih suštinski erotskih fascinacija krvoločnim diktatorom. Iskren da budem, ne verujem u to. Ako naprednjaci izgube, njih samo nominalno neće biti na vlasti, ali će to biti jedina razlika od ovog šta imamo sada. Naši su problemi zakopani puno dublje od površinskih političkih razlika, a mi, za svu ovu moju 61 godinu života, nismo smogli snage da dospemo do tog nivoa odakle bismo mogli da započnemo s njihovim lečenjem. Mislim da ćemo morati da čekamo sledeću šansu, a ona se neće tek tako pojaviti. Videćemo hoćemo li se do tada opametiti kao društvo, jer do sada to očito nismo uspeli. Da zaključim, sve to zajedno ipak ne znači da neću izaći na izbore, ali znači da ću nekome pokloniti svoj glas isključivo u ime manjeg zla. U svakom slučaju, neću to činiti oduševljeno.

Tekst je prenet sa potala Novosti.