Raskoš redukcije

Piše: Saša Ćirić

Dugovečnost može biti uzrok književno-istorijskog paradoksa. Boru Ćosića ove godine, kao kavez pticu, čeka njegov devedeseti rođendan. Pa opet, trajno ozračen senzibilitetom inovacije, Bora Ćosić je i danas poetički mlađi od drugih autora srpske proze. Modernistički brontosaur čije su nove knjige vremenska mašina u filološki konzervirane književne epohe, Bora Ćosić je univerzalni zanatlija i multižanrovski skribofil enciklopedijskog zamaha koji je pisao prozu, esejistiku, poeziju, vodio dnevnike, baveći se i povešću savremenih umetnosti.

Tri decenije “berlinskog apatridstva” Boru su Ćosića makle iz okulara domaće medijske pažnje i akademske brige, i tek su retki sholasti poželeli da sintetički skeniraju njegov opus, kao što je to učinio Predrag Brebanović u svojoj studiji “Podrumi od marcipana” (2006.).

I kao da se u poslednje dve decenije, nakon početka tzv. demokratske tranzicije, pokušavao da vrati i privuče nove čitaoce, i to na trojak način. Očekivano, više puta je preštampavan kratki roman “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, za koji je 1969. dobio NIN-ovu nagradu, ponekad u društvu “Priče o zanatima”. Objavljivani su prevodi njegovih romana iz 90-ih, kao i novonastali, tiskani naizmenično “ovde” i “tamo”. Recimo, “Kratko detinjstvo u Agramu: (ljuske od jajeta 1932-1939), u Durieuxu, pa iste, 2011. godine, još jedna, beogradska knjiga sećanja “Doručak kod Majestika”, u LOM-u. Ili, esejistička knjiga “Zapadno od raja”, 2009. u Profilu, naspram provokativno-antinostalgične “Consul u Beogradu”, u Prosveti 2007., gde je godinu dana ranije objavljen “Put na Aljasku”. Ili knjiga poezije “Razvoj kraljičinog gardiste” (HDP, 2015). Feralovo izdanje novele “Nulta zemlja” iz 2002. odštampaće iznova zrenjaninska Agora 2014.

Ali ništa se tu, čini se, nije primilo, nijedan pelcer – knjiga o Radomiru Konstantinoviću “Vražji nakot” (2017.), “Povest o Miškinu” (2019.), kao ni “Dnevnik 2013-2020” – sve do prošlogodišnjeg romana “Bez” (a već nas očekuje “Bergotova udovica”, roman najavljen za 2022.).

Novela “Bez” broji stotinak stranica, što je poslednjih decenija Ćosićeva omiljena “narativna ekstenzija”. Njezinu osnovu čine parafraze i ekfraze. U fokusu su autori, pisci i reditelji i vlastite knjige, što je sve uredno popisano na kraju autorovog pogovora, “Promemoria”, kao otkrivene ars poeticae. I može se pozamašan tekst napisati u čemu autor greši verujući da sledi sebi zadata načela, a gde je sve ostao pažljiv i dosledan u njihovoj primeni. Recimo, početna namera bila mu je da svoju novelu nazove “Ništa”, zbog odsustva događaja, međutim ona vrvi od obilja događaja, makar kako bili usputni i trivijalni, ali su svi svedeni na jedan prizor ili jednu kratku scenu.

Otuda je novela “Bez” svojevrsna “knjiga prizora”, ali za razliku od onog sažetog Mehmedinovićevog likovnog dnevnika iz SAD-a, Ćosićeva knjiga je višestruko artificijelna, polazeći najviše od radova američkog slikara Edwarda Hoppera, reditelja Bergmana, Buñuela i Becketta i brojnih svetskih literarnih klasika. Tim prizorima promiče još veće mnoštvo neimenovanih likova koji se najvećim delom pojavljuju samo tu, u toj jedinoj sceni, proizvodeći recepcijski ršum i otpor u glavi čitalaca: najpre da ih uoči i razlikuje jedne od drugih, a onda da ih promptno ostavi iza sebe, jer ih više neće sresti.

Daju se detektovati dva pola efekata ove pripovedne “montaže atrakcija” Bore Ćosića (da, uneta su i čuvena Ejzenštajnova kolica koja kaskaju niz stepenište). Jedan pol čini melanholija, sakrivena iza glavinjanja usamljenih i suvišnih ljudi. Drugi efekat, u drugoj polovini novele, možemo odrediti kao groteskan, gde likovi stupaju kao u nekom ludom i zabavnom apsurdu, veselju koje ne zastrašuje iako sugeriše nešto začudno, pa i sumanuto.

Labav je narativni okvir koji uvezuje sve te različite segmente i zbivanja svedena na ulančane short cut trenutke, kao kada bi “Andaluzijski pas” i “Kino-oko” postali jedan film, manje šokantan i nimalo koridor ka iščikavanju nesvesnog, a više nadrealan u svom slučajnom portretisanju urbanog života kao male i usporene vavilonske košnice. Taj okvir uvezuje bračni par, ili dvoje partnera, koji ulaze u hotel i rezervišu sobu, da bi se do kraja novele šetali anonimnim gradom, koji iznenađuje time što ima poljoprivredno jako razvijenu periferiju, dok je svojim zaleđem smešten pored mora.

Duboka podeljenost u čitalačkom doživljaju novele “Bez” nije tek posledica neizgrađene ili napuštene fabule, već poetičkog koncepta koji postupku redukcije i fragmentu daje prioritet u odnosu na potpunost celine. Otuda naklonost prema povremenoj filigranskoj majstoriji zanatlijskog rada i ravnodušna zatečenost pred pastiširanim ogoljavanjem sveta svedenog na rasute fraktale.

Tekst je prenet sa portala Novosti.