Maja Stojanović: Evropski jezik nije dovoljan

Autor: Dejan Kožul, Izvor: Novosti

Poslednji izveštaj Evropske komisije (EK) o Srbiji najnepovoljniji je po Srbiju još od početka pregovora za članstvo u Evropskoj uniji. Reforme stagniraju, nazaduje se u medijskim slobodama, apostrofiraju se korupcija i zarobljenost države. Može li to biti dodatni vid pritiska na vlasti i očekujete li da će vlasti u Srbiji dodatno popuštati?

Izveštaj Evropske komisije nije povoljan po Srbiju, mada vlast uvek nađe način da diplomatski jezik pročita na način koji im odgovara. Iako država pokušava da kroz brze formalne poteze – kao što je “ispravka” predloženog propisa o biračkom spisku ili ispravka nepravilnosti u procesu izbora članova Saveta Regulatornog tela za elektroničke medije (REM) – pošalje signal o spremnosti na saradnju, ti potezi ne znače ništa ako se reformski potezi ne nastave.

Nakon protesta studenata koji su počeli pre godinu dana, Evropska unija počela je da prati trendove, a ne incidente, i ti trendovi pokazuju kontinuitet urušavanja institucija, pritiske na medije, korupciju, zloupotrebe javnih resursa i nekažnjivost političkih elita. Takav izveštaj će, naravno, predstavljati dodatni vid pritiska, ali teško da će sam po sebi dovesti do preokreta.

Vlast u Srbiji već godinama pokazuje sposobnost da balansira između ustupaka i zadržavanja kontrole – “popuštala” je samo kada je to bilo nužno kako bi izbegla ozbiljnije posledice, ali nikada nije menjala sistem. Nije dovoljno koristiti evropski jezik, već morate primenjivati i evropske vrednosti.

Izmene Zakona o biračkom spisku, kao i usvajanje izmena Liste kandidata za izbor članova Saveta REM-a su nešto na što se referisala i predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen. Da li bi do vraćanja u zakonske okvire došlo da nije bilo poruke iz Brisela?

Nažalost, ne verujem da bi bilo vraćanja u zakonske okvire i primene neophodnih standarda bez jasnih poruke iz Brisela. Kažem nažalost, jer su sve odluke koje su donete u poslednji čas bile već predložene od strane organizacija, stručne javnosti i opozicije.

Dakle, naše društvo ima kapaciteta za osmišljavanje i primenu reformi, samo što trenutnoj vlasti te reforme ne odgovaraju. Da nije bilo eksplicitnog reagovanja predsednice EK-a, teško da bi vlasti uopšte priznale da postoji problem u načinu na koji se menjaju izborni propisi ili kandidati za Savet REM-a. U poslednjih deset godina, gotovo nijedna korekcija zakona u Srbiji nije se dogodila iznutra, kao izraz institucionalne odgovornosti, već spolja, kao posledica obaveza iz procesa evropskih integracija.

U isto vreme, važno je naglasiti i da u poslednjih desetak godina nije bilo jakih, a nekad i nikakvih, reakcija Brisela na kršenje zakona ili donošenje loših zakona. Svakako, kada takvo upozorenje dođe iz Brisela, reakcija je brza; kada na isti problem ukažu građani, stručnjaci ili opozicija – sledi ignorisanje, pa i napadi.

Kako vidite ulogu proevropske opozicije, kao i studenata? Koliko ove kritike otvaraju prostor za poverenje, koje se pomalo izgubilo kad govorimo o odnosu prema EU-u?

U toj situaciji uloga proevropske opozicije i studenata postaje presudna. Opozicija treba da bude proaktivna – ne samo da kritikuje poteze vlasti – i da ponudi jasan, samostalno definisan evropski narativ. Ljudi su izgubili poverenje ne u Evropu, već u one koji su se zaklanjali iza nje dok su kršili ista ta evropska načela. Zato proevropska politika danas mora da znači hrabrost da se kritikuje i vlast i Evropska unija kada to zaslužuju, ali i da se daju rešenja. Studenski protesti su doneli nešto novo – autentičnost.

Kada mladi ljudi, bez ličnih interesa i kalkulacija, jasno kažu da im je dosta korupcije i laži, to vraća smisao pojmu javnog interesa. Oni ne traže ništa za sebe lično, već ono što bi trebalo da bude zajedničko svima: poštene izbore, odgovornost, istinu. Njihova snaga je u tome što nisu deo sistema, pa ih sistem ne može lako kooptirati.

I Evropski parlament je usvojio Rezoluciju o polarizaciji i represiji u Srbiji kojom se podržava pravo studenata i građana na mirne proteste te najoštrije osuđuje talas nasilja pod pokroviteljstvom države, zastrašivanja i neselektivna hapšenja. Videli smo da se od toga nije odustalo u noći kad je štrajk glađu započela Dijana Hrka, majka mladića usmrćenog urušavanjem nadstrešnice. Kako gledati na to, kroz prizmu molbe predsednika Aleksandra Vučića za oprost?

Rezolucija EP-a o represiji i polarizaciji u Srbiji dodatno potvrđuje da međunarodna zajednica vidi ono što vlast pokušava da prikrije – da se u Srbiji građani i studenti hapse, prebijaju i zastrašuju zato što mirno izražavaju neslaganje. To što se isti obrasci represije nastavljaju i posle takvih rezolucija, pa i u noći kada je Dijana Hrka započela štrajk glađu, pokazuje do koje mere režim više ne priznaje ni minimalne norme političke odgovornosti.

U tom svetlu, predsednikovo izvinjenje deluje kao pokušaj moralne relativizacije – kao da se greške mogu izbrisati rečima, a ne delima. Oprost nije traženje zaborava, već spremnost da se promeni ponašanje. A dok god se ljudi hapse jer traže pravdu, ovakve izjave ostaju prazne i služe samo propagandnim ciljevima.

Tekst prenet sa portala Novosti.