Sava Janjić: Ne smemo dozvoliti da razlike i neslaganja postanu ključna perspektiva

Autorka: Jelena L. Petković

Naš cilj jeste da ljudi ovde osete lepotu i značaj svetinje, kao mesto koje je Bog blagoslovio za sve koji ovde žive, ali i u celom svetu. Nadam se da i oni razumeju da mi nismo nikakav politički ili nacionalni bastion, već pre svega mesto na kome se svedoči ljubav Božija. Želja nam je i namera da Dečani ostanu otvoreni, kao mesto ljubavi, zajednice i okupljanja – kaže za Novosti otac Sava Janjić, 16. godinu iguman Visokih Dečana, jednog od najznačajnijih manastira Srpske pravoslavne crkve koji će 2027. obeležiti 700 godina od osnivanja.

Sa rođenim Dubrovčaninom, izuzetnog obrazovanja, na više svetskih jezika moglo bi se razgovarati od kompleksnih pitanja vere do aktuelnih strahova od generativne veštačke inteligencije. “Strah izaziva nasilje”, rekao bi otac Sava Janjić u misiji da nevidljivo spaja životne šavove ratom razvaljenog i mržnjom oblivenog Kosova, sasvim prosto objašnjavajući: “Ne smemo dozvoliti da razlike i neslaganja postanu ključna perspektiva, jer ćemo živeti u nezdravoj sredini, gledati jedni druge kao neprijatelje i zatrovati čitav životni prostor. To ne znači relativizaciju, već da se i u različitosti primećuje mnogo toga zajedničkog, srodnog i sličnog.”

Manastir Visoki Dečani je imao mnogo problema poslednje dve i po decenije. Bilo je pretnji, protesta, u jednom trenutku zatvorili ste njegove kapije. I danas ga čuva KFOR, NATO vojska. Upravo su na smeni pripadnici hrvatskog kontingenta KFOR-a. Kakvi su bezbednosni uslovi?

Bezbednosna situacija je spolja mirna, ali nepredvidiva. Prisustvo međunarodnih vojnih snaga ispred manastira je jako važno da bi obeshrabrilo eventualne napade ili neprijatnosti, posebno imajući u vidu veliki značaj ovog manastira, svetske kulturne baštine UNESKO-a i jedne od najvažnijih svetinja Srpske pravoslavne crkve. Dečani ostaju jedni objekat SPC-a i jedini verski objekat u Evropi koji je pod stalnom međunarodnom vojnom zaštitom. Svesni smo da se bezbednosne okolnosti stalno menjaju. Imali smo situacije da je bio i zatvaran, vrlo retko, oko martovskih nereda 2004. godine ili neposredno nakon rata.

Ali, sve vreme manastir je ostao otvoren za sve ljude dobre volje, koji su ovde uvek primljeni u radosti. Želja nam je i namera da ovo mesto ostane otvoreno, kao mesto ljubavi, zajednice i okupljanja, a duboko verujem da je i za ove mlade ljude koji čuvaju svetinju korisno da upoznaju njene duhovne i istorijske vrednosti.

Vraćanje imovine manastiru je bio sudski proces bez presedana u kosovskom pravosuđu, praćen višegodišnjim suđenjem, protestima, pretnjama.

Reč je o 24 hektara manastirske zemlje, delu od 700 hektara nacionalizovanih agrarnim reformama 1946. godine, a vraćenih manastiru odlukom Vlade Srbije 1997. godine. Zemljište je neposredno oko manastira i mi ga koristimo. Po završetku oružanog sukoba, zemlja je u katastru, bez odluke suda i mimo zakona, prebačena u vlasništvo opštine. UNMIK je posebnom odlukom garantovao da možemo da je koristimo, dok relevantni sudski organi ne donesu konačnu presudu. To je trajalo 16 godina, došli smo do Ustavnog suda koji je 2016. potvrdio vlasništvo manastira. To je bio veliki uspeh, ali nastao je problem. Res judicata odluka najvišeg sudskog organa na Kosovu nije sprovedena do 2024. godine, zbog opstrukcije lokalnih kosovskih institucija. Međunarodni predstavnici su vrlo decidno i jasno govorili da mora da se izvrši, što se na kraju i dogodilo.

Ne treba se ponašati trijumfalistički. To nije bio sukob između “nas” i “njih”, već pitanje prava i pravde. I hvala Bogu, sve je lepo rešeno. Ali, pokazuje selektivno sprovođenje odluka.

Eparhija raško-prizrenska, od kraja devedesetih godina, kroz oružani sukob, pa sve do danas, pokazala je odgovoran odnos prema tragediji međuetničkog sukoba, ne dozvoljavajući da bude iskorišćena za političku ili oružanu ideologiju

Dolaze ljudi iz različitih sfera

Često ističete da je manastir živa zajednica. Visoki Dečani su postali i centar društvenog i kulturnog života za Srbe koji žive u blizini. Ujedno, manastir je i najveći poslodavac.

Kao što je čovek duša i telo, i manastir ima organizaciju života. Imamo farmu sa životinjama, poljoprivredne aktivnosti, manastir proizvodi značajan deo hrane. Dočekujemo veliki broj gostiju i gostoprimstvo je najvažniji posao u manastiru. Dečani nisu samo velika svetinja, već i hodočasničko mesto. Ljudi dolaze da se poklone Svetom kralju, a nakon pandemije korone, nekako su se više oslobodili i dolaze u mnogo većem broju. Na nedeljnoj liturgiji imamo najmanje 200-300 vernika, što je ranije bilo nezamislivo.

Bogoslužbeno, manastir živi punim plućima. Takođe obezbeđuje i mogućnost ljudima da se zaposle. Mladi, većinom iz opštine Peći i Orahovac gde je Velika Hoča, pomažu nam i imaju stalno zaposlenje. To je značajno u ovom vremenu, jer su Dečani firma koja garantuje stabilnost. Ima i onih koji dođu da pomognu, ili nalaze smisao da u kontekstu života manastira razvijaju svoje aktivnosti. Tako da su Dečani i mesto kulturnog života. Veliki su potencijali da se razvije mogućnost prijema većeg broja gostiju u okolnim selima, što bi omogućilo dugoročnu održivost zajednica.

Ljudi iz celog sveta dolaze u Visoke Dečane. Ko sve dolazi? Šta vas pitaju?

Dolaze ljudi iz potpuno različitih sfera života, obrazovanja, kulturnog, etničkog i verskog porekla. U susretu sa njima osećamo da ispod svega stoji ljudska duša koja traži ono najdublje i grčevito se bori da se oslobodi straha, koji je najveća opasnost i najveći okov. Strah da li ćemo odgovoriti sopstvenim i očekivanjima drugih. Da li ćemo razočarati Boga, iako je Bog ljubav i dobrota. Dolaze i ljudi iz političkog života, vrlo moćni, poznati, koji zapravo uopšte ne pričaju o politici, nego o ličnom životu. Potpuno mimo svakog skripta, nema tu ni talking points, već osećaju potrebu da otvore srce za Boga. Često ostave vrlo lepe zapise, prepoznaju lepotu ovoga mesta i značaj našeg svedočenja u ovom vremenu. Neki su toliko podstaknuti da požele da pomognu i preko svojih vlada i prijatelja, omogućili su da se neuporedivo popravi kvalitet života monaštva u manastiru. Ništa od toga ne bi bilo bez ljubavi koja je dotakla njihovo srce. Koliko će ta promena kod njih zaživeti, o tome ne možemo da sudimo, ali zasigurno predstavlja trenutak dubokog suočavanja sa sobom.

Dešava se da ne moramo ni da govorimo o situaciji u kojoj živimo, da kažemo nešto posebno mudro ili veliko, ljudi reaguju na to koliko im otvorimo srce i koliko smo spremni da ih prihvatimo i osetimo kao svoje. Naš cilj jeste da ljudi ovde osete lepotu i značaj svetinje, kao mesto koje je Bog blagoslovio za sve koji ovde žive, ali i u celom svetu. Nadam se da i oni razumeju da mi nismo nikakav politički ili nacionalni bastion, već pre svega mesto na kome se svedoči ljubav Božija.

Visoki Dečani su pod zaštitom UNESKO-a i nalaze se na svetskoj kulturnoj mapi. Šta taj status znači za vas? To je ujedno još jedna od platformi političkog obračuna. Kosovske vlasti pokušavaju da ga prikažu kao deo svoje baštine.

Manastir Visoki Dečani najpre, a potom tri druge svetinje SPC-a na Kosovu – Pećka patrijaršija, manastir Gračanica i gradska crkva u Prizrenu, Bogorodica Ljeviška – stavljeni su na listu svetske kulturne baštine u UNESKO-u i čine ansambl – Medieval Monuments in Kosovo. Status svetske kulturne baštine podrazumeva prepoznavanje visokog umetničkog i kulturnog značaja za ceo svet. Uvek naglašavamo, da je glavni smisao da je to vrednost koju svi treba da čuvamo, a ne toliko kome šta pripada. Po pravilima UNESKO-a, država koja je zadužena za brigu i izveštavanje o ovim spomenicima je Republika Srbija, ali to ne bi trebalo da bude prostor za političke antagonizme. Razumnim ljudima je važno da sva kulturna duhovna baština, ne samo SPC-a, već i drugih zajednica, bude adekvatno zaštićena. To ne znači otvaranje prostora za spekulacije i menjanje istorijskog narativa, ne sme da bude povod za relativizaciju identiteta. Takođe, naša baština ovde je stvarana u okvirima istorije srpskog naroda i crkve kao izraz specifične kulture i duhovnosti razvijene u vreme dinastije Nemanjića, ali su svetinje živele u mešovitoj sredini koja se kroz vreme sve više usložnjavala. Spomenici UNESKO-a treba samo da podsete kolika je odgovornost svih nas da te svetinje, spomenike kulture, očuvamo i pokažemo civilizacijski, civilizovan odnos prema njima, da nas one više povezuju.

Bogoslužbeno, manastir živi punim plućima. Takođe obezbeđuje i mogućnost ljudima da se zaposle. Mladi, većinom iz opštine Peći i Orahovac gde je Velika Hoča, pomažu nam i imaju stalno zaposlenje. A Dečani su i mesto kulturnog života

Kako vidite odnos Prištine prema Visokim Dečanima?

Vrlo kompleksan, razvijan u senci svih zbivanja u novijem periodu, ali i kroz istoriju, naročito krajem 19. i početkom 20. veka, kada je postojanje naših svetinja i manastira došlo na politički radar. Posle rata na Kosovu u 1999. godine i svega što se desilo, došlo je do niza sistematskih napada na izolovane objekte Srpske pravoslavne crkve, posebno tamo odakle su Srbi bili prisiljeni da se isele. Pričinjena je znatna šteta. Oko 150 crkava i manastira je pretrpelo štetu, neki su popuno minirani i uništeni, a neki i obnovljeni.

Eparhija raško-prizrenska, od kraja devedesetih godina, kroz oružani sukob, pa sve do danas, pokazala je odgovoran odnos prema tragediji međuetničkog sukoba, ne dozvoljavajući da bude iskorišćena za političku ili oružanu ideologiju. Od početka smo vrlo jasno govorili da rešenja ne smeju da budu u oružanom sukobu, pozivali na mir. U toku rata u Dečanima smo imali izbeglice, ljude koji su se sklonili od nasilja i nesreće, a među njima i kosovske Albance. To je dužnost u teškom vremenu, da delom potvrdimo ono što govorimo, da su sve to naši bližnji za koje osećamo odgovornost, da je ovo i njihov manastir u kome moraju da nađu i zaštitu, pomoć i hranu, kada im je potrebna. Imali smo i mnogo srpskih izbeglica. I na samom početku sukoba, a naročito nakon rata, kada su bili prinuđeni da se sklone. Pozivali smo na dijalog, da se izbegava jezik mržnje i antagonizma.

Plašim se da se vlast u Prištini, iako ima izuzetaka, ljudi koji su gestama pokazali spremnost da nas razumeju, većinom šablonski odnosi prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i gleda je isključivo u kontekstu politike Srbije tadašnjeg vremena. U kontekstu nečega što je neprihvatljivo i opasnost za Kosovo. Mi nismo nikakva opasnost za ljude na Kosovu. Naš zadatak je da spajamo, povezujemo, a ne da delimo i konfrontiramo. Ostajemo otvoreni za saradnju sa svim ljudima dobre volje.

Važan ste sagovornik međunarodne zajednice. Ne postoji zvaničnik koji je posetio Kosovo da nije posetio Dečane i nije sa vama razgovarao. Šta im kažete o Dečanima, zašto su važni?

Često ljudi spolja misle da mi pripremamo te sastanke vrlo ozbiljno, detaljno, analitički. Ali, pre svega, mi dopuštamo da Dečani govore. Kada uđu u crkvu, osete je na neki čudesan način, ta atmosfera im ponajviše kaže. To nije figurativno, već duboko istinito.

Dolazili su ovde ljudi sa velikim predrasudama, političkim agendama koje nam nisu bliske, ali kada prođu kroz crkvu, osete dah prostora, često naš razgovor teče u drugom formatu. Više kao susret ljudi koji su se našli oko nečega što je jako vredno. Svaki čovek, bez obzira na ideologiju, političku orijentaciju, u susretu sa lepotom i istinom se posebno otvara i projavljuje svoju najdublju unutrašnju ljudskost. Tada vidimo spremnost da razumeju stvari na drugačiji način od političkog. To ne znači da će otići odavde potpuno promenjenih političkih ubeđenja i stavova, niti imamo pretenziju da ih politički menjamo. Ali, odlaze sa mnogo većom fleksibilnošću za razmišljanje, novim perspektivama i mnogo dublje razumeju problematiku. Mi opet znamo da je to delovanje Božije, mi smo samo saučesnici.

Dečanska riznica

Božić je čudesno veliki praznik. Kao što se Hristos rađa u Vitlejemskoj pećini, mi treba da otvorimo srce da bi se u njemu rodio i zaživeo Hristos. U onoj meri koliko ga otvorimo, u toj meri će i Bog u nama da zaživi

Rođeni ste u Dubrovniku, odrasli u Trebinju. Koliko vas je odrastanje u multietničkim sredinama pripremilo za dolazak i život Kosovu?

To je mešovita porodica, srpsko-hrvatska, jugoslovenska. Obe strane porodice osećam jednako blisko, iako sam duhovni, kulturni, dublji identitet najviše formirao upravo u srpskoj pravoslavnoj tradiciji, kao hrišćanin i pravoslavni vernik. U svojoj 23. godini, tokom studija u Beogradu, odlučio sam da se krstim i poželeo da živim monaškim životom.

Veliki je blagoslov odrastanje u sredini koja mi je omogućila nove, drugačije perspektive i razumevanje, posebno kada je došlo do tragičnog raspleta čitave jugoslovenske drame i svih stradanja, a potom i rata na Kosovu i Metohiji. U porodici sam učen da je najvažnije da ljude prepoznajem po vrednostima koje imaju, a ne da li su rođeni u ovom ili onom narodu, kulturnoj ili verskoj sredini. Pomoglo mi je dosta da ovde, u potpuno drugačijoj sredini, osetim i većinski narod, kosovske Albance, koje trebamo duboko da upoznamo i razumemo. Trudim se koliko god mogu da prevazilazim i probleme i predrasude. Koliko ću uspeti, ne znam. Ne možemo u životu postavljati za cilj promene određenih modela, koji su deo pale ljudske prirode, ali možemo bar da učinimo da razlike budu manje i da bude više prilika da nešto zajednički i radimo, da se razumemo. Ne smemo dozvoliti da razlike i neslaganja postanu ključna perspektiva, jer ćemo živeti u nezdravoj sredini, gledati jedni druge kao neprijatelje i zatrovati čitav životni prostor. To ne znači relativizaciju, već da se i u različitosti primećuje mnogo toga zajedničkog, srodnog i sličnog.

Šta se sve nalazi u dečanskoj riznici?

Dečanska riznica je najbolje očuvana, jedinstvena celina sa brojnim ikonama, bogoslužbenim i drugim rukopisnim knjigama, raznim liturgijskim predmetima, tekstilom i još mnogo toga. Ukoliko bi bila objedinjena na jednom mestu, bila bi postavka najbogatijeg srednjevekovnog muzeja u ovom delu Balkana. Dobar deo naše riznice je evakuisan iz manastira početkom devedesetih godina zbog ratnih zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije. Deo je izložen u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. U Arhivu Srbije se čuva osnivačka povelja Svetog kralja, na pergamentu, rodni list našeg manastira, koji detaljno i lepo pokazuje kako Sveti kralj, koji se potpisao kao Stefan Uroš Treći, kralj srpskih i pomorskih zemalja, manastiru daje određena prava i sela koja su pripadala manastirskom vlastelinstvu. Dokument star 700 godina živo svedoči i o istoriji i želji Svetog kralja Stefana Dečanskog da ovde podigne manastir koji je završio njegov sin Stefan Dušan. Dokument je najbolji odgovor svima koji negiraju ili relativizuju istoriju.

U našoj crkvi je carski tron, mermerna stolica gde je vladar sedao tokom službi. Tu je dečanski igumanski presto od koga su sačuvane dve bočne strane u duborezu. Rukohvati na kojima su počivale ruke i prvog dečanskog igumana Arsenija iz 1320. godine pokazuju kontinuitet. Sedam vekova, u teškim i lakim trenucima, usponima i padovima, manastir nikada nije ostao pust. U ovoj svetinji nikada nije prestalo da se moli Bogu. Tu su i naše čudesne i divne ikone na ikonostasu, retkost da ostanu originalne iz vremena podizanja manastira, i najlepša galerija srednjevekovnih fresaka sa lepotom boja, likova i kompozicija.

Poruka mira je univerzalna za Božić. Kako se čuva mir u prostoru koji je godinama pod posebnim režimom zaštite? Kako savetujete vernike?

U prazniku Božića, u rođenju Gospoda Isusa Hrista, pominje se anđeoska “Slava na visini Bogu, na zemlji mir, među ljudima dobra volja”. Mir o kome se govori, nije onaj koji dolazi od spoljašnjih okolnosti, već unutrašnji, duhovni. Posebno stanje u kome svoje snage i sile usmeravamo ka Bogu. To je stalni podvig okretanja ka srcu, gde smo prisutni u ovome životu i živimo u ovome svetu, ali sa dubokom svešću da naše istinsko postojanje nije samo na tom nivou, nego je mnogo dublje. Mir koji čovek zadobije popunim predanjem i poverenjem u Boga, čuva se i u najvećim nevoljama i nesrećama, kao čvrsta i duboka uverenost da je tu Bog sa nama, bez obzira na to koliko su spoljašnje okolnosti teške ili bezizlazne. Znamo da je sa nama i ne očajavamo.

Božić je praznik nade. Gde danas, u realnim uslovima, vidite nadu za ljude koji žive ovde? A kakva je poruka onima koji su zaboravljeni, obeshrabreni ili prosto gledaju vesti na TV-u i plaše se?

Nada ne dolazi od bega od ovog sveta. Moramo se suočiti sa svim problemima, ali da ne dozvolimo da preuzmu našu dušu i biće. Nada je u čvrstoj uverenosti u Božije prisustvo, ljubav i dobrotu. Ljudi često doživljavaju nadu kao neku uverenost da će naše prolazno ja moći da se provuče kroz život nekako lepo i bezbolno. Ali, nada i ljubav i vera su nešto mnogo više. Nisu samo vrline koje postoje u perspektivi ovog života, već deo mnogo dublje duhovne istine. Najveća je sloboda kada je čovek siguran da je, bez obzira na to šta se desi, Bog sa nama. Čovek je tada mnogo rasterećeniji. Ovako je stalno u strahu, da će izgubiti ovo, neće postići ono, i život prođe u stalnom strahu. A strah izaziva nasilje, jer se plašimo da taj neko može da nam to ugrozi.

Božić je čudesno veliki praznik. Kao što se Hristos rađa u Vitlejemskoj pećini, mi treba da otvorimo srce da bi se u njemu rodio i zaživeo Hristos. U onoj meri koliko ga otvorimo, u toj meri će i Bog u nama da zaživi.

Tekst je prenet sa potala Novosti.