“Strano”, a naše

Autorka: Sonja Ćirić, Izvor: Novosti

Ovaj tekst bi mogao da se nazove i “niko nam ništa ne može”, jer šta god da političari rade, u Srbiji će Ante Tomić, Miljenko Jergović, Boris Dežulović i slični uvek biti među najčitanijim piscima.

“Ispunjava me ponosom kada čujem nastojanja da se odnosi Srba i Hrvata ili Hrvata i Srba učine boljim kroz poštovanje kulture nacionalnih zajednica”, izjavio je prošlog meseca ministar inostranih poslova Republike Srbije Marko Đurić na otvaranju Srpskog kulturnog centra u Zagrebu, da bi se onda vratio kući među kolege iz vlasti koji svakodnevno javno izgovaraju potpuno suprotne reči. Srećom, narod ih ne sluša i postupa po zdravom razumu, pa tako na primer izdavači u Srbiji od početka ovog veka objavljuju hrvatske i pisce drugih jugoslovenskih država, svojevoljno, samoinicijativno i bez ikakve podrške države, bilo materijalne, bilo moralne.

Prvi je počeo Rende, još od osnivanja 2000. godine.

– Sećam se, bio je vikend ćutnje pred izbore koji su Srbiji doneli 5. oktobar, kad smo kao neki ledolomac u još teškoj atmosferi posle rata objavili istovremeno moj roman “Meksiko” i zbirku pesama “Sloboda užasa” Dževdeta Bajraja, rodom sa Kosova, što je za tadašnji Beograd bilo izuzetno hrabro – kaže nam pisac Vladimir Arsenijević, koji je sa Slađanom Novaković osnovao Rende.

Ubrzo su usledili Miljenko Jergović, Ante Tomić, Boris Dežulović i drugi hrvatski pisci čije je knjige beogradsko čitateljstvo bukvalno gutalo. Svaki od njih je u Rendeu do sada objavio više knjiga – Jergović čak 11 – i za svaku od njih na sajtu izdavača piše da su rasprodate. Arsenijević kaže da je tih godina i u regionu zavladala potreba za saradnjom, pa su se u jednom momentu na tri mesta desile tri književne platforme: FAK u Zagrebu, knjižara Bajbuk u Sarajevu, koja je prerasla u izdavača, i izdavačka kuća Rende u Beogradu.

Hrvatski autori u Srbiji imaju neuporedivo veće tiraže nego u svojoj zemlji. Njihove knjige se ovde prodaju u tiražima između 2.000 i 6.000 primeraka, što je mnogo više nego u Hrvatskoj – kaže Ivan Bevc iz izdavačke kuće Buka

– Sve tri s potrebom i idejom probijanja granica. Sećam se kad je FAK 2000. došao u Beograd i kad je pred krcatim Centrom za kulturnu dekontaminaciju Ćićo, odnosno Đermano Senjanović, poznati Feralovac, čitao svoje tekstove sa čistim splitskim naglaskom. A u publici ni muva da se čuje! – priča Arsenijević i navodi da je kad se FAK ugasio, 2009. u Beogradu je osnovao festival KROKODIL.

– Sećam se prvog izdanja, imamo program od tri večeri, pred otvaranje krene neverovatna monsunska kiša, a festival se održava na otvorenom, u amfiteatru ispred tadašnjeg Muzeja 25. maj. Bio sam siguran da smo propali, da nam niko neće doći. Sav naš trud, organizacija, novac, sve da je propalo. Uđemo u muzej i gledamo taj biblijski kijamet. Kad ono, u jednom momentu, vidim, probijaju se ljudi. Imali smo pun festival. Došli su da vide Vedranu Rudan, Borisa Dežulovića, Predraga Lucića, Roberta Perišića – priseća za Arsenijević, dodajući kako mu je drago što se Rendeov recept primio i kod velikih i kod manjih izdavača i što je hrvatski pisac u Beogradu sada obična stvar.

A najveći je izdavač u Srbiji Laguna, čija je biblioteka “Bez prevoda” osnovana 2020. godine kao prva edicija u Srbiji isključivo posvećena proznim delima napisanim na razumljivim nam jezicima i narečjima.

– U opisu edicije namerno je upotrebljena ova formulacija, dovoljno neodređena da bismo izbegli insistiranje na jednom jeziku, a da je iz nje opet sasvim jasno da je reč o književnoj produkciji sa nekadašnjeg srpskohrvatskog jezičkog područja. Edicija insistira na zajedničkom iskustvu raspada zemlje, tranzicije ka kapitalizmu i njihovih uzroka i posledica, rata, kriminala, korupcije, nacionalizama, govora mržnje, istorijskog revizionizma, (jugo)nostalgije… Biramo i knjige koje govore o danas aktuelnim temama položaja žena, mladih, starih. “Bez prevoda” otuda znači i bez potrebe tumačenja specifičnosti naših društvenih uređenja ili neuređenosti. Mislim da je zato ovu edicija naša publika tako lepo primila – objašnjava urednica edicije Janja Stjepanović.

Aleksandra Rašić iz Književne radionice Rašić objašnjava pak da neko vreme “nije postojao uvoz knjiga, pa je bilo neophodno, a i još uvek jeste, objaviti autore iz regiona”.

– Sećam se da me je samo jednom, i to na Sajmu knjiga u Beogradu, neki čovek pitao zašto objavljujem hrvatske pisce. Zato što su dobri, rekla sam – priseća se Rašić i dodaje da nikako ne prevodi hrvatske autore jer za time nema potrebe te da ih, koliko zna, ne prevode ni druge kolege.

Tada, 2014., objavila je “ovde nepoznatog Nevena Ušumovića, njegovu izuzetnu zbirku priča ‘U stočnom vagonu’, te Marka Pogačara i Ivana Vidaka“, a napominje i da je Radionica Rašić čitaocima u Srbiji otkrila Kristiana Novaka te da je objavila sva tri njegova romana.

Ivan Bevc, glavni urednik izdavačke kuće Buka, nabraja podužu listu hrvatskih autora.

– Biram naslove savremenih autora koji će izdržati test vremena, ali je istovremeno važno da korespondiraju sa savremenim temama. Mi nemamo bliže “strane autore” od hrvatskih i bosanskih, i ovdašnja publika im je veoma naklonjena. To najviše dokazuje činjenica da hrvatski autori u Srbiji imaju neuporedivo veće tiraže nego u svojoj zemlji. Njihove knjige se ovde prodaju u tiražima između 2.000 i 6.000 primeraka, što je mnogo više nego u Hrvatskoj. Tamo su knjige znatno skuplje nego u Srbiji, plus postoji mnogo bolja ponuda u bibliotekama nego ovde. Ja, međutim, ipak mislim da je svemu kriva ta potreba za zajedništvom koju nikakvi političari i granice ne mogu da umanje – zaključuje Bevc.

Izdavačka kuća Kontrast jedna je od najmlađih u Srbiji. Pre godinu dana osnovali su biblioteke “Balkanon” i “Re:publika”, koje objedinjuju relevantne književne tekstove nastale na ovim prostorima u 20. veku.

– U “Balkanonov” tok ulivaju se dela čija je umetnička vrednost već prepoznata i kroz vreme potvrđena, dok kroz “Re:publiku” želimo da skrenemo pažnju na dela čiji je trag vremenom nezasluženo izbledeo, a koja su nužna za razumevanje književnih tokova našeg regiona – govori nam Tamara Sokić iz te izdavačke kuće.

– To su kriterijumi prema kojima i odabiramo knjige, uvek u saradnji sa renomiranim domaćim i regionalnim književnim kritičarima. S rastom ovih biblioteka raste i njihova čitanost, a do sada nismo primetili da publika daje, ili uskraćuje, prednost određenim knjigama na osnovu nacionalne pripadnosti njihovog autora – dodaje Sokić.

Nabraja da su iz hrvatske književnosti do sada objavljeni romani “Kiklop” Ranka Marinkovića, “Isušena kaljuža” Janka Polića Kamova i “Banket u Blitvi” Miroslava Krleže, a uskoro će im se pridružiti i Ante Kovačić sa romanom “U registraturi”. Osim u “Balkanonu” i “Re:publici”, Sokić navodi da su autore iz Hrvatske, poput Antuna Branka Šimića, Monike Herceg, Alena Brleka i Marka Pogačara, objavili i u drugim edicijama.

Književnost nikad nije, niti će ikad, uticati na politiku. Književnost je tu zbog emocije, i to joj odlično ide. Uostalom, kao što je rekla Janja Stjepanović iz Lagune, hrvatski pisci su u Srbiji i za vreme rata bili rado čitani pisci. Drugačije je nemoguće.

Tekst je prenet sa portala Novosti.