Uroš Antić: Mi studenti moramo biti tu i kada napokon odsvira kraj

Uroš Antić rođen je 2002. godine u Vukovaru. Još kao srednjoškolac, koji je nastavu pohađao na srpskom jeziku, zainteresirao se za aktivizam i počeo djelovati unutar Europskog doma Vukovar. S vremenom se uključio i u organizacije srpske zajednice u Hrvatskoj, u kojima je i danas aktivan.

Kao student medicine Univerziteta u Novom Sadu od početka je uključen u studentske proteste i blokade koji su u tom gradu započeli nakon pada nadstrešnice na željezničkom kolodvoru 1. novembra 2024. Zbog svog djelovanja, ali i činjenice da je Srbin iz Hrvatske, nedavno se našao na meti srpskih prorežimskih medija koji lažno tvrde da su aktualni prosvjedi uvezeni izvana.

Dvadesettrogodišnji Uroš poslužio im je kao “dokaz” za takve teze, čime su ga označili kao metu i izložili mogućoj opasnosti. Tim povodom, kao i zbog nedavno održanih protesta, vodili smo ovaj razgovor.

Sudjelovali ste u pripremama za protest koji je 1. novembra održan povodom godišnjice pada nadstrešnice. Kakvi su vam dojmovi nakon tog okupljanja?

U suštini je ceo oktobar prošao u pripremama za 1. novembra i fokusirali smo se na logistiku oko tog protesta jer nam je zaista bilo važno da godišnjica bude obeležena dostojanstveno i bez incidenata. Zbog toga je izlazak na ulice u prethodnom mesecu bio ostavljen sa strane. Naime, uoči 1. novembra svi smo bili u strahu da će izbiti nemiri, iako to studentima, ma koliko god da je režimski spin bio prisutan, nije bilo u cilju.

Tog dana se ogroman broj ljudi slio u grad, a mnoge od njih su na taj potez motivisali šetači, odnosno studenti koji su iz svojih mesta pešačili u Novi Sad. Ovaj put se radilo o studentima iz Novog Pazara koji su na put krenuli 16 dana ranije i prošli duž cele Srbije, kroz varošice, sela u kojima do tog momenta nije održan nijedan protest.

Na kraju je ta količina ljudi doprinela sigurnosti, do te mere da režim sa svojim ograničenim kapacitetima nije mogao da se suprotstavi okupljenima na ulicama. Drago nam je što nije došlo do podmetnutih incidenata, što nije bilo ubačenih elemenata koji su možda postojali tokom ranijih, većih protesta.

Na samom protestu pijetet okupljenih dostigao je nivo koji je prevazišao sva naša očekivanja. Moj ukupni utisak je da je protest zaista dosegao svoj maksimum – obeležili smo godinu dana borbe na dostojanstven način. Porodice žrtava, koje su bile prisutne, mogle su da osete suštinu i iskrenost naših postupaka, ako ne tokom cele protekle godine, onda sigurno tog 1. novembra 2025.

Medijski linč

Nekoliko dana kasnije dio studenata i ostalih građana iz Novog Sada zaputio se u Beograd i ondje održao prosvjed podrške Dijani Hrki, majci poginulog zbog pada nadstrešnice, koja je ispred Skupštine Srbije stupila u štrajk glađu?

Tako je. Očekivali smo da će govor koji je Dijana Hrka 1. novembra održala u Novom Sadu biti simboličan, komemorativnog tipa. Međutim, ona je na kraju preuzela inicijativu koju nitko od nas studenata nije očekivao i zaista nam je to bio ogroman šok. U toj masi ljudi mogli su se čuti uzdasi iznenađenja koji su se prenosili od prve do zadnje osobe u koloni.

Nismo znali kako da reagujemo u prvom momentu, ali je naša moralna odgovornost, kao nositelja samog pokreta, ali i promena koje ga prate, da stanemo uz majku koja je izgubila dete. Zbog toga smo se kao predstavnici studentskog pokreta i građanskih zborova 5. novembra uputili iz Novog Sada u Beograd.

Sam protest ispred Skupštine protekao je mirno, koliko je to uopšte bilo moguće, s obzirom na to da se istovremeno održavao i skup SNS-a. Kao i uvek, okupio je veliki broj ljudi koji, nažalost, nisu bili dovoljno informisani o tome šta se zaista dešava, koji su često dovođeni autobusima, a neretko i ucenjeni, pa i plaćeni. Policija je stala između nas i njih, obezbeđujući fizičku distancu.

Ipak, nismo mogli da verujemo da jedan skup može dostići takav stepen neljudskosti – da majka koja je izgubila dete mora da stoji stotinjak metara dalje i gleda kako se aktualni predsednik SNS-a obraća narodu i apsolutno ignoriše težinu situacije, spominjući njen štrajk samo u kontekstu njegovog mogućeg završetka.

Posebno je bio potresan prizor ljudi koji su se veselili na uvredljive i simbolički teške pesme. Oni bi to verovatno nazvali patriotskim, ali ja bih rekao da je sve to graničilo s nacionalističkim ispadima. U tom momentu probudila se teška emocija, jer shvatite da ti ljudi iskreno veruju da brane patriotizam i državu, iako je jedini skup koji je tog dana imao istinsku težinu i smisao bio onaj s druge strane policijskog kordona.

Mi smo studenti koji uglavnom žive sami, daleko od svojih porodica, i kroz ovu godinu borbe izgradili smo jednu vrstu odabrane porodice. U toj zajednici nalazimo podršku i osećamo odgovornost jedni prema drugima, kao prijatelji, ali i kao saborci

Tom prilikom je dio vaših kolega bio uhapšen?

Jeste. Po završetku skupa krenuli smo prema autima i dobili poruku da su uhapšena četiri novosadska studenta. Nismo znali o čemu se radi i u tom momentu smo bili potpuno zatečeni, jer protest je protekao mirno, nije bilo nikakvih incidenata, niti ikakvog oblika građanske neposlušnosti. Ceo skup bio je isključivo simboličnog tipa.

Krenuli smo ka prvoj policijskoj stanici, gde smo sreli kolege koji su pokušavali da dobiju bilo kakvu informaciju od policije. Uputili su nas na drugu stanicu jer navodno tamo nisu bili privedeni. I tada kreće agonija, kruženje Beogradom u jedan sat ujutro, od stanice do stanice, dok je policija uporno odbijala da nam pruži bilo kakve informacije pod objašnjenjem da nismo ni porodica ni pravni zastupnici uhapšenih, pa samim tim nemamo pravo da tražimo podatke.

Ali važno je razumeti našu perspektivu – mi smo studenti koji uglavnom žive sami, daleko od svojih porodica, i kroz ovu godinu borbe izgradili smo jednu vrstu odabrane porodice. U toj zajednici nalazimo podršku i osećamo odgovornost jedni prema drugima, kao prijatelji, ali i kao saborci.

Među uhapšenima je bio i moj prijatelj, jednostavno su ih pokupili na ulici nakon protesta, dok su se takođe vraćali ka svojim kolima. Policija ih je maricom vozila po gradu i na kraju ih odvezla u jednu od policijskih stanica. Nakon nekoliko sati ispitivanja, svi su pušteni.

To je postala uobičajena situacija na protestima u Srbiji. Studente se hapsi, čak i premlaćuje, a protiv dijela njih su pokrenuti i sudski postupci. Paralelno prorežimski mediji vode kampanju protiv vas. Uoči prosvjeda 1. novembra i sami ste se našli na meti takvih medija. O čemu se točno radi?

Narativ koji se provlači još od samog početka demonstracija jeste da koreni i finansiranje protesta navodno dolaze iz stranih centara, pri čemu se najčešće ističe Hrvatsku. U skladu s tim narativom, osobe koje su iz Hrvatske, a studiraju u Srbiji, često su na meti tog spina i koriste se u građenju iskrivljene slike o protestima. Zbog toga mesecima prolazim kroz medijski linč. To je, zapravo, već dobro poznata SNS-ova strategija – armija botova, odnosno lažnih profila ciljano targetira pojedince. Objavljuju se informacije koje same po sebi nisu sporne, ali se plasiraju u kontekstu koji ih čini skandaloznima.

Takvi napadi na društvenim mrežama, pre svega na X-u i Instagramu, počeli su još od mog prvog javnog pojavljivanja, krajem novembra i početkom decembra 2024. godine, u samim počecima protesta. Zatim se uoči 1. novembra desilo da se snimak na kojem se vidi kako izlazim iz auta sa vukovarskim tablama najpre pojavio na NS-u uživo, prorežimskom mediju prisutnom i praćenom u Novom Sadu i celoj Vojvodini.

Vrlo brzo je sve to dobilo veću dimenziju jer je snimak potom objavljen na Informeru, a zatim i u jutarnjem programu televizije Pink. Tamo me je voditeljica tog programa, koja je dobro poznata figura u režimskom svetu, spomenula imenom i prezimenom, predstavljajući me kao osobu koja dolazi iz Hrvatske i koja donosi određeni “sadržaj” blokaderima na fakultet u Novom Sadu.

Tog momenta sam prvi put osetio stvaran strah, veći od onog na koji sam do tada bio naviknut. Bio sam svestan da NS uživo i Informer imaju svoju, jasno profilisanu publiku, ali Pink je televizija sa mnogo širim dosegom i znatno većom ciljanom grupom. Upravo u tome sam video suštinu targetiranja – da se kroz masovni medij poruka pošalje velikom broju ljudi, čime se stvara prostor da me neko od njih prepozna na ulici i potencijalno ugrozi moju sigurnost.

Jeste li nakon toga imali problema?

Na sreću nisam, jer je ubrzo usledilo saopštenje mog fakulteta koje mi je pružilo osećaj sigurnosti. Tada sam postao svestan da postoji grupa ljudi, među njima i profesori, koji stoje iza mene i otvoreno mi pružaju podršku. To mi je mnogo značilo, jer je upravo ta podrška doprinela da se talas targetiranja barem na neko vreme uspori.

Ćaci i crnokošuljaši u Hrvatskoj

Niste jedini Srbin iz Hrvatske kojem se to desilo. Ranije su i mladići porijeklom iz Knina, s hrvatskim državljanstvom poput vas, bili prozivani, skenovi njihovih dokumenata objavljivani su u prorežimskim medijima, također kao “dokaz” da su prosvjedi tobože uvezeni iz RH. Što sve to govori o odnosu aktualne vlasti u Srbiji prema Srbima iz Hrvatske?

Mislim da je to jedan od najapsurdnijih momenata, koji možda većina u Srbiji ne prepoznaje kao važan, ali ja, kao pripadnik manjine, to vidim kao izrazito opasan i kontradiktoran potez. Moramo biti svesni da danas u Srbiji živi veliki broj ljudi sa dvojnim državljanstvom, kao i Srba koji su 1995. tu izbegli iz Hrvatske.

Ti ljudi su, nažalost, bili izmanipulisani od strane tadašnjeg režima, a i danas su podložni manipulacijama aktuelne vlasti. Upravo oni čine velik dio glasačkog tela SNS-a, a nacionalistički narativ koji se stalno ponavlja služi da se te ljude drži na okupu. Onda se javlja paradoksalna situacija u kojoj pripadnici iste te zajednice, dakle Srbi iz Hrvatske, u trenutku kada ne podržavaju režim, kada ne pristaju da kimaju glavom i ne podležu uceni, odjednom gube pravo na svoj srpski identitet.

U očima režimskih medija i SNS-ovih pristalica oni više nisu Srbi, već samo “ljudi iz Hrvatske”. Meni je kao pojedincu zaista neshvatljivo da nakon targetiranja braće iz Knina, a onda i mene, pripadnici naše zajednice i dalje mogu dati glas SNS-u, a time i režimu koji nas otvoreno napada i koristi svaki povod da nas obezvredi.

Često sam kroz svoj aktivistički rad, još pre početka studentskih protesta, govorio da su Srbi iz Hrvatske danas u Srbiji gotovo isključivo “živo meso” za podizanje tenzija i širenje mržnje prema Hrvatskoj. Naš identitet se ne sudi na osnovu sadašnjice, nego kroz elemente prošlosti izvučene iz konteksta.

Žrtve moje zajednice, pa i moje porodice iz perioda 1990-ih, ali i iz Drugog svetskog rata, spominju se isključivo kako bi se održavala postojeća stagnacija u hrvatsko-srpskim odnosima i kako bi režim imao neku vrstu kvazinacionalistički “validnog” argumenta za svoje postupke.

Nakon što me voditeljica jutarnjeg programa na Pinku spomenula imenom i prezimenom, predstavljajući me kao osobu koja dolazi iz Hrvatske i donosi određeni “sadržaj” blokaderima u Novom Sadu, prvi put sam osetio stvaran strah, veći od onog na koji sam do tada bio naviknut. Na sreću, saopštenje mog fakulteta pružilo mi je osećaj sigurnosti

Upravo se to navodi u saopćenju vašeg matičnog fakulteta koji vam je pružio podršku. Ističe se kako SNS komemoracije za žrtve iz 1941. i 1995. često koristi kao sredstvo nacionalističke destabilizacije mira.

Tako je. Spominjati “Oluju” ili genocid u Drugom svetskom ratu je u tom kontekstu apsurdno i zlonamerno, jer se pritom potpuno zanemaruje sadašnjica naše zajednice. Garantujem da većina stanovnika Srbije ne zna da danas u Hrvatskoj živi nešto više od 120.000 Srba, koji su aktivni članovi hrvatskog društva i učestvuju u institucijama te zemlje, a istovremeno čuvaju svoj identitet. Ta činjenica se namerno zanemaruje, jer se ne uklapa u narativ režima, koji je ništa drugo do maliciozan.

Pogotovo u povodu svega onoga sramotnoga što se ovih dana desilo u Splitu, Zagrebu i šire u Hrvatskoj…

Upravo sam o tome nedavno pričao sa kolegama sa fakulteta, koliko je taj ekstremno desničarski narativ identičan u čitavom regionu, koliko se ponavljaju isti elementi, bez obzira na to u kojem se narodu javljaju. Dakle, vrlo je očito da grupe koje danas u Srbiji nazivamo ćaci i SNS batinaši po mnogome sliče mladim crnokošuljašima u Hrvatskoj. Njihov nacionalistički prefiks koristi se isključivo kao sredstvo diskriminacije i kao opravdanje za postupke koji bi u normalnom društvu bili kažnjivi i osuđeni.

Smatram da, iz perspektive pripadnika manjine, većina ljudi ne shvata koliko je to ozbiljno i opasno. Ne razumeju koliko jedno društvo, koje se ogluši na postupke takvih grupa, može dovesti u rizik pripadnike manjine. Takođe, smatram da ni srpsko ni hrvatsko društvo još uvek nije našlo adekvatan odgovor na takva ponašanja. Posledice toga se i dalje ogledaju u lošem položaju pripadnika različitih manjinskih i društvenih grupa na prostoru postjugoslovenskih država.

Danas u Srbiji živi veliki broj ljudi sa dvojnim državljanstvom, kao i Srba koji su 1995. tu izbegli iz Hrvatske. Ti ljudi su, nažalost, bili izmanipulisani od strane tadašnjeg režima, a i danas su podložni manipulacijama aktuelne vlasti

Ipak, određene scene s protesta, kao što je to bio doček spomenutih studenata koji su pješačili iz Novog Pazara kao i podrška koju dobivate od kolega iz Hrvatske, bude nadu.

Studentski pokret je onaj koji mora da donese suštinsku promenu na višim nivoima društva. Prioritet svakako ostaje donošenje pravde u slučaju pada nadstrešnice, odnosno borba protiv korupcije, ali kako srpsko društvo poprilično pati zbog nezdravog suočavanja sa prošlošću, studenti se, više podsvesno, bore i protiv te stagnacije. To možda deo ljudi ne primećuje, ali svakako je prisutno.

Ogroman vetar u leđa za mene je bio prvi protest u Nišu, koji je održan 1. marta. Tada su se, paralelno, dešavale prve velike interakcije sa studentima iz Novog Pazara. Bio je mesec ramazan, i niški studenti su zajedno sa narodom pripremili iftar, večeru nakon zalaska sunca. Tada sam prvi put zaista primetio zaceljenje društva. Intuitivna reakcija mase bila je da svako mora da pronađe svoje mesto u protestu, da se uključi i pokaže gest solidarnosti prema kolegama koji nisu Srbi i koji nisu pravoslavci.

Takođe, moramo uzeti u obzir i Vojvodinu, koja je interkulturalna i u svojoj srži multietnička sredina. Kroz studentski pokret, u kojem su prisutni kako pripadnici većine, tako i pripadnici manjina, jasno se pokazuje da Srbija mora da postoji kao država svih naroda koji žive na njenoj teritoriji.

Odgovornost za promenu

U protestima sudjelujete godinu dana, a zahtjevi, poput procesuiranja odgovornih za pad nadstrešnice i raspisivanja vanrednih izbora, i dalje nisu ispunjeni. Kako vidite nastavak borbe i što je ono što vas i dalje gura naprijed?

Od prvog dana, kada smo ušli u blokade naših fakulteta, između sebe smo komentarisali da je ovo jednosmerna ulica. Sada, kada smo preuzeli odgovornost za promenu, nemamo mogućnost da sutra odustanemo – sada je na nama da do konačne promene i dođe. Naravno, to ne možemo uraditi sami. Aktiviranje građanskih zborova i društva bio je neophodan korak, i to se, iako postepeno, zaista desilo. S vremenom je došlo do izjednačavanja učestvovanja građanstva i studenata. Mi smo i dalje u tom procesu, on se ni u jednom momentu nije zaustavio. Iako izlasci na ulice imaju svoje amplitude, protesti i dalje traju, a studentski pokret ostaje aktivan i posvećen ostvarivanju svojih ciljeva.

Pre par meseci se pojavio i novi zahtev koji spominjete, mada ga ne bih nazvao zahtevom, već sredstvom za ispunjenje studentskih ciljeva, a radi se o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora. Voleo bih da naglasim rečenicu koju sam čuo na jednom od skupova Slobodnog univerziteta, odnosno predstavnika profesora koji podržavaju proteste u Novom Sadu.

Tamo je jedna profesorka rekla da je revolucija koju mi vodimo poprilično konzervativna jer je sve što tražimo pravda. To nije nešto inovativno ni radikalno, već su takvi zahtevi ljudski, jako bazični i ne zahtevaju ogromnu promenu, ali su u režimu u kojem danas živimo nedostižni. Zbog toga je bilo neminovno tražiti izbore, jer smo svesni da do ispunjenja naših zahteva od strane aktuelne vlasti neće doći.

To je cilj kojem i dalje težimo i taj proces nije završen. Niko od nas nije očekivao da će sve to trajati više od godinu dana, ali ako to stavimo u istorijski kontekst, jasno je da nijedna promena nije ostvarena u kratkom roku. Uostalom, većina blokada fakulteta u svetu nije zahtevala promenu celokupnog režima, a na kraju i one koje su zahtevale manje promene nisu trajale samo mesec dana. Mi, kao predstavnici studentskog pokreta, ne posustajemo. Svesni smo da ovaj proces moramo izgurati do kraja, i kao neko ko je prvi preuzeo odgovornost, moramo biti tu i kada napokon odsvira kraj.

Što vas je na osobnoj razini motiviralo da se uključite u pokret, pogotovo s obzirom na vaš raniji aktivistički angažman u Vukovaru?

Vrlo često spominjem svoj Vukovar, iako sam četiri godine u Novom Sadu, a poslednju sam godinu objektivno mnogo više fokusiran na promene u srpskom društvu. I dalje sam Vukovarac i volim da naglasim da je upravo moj rodni grad suštinski motiv za sve što radim, pa tako i za moj aktivizam unutar studentskog pokreta. Moje odrastanje u vukovarskom društvu imalo je ogroman uticaj na mene, jer je oblikovano postratnim periodom i generalno nezdravim suočavanjem sa prošlošću, kako društva iz kojeg potičem, tako i ovog u kojem sada živim i delujem.

Kao srednjoškolac sam se uključio u aktivističke krugove i upoznavao ljude iz sličnih sredina, sa velikim ratnim traumama, iz Bosne i Hercegovine i Srbije. Tada sam shvatio da se svi zajedno borimo protiv istog problema i istog narativa. Kada sam došao u Srbiju, primetio sam koliko je suočavanje sa prošlošću ovde stagnirano, i to na drugačiji način nego u mojoj zajednici u Vukovaru.

Kada su započete blokade, moj logičan sled okolnosti bio je jasan: ako kao pripadnik svoje generacije imam priliku da svedočim kraju režima koji je u velikoj meri ideološko dete upravo onog režima koji je napravio toliko zla 1990-ih, imam moralnu obavezu da budem prisutan i da budem jedan od onih koji se bore za promenu.

I kada god pomislim koliko žrtvujem, uvek se setim da je ovo momenat kulminacije mog aktivizma. Svaka radionica, svaki seminar, svaka interakcija sa kolegama iz regiona pripremala me je upravo za ovo. Ovo je trenutak promene, trenutak koji može dovesti do isceljenja društva i usmeriti ga ka zdravijem pristupu, kako prema prošlosti, tako i prema budućnosti.

Tekst je prenet sa portala Novosti.