Politika ubistva: slučaj Olivera Ivanovića

Autorka: Jelena L. Petković, Izvor: Novosti

Sedam godina nema ni sudske istine ni pravde za ubistvo Olivera Ivanovića, lidera Srba sa severa Kosova. Zločin je u paramparčad polupao duh građana Mitrovice i zacementirao političke tokove. Osnivač i predsednik Građanske inicijative Sloboda, demokratija, pravda ubijen je u jutarnjim satima, sa šest hitaca u leđa, 16. januara 2018. godine u gradu u kome je živeo i radio, ispred prostorija njegove stranke.

– Preglasnim ćutanjem nadležnih u Srbiji i načinom postupanja u prethodnih sedam godina nije izneverena samo moja porodica. Udaren je jak šamar svim građanima Srbije. Po ko zna koji put se pokazuje da je pravda selektivna i da u ovoj državi i dalje ima zaštićenih – podvlači Aleksandar Ivanović, bratanac Olivera Ivanovića, advokat i narodni poslanik opozicionog Narodnog pokreta Srbije u Skupštini Srbije.

Veruje da bi se tek nakon promene vlasti u Srbiji moglo početi govoriti o ozbiljnijoj istrazi, ali i o ulozi međunarodne zajednice, koja je i dalje značajno prisutna na Kosovu. Ivanović dodaje da “strane obaveštajne službe raspolažu mnogim podacima u vezi sa tim slučajem, ali da se svih ovih godina taktizira”.

– Ako pogledate situaciju na severu, patroliranje stotina policajaca, policijski punktovi na svaka dva kilometra, pretresi, lažne optužnice, progoni Srba, maltretiranja na ulici, spiskovi za hapšenja, hapšenja onih koji se usude da protest izraze duvanjem u pištaljku. Zapadni zvaničnici se “ponose postignutim rezultatima”. Ubistvo Olivera Ivanovića je bio prvi čin drame koji sada preživljavaju Srbi na severu – ocenjuje Milivoje Mihajlović, novinar i analitičar i dugogodišnji prijatelj Olivera Ivanovića.

Hladnokrvno ubistvo

“Pucali su na Olivera”, pisalo je u kratkoj SMS poruci koja je Mihajloviću stigla tog jutra.

– Bio sam u svojoj kancelariji gde mi je, tri dana pre ubistva, Oliver pričao o pritiscima koje vrše na njega. Mislio sam da treba da se skloni, zbog političke harange koja se vodi protiv njega i zbog toga što njegovi protivnici imaju potpunu podršku Beograda i Prištine, a međunarodna zajednica im sve toleriše. Smatrao sam da je strpljenje odgovor na nemoć. On se nije složio. “Nemam prava na povlačenje posle svega što se izdogađalo od 1999. naovamo i muka u odbrani severa”, bio je njegov odgovor – seća se Mihajlović.

Kada je na Vidovdan 2024. godine Osnovni sud u Prištini na ukupno 22 godine osudio četvoricu zbog “učešća u organizovanoj kriminalnoj grupi koja je organizovala ubistvo Olivera Ivanovića”, nije bilo odgovora kome su pomagali, ko ih je organizovao i ko je pucao. Nije se sudilo u prvoj optužnici navedenim “vođama kriminalne grupe” Milanu Radoičiću i Zvonku Veselinoviću, što je, kako tvrdi Aleksandar Ivanović, trebala biti suština.

– Nisu procesuirani jer nisu dostupni pravosudnim organima u Prištini. Milan Radoičić je po sopstvenom priznanju preuzeo i odgovornost za incident u Banjskoj u kome su ubijeni albanski policajac i tri Srbina. On se nesmetano kreće u Srbiji i pod očiglednom je zaštitom vlasti, uprkos činjenici da postoji zahtev za njegovo izručenje i pritisak međunarodne zajednice da se to desi. Kroz prizmu tog odnosa vlasti u Beogradu prema Radoičiću treba posmatrati i slučaj ubistva Olivera Ivanovića – objašnjava Ivanović.

Tokom suđenja u Prištini više zaštićenih svedoka je odustalo od svedočenja. Naveli su da im je ugrožena bezbednost.

– U Beogradu istraga ne da nije dovela do optužnice, već su tom predmetu dodelili status “strogo poverljivo”, kako bi prikrili da oni zapravo apsolutno ništa ne rade na rasvetljavanju tog ubistva od prvog dana – priča Aleksandar Ivanović.

I Misija vladavine prava Evropske unije na Kosovu – Euleks, koja bi bar zbog procesa koji je vodila protiv Olivera Ivanovića, trebalo da ima poseban interes za saznavanje sudske istine, ostala je nema.

– Od prvog momenta istrage, bilo je jasno da je u pitanju predstava sa ciljem da se ne otkriju ubice i nalagodavci – smatra Milivoje Mihajlović i ukazuje:

– Atentat su obavili profesionalci, tragove su prikrivali profesionalci. Imali su očiglednu zaštitu bezbednosnih i političkih struktura, kasnije je proces uvučen u lavirint kosovskog pravosuđa. Na političkoj ravni imali smo “prepucavanja” Beograda i Prištine o tome ko je kriv za ubistvo. Imali smo izjavu predsednika Srbije da zna ko su ubice. Od svega toga nije bilo ništa. Sa ove distance može se zaključiti da su i to akti koji su dezavuisali istragu. Posle toga su se pojavljivali i misteriozni “novinari” sa “ekskluzivnim” podacima”. Javnost u Srbiji ne može da sazna ni ko je napravio sramni spot protiv Olivera Ivanovića. I to se krije – podvlači Mihajlović.

Politički kontekst

Kada je sa srpske strane krenula puna implementacija Briselskog sporazuma iz aprila 2013. godine, na severu Kosova se pravila nova politička realnost, partijsko pregrupisavanje i uvođenje “lakših” igrača za prve kosovske izbore na severu Kosova, koji su se održavali krajem te godine. Pojavila se – lista Srpska, formirana uz veliku podršku vlasti u Beogradu.

Krajem novembra glasačke kutije u Mitrovici, za koje se veruje su da dominantno sadržale glasove podrške Oliveru Ivanoviću, uoči zatvaranja birališta razlupala je grupa maskiranih osoba. Izbori su poništeni, ponovljeni, pa po treći put zakazani za februar 2014. godine.

Da bi se Oliver Ivanović sklonio, bila je potrebna optužnica za ratne zločine i Euleks ju je ispostavio, ispričaće godinama kasnije Malkom Simons, bivši sudija Euleksa. Zbog navoda o zločinima počinjenim nad albanskim civilima 1999. i 2000. godine, Euleks je priveo Ivanovića, 27. januara 2014. To je bio šok i za Srbe, i za Albance, ali i za međunarodnu zajednicu čiji je čest sagovornik bio Ivanović. Hapšenje se dogodilo uoči isteka roka za podnošenje kandidature za ponovljene izbore za gradonačelnika Severne Mitrovice, a deset dana nakon ubistva Dimitrija Janićijevića, kandidata Samostalne liberalne stranke, na kućnom pragu.

Srbi su smatrali da je Ivanovićevo hapšenje isključivo političko. Na to su navodili i postupci misije Euleks, koji su delovali vrlo politizovano, pristrasno i ciljano. Oliver Ivanović, kao optuženik 20 meseci u pritvoru, uključujući i vreme u bolnici, imao je pravo na selektivne posete. Gradonačelnik Srbice, Sami Ljuštaku, osuđen na 12 godina zatvora pred Euleksovim sudom, imao je drugačiji tretman. Čuvari zatvora Dubrava odvezli su ga do stadiona da odgleda fudbalsku utakmicu.

Predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, aprila 2014. godine, izjavila je za Politiku da nisu pronašli podatke koji bi potvrdili navode da je Ivanović učestvovao u bilo kakvim zločinima. Objasnila je da se u okviru projekta “Kosovska knjiga pamćenja” rukovodila istraživanjem o zločinima počinjenim u Mitrovici (od januara 1998. do 31. decembra 2000. godine) tokom kojeg je saslušano između 60 i 70 svedoka. Kazala je da jedino što tereti Ivanovića jeste izjava Haljita Beranija, izrečena na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu.

Tokom suđenja i svedoci tužilaštva su govorili da je Oliver Ivanović tokom rata pomagao i Albancima. Neki su mu se i u sudnici zahvaljivali. Među njima i Agim Deva, protivkandidat Ivanoviću na prvim kosovskim izborima 2013. godine. Isa Mustafa, ključni svedok tužilaštva, rekao je da je Ivanović bio u grupi pripadnika paravojnih snaga u vreme kada su počinjeni zločini. Odbrana je insistirala da od 82 svedoka niko nije rekao da je Ivanović bio na mestu zločina.

Oliver Ivanović je osuđen na devet godina zatvora. U presudi je pisalo da se “nije mogla ustanoviti van svake sumnje Ivanovićeva uloga”. Apelacioni sud u Prištini je februara 2017. poništio presudu i vratio na ponovno suđenje.

Prljava kampanja

“Meni su uradili sve što su mogli do sada, još nisu pucali na mene, ali ko zna – ni to nije isključeno…”, rekao je Ivanović 6. novembra 2017. godine gostujući na TV N1 u Beogradu.

Ubistvu Olivera Ivanovića prethodilo je paljenje kancelarije Građanske inicijative Sloboda, demokratija, pravda, postavljanje eksplozivnih naprava pod automobil i napad na njegovu porodicu. Bila je to do tada nezabeležena medijska kampanja satanizacije, uništavanja ličnosti i targetiranja Ivanovića kao izdajnika. Predvodile su je TV Most iz Zvečana i TV Pink iz Beograda, kao najveća bruka novinarske profesije, emitujući “spotove” u kojoj se pojavljuje i razlivanje krvi i snajperski nišan.

– Radikalskim manirom vlast u Beogradu mu je svojim starim metodama medijskog linča nacrtala metu na leđa optužujući ga da je izdajnik, a zapravo je vreme pokazalo sve suprotno – kaže Aleksandar Ivanović.

– Borba koju su vlasti u Beogradu i u Prištini i deo međunarodnih misija na Kosovu vodili protiv Olivera počela je sa ubrzanom predajom ovlašćenja Srbije na Severu Kosova. Taj proces Srbi sa Kosova nazivaju veleizdajom. U političkoj javnosti se pojavljuje ideja o podeli Kosova koju su, kako se tvrdilo, uz pomoć Trampovih “ljudi”, dogovorili Aleksandar Vučić i Hašim Tači – priča Milivoje Mihajlović i nastavlja:

– Besmislenost te “ideje” i njenu opasnost za srpsko-albanske odnose, ali i za bezbednost celog regiona su mnogi uviđali, ali je u provladinim medijima bio cenzurisan svaki pokušaj da se na to ukaže. Mnogo puta sam čuo tvrdnju: “Oliver je prva žrtva ideje o podeli Kosova”. Sada svi na severu Kosova tvrde da je Oliver žrtva izdaje Kosova. Oliver nije bio velika i nepremostiva prepreka, ali civilizovan, obrazovan i čiste biografije bio jedina prepreka. Izdaju je je trebalo da obave primitivni, neobrazovani, kriminalci – kaže Mihajlović koji veruje da je “ubistvom Olivera Ivanovića sagrađena politička ‘nadstrešnica’ nad kosovskim Srbima”.

– Srpska lista, ekspozitura Srpske napredna stranke, kao nadstrešnica se srušila i ubila srpski uticaj u političkom životu Kosova te otvorila vrata aparthejdu nad Srbima. Sever Kosova je pod potpunom policijskom upravom, kosovske vlasti dovode autobusima Albance da šetaju i sede u kafićima Severne Mitrovice, kako bi pred izbore pokazali da su osvojili Sever. Oni koji su to omogućili, baškare se u Beogradu na vodi – kaže Mihajlović.

Uzeta ulica

Uprkos višegodišnjim naporima porodice Ivanović da sačuvaju kuću u kojoj se nalazilo sedište GI SDP, Kosovska poverilačka agencija ju je prodala početkom 2024. godine, po ceni daleko većoj od tržišne.

Pre skoro sedam godina, odbornici tadašnje Srpske liste oglušili su se na ideju da ulica Sutjeska u Mitrovici, u kojoj je Ivanović radio, ponese njegovo ime. Dodelili su mu malu, neuglednu ulicu, punu smeća. Krajem 2024. godine odbornici sada vladajućeg Samoopredeljenja su i to oduzeli.

Mnogi građani Kosova su Ivanovića videli kao most ka boljem životu. Čak i oni koji su mu zavideli, odavali su priznanje njegovoj snalažljivosti u komplikovanom kosovsko-srpsko-albanskom političkom vilajetu.

– Verovao je u zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu. Znao je da to zlo – kad jedni druge proterujemo i palimo kuće – ostavlja krvavi trag u istoriji i rađa mržnju u budućnosti. U uslovima kada vlast podstiče etničke mržnje i podele, kada je to model da se narodi svađaju kako ne bi videli kako političari kradu, ljudi koji se zalažu za mir i dijalog su protivnici vlasti – poručuje Mihajlović.

– Oliver je bio primer modernog i željenog srpskog nacionaliste – ističe njegov dugogodišnji prijatelj, politički saborac i advokat Nebojša Vlajić.

– Voleo je svoj narod i nikoga nije mrzeo. Biće upamćen da je 18 godina sačuvao Mitrovicu i moglo bi se reći da je jedini zlaslužan za to. Imao je viziju, znao kako da čuva stanovništvo, čuvajući sve što nama znači. Mi danas nemamo gotovo nijednu srpsku instituciju na severu Kosova. Oliver je bio jedna takva veličina čiju prazninu je praktično nemoguće popuniti. Nemamo u državi Srbiji ikoga ko bi sa njim mogao da se meri. Kada Oliver uđe u prostoriju sve te lažne diplome lokalnih političara, njegovih političkih protivnika su vrištale. Njihova večna želja za korupcijom je bila vidljiva iz aviona – objašnjava.

Vlajić, koji je sve godine pred sudovima zastupao svog prijatelja i danas se u Mitrovici bavi advokaturom. Ubeđen je da će se na kraju saznati ko je ubio Olivera Ivanovića.

Mihajlović veruje da će taj dan doći sa promenom vlasti i u Beogradu i u Prištini. Aleksandar Ivanović se trudi da Oliverov slučaj ostane prisutan u javnosti i da ne padne u zaborav.

Mladi Oliver Ivanović imao je želju da postane pilot. Bio je pitomac prestižne Vojne akademije u Zagrebu, gde je i počeo da ozbiljno trenira karate.

Kosovo je htelo drugačije.

Politički se aktivirao u leto 1999. i brzo postao lider Srba sa Severa Kosova. Prijatelji i poznanici podvućiće da je bio elokventan, odlučan, hrabar, perfektno govorio albanski jezik, dobro engleski. Reći će da je znao da komunicira sa medijima, ali da nije bio manipulator. Kazaće da je postao simbol časnog čoveka koji se beskompromisno borio za svoje ideale, da ga nije bilo moguće ni uceniti, ni uplašiti. Podvućiće da nije bilo ambasadora, niti političara iz celog sveta koji je došao na Kosovo, a da nije tražio sastanak sa Oliverom Ivanovićem.

Neki mu to nikada nisu oprostili.

Tekst je prenet sa portala Novosti.